09.02.2010

BLOGOCA

Gordana Goncić

Šta je to blog? Postoji definicija je da je blog je ružno ime za lep sajt. Blog je ustvari vrsta web sajta koji je bavi određenom tematikom. Ali, ustvari to je neka vrsta internet dnevnika koji mogu da čitaju svi! Pre nego što je blog postao blog, ime mu je bilo web log. Znači da autor postova (tako se zovu pojedinačni tekstovi koji se POSTavljaju na blog) ispiše ono što mu padne na pamet, klikne enter i informacija je već dostupna za čitaoce. Vremenom je naziv skraćen u blog.
Blog je još jedna reč koju veliki broj ljudi ne razume. Isto kao reč dramaturg.
E pa ja sam dramaturg koji će pisati blog.
Jednom davno, čula sam da je neko, više ne sećam ko (moje pamćenje se svodi samo na suštinu, a za detalje su zaduženi moji prijatelji!), dakle kada su ga pitali šta je to dramaturg, odgovorio je da je to „čovek koji sedi na poslednjem spratu pozorišta u maloj sobici i niko ne zna šta on radi!“
E, pa dosta je bilo predrasuda! Konačno ćemo nešto saznati i o dramaturzima! Evo na primer, oni pišu blog!
Ili, možda je tačnije ONI I PIŠU!
Oni pre svega čitaju i to najviše drame. Ali i rade na predstavama. Sede na probama. I rade sa rediteljima i glumcima. Dramaturzi su deo procesa stvaranja predstava. Pored toga, pišu i uređuju programe i sve tekstualne informacije koje izlaze iz pozorišta u javnost. Deo su kreativnog tima koji se bavi promocijom pozorišta i predstava... A najviše pišu biografije!
Uau, kako to sad zvuči formalno, a od formalizma u pozorištu nema nikakve koristi! Formalizam ubija kreativnost! Zato je dosta tih praznih reči i definicija! Moramo da budemo malo opušteniji, otvoreniji i neposredniji. Jer, pozorište je pre svega igra.
Ja sam trenutno deo jednog jako uzbudljivog i neobičnog procesa. Radimo KOSU!  Tempo je ubitačan. Premijera je unapred zakazana za 3. februar, tako da ne postoji mogućnost odlaganja. Imamo dve probe dnevno, ujutru i uveče, imamo 27 songova i koreografija i još mnogo dramskih scena. I sad sve to treba nekako povezati!
Od kako se pročulo da će Kokan raditi KOSU počele su priče o tome da je to prevaziđeno, da to danas više ništa ne znači, „I koga više zanimaju hipici i ’68?“ itd. To opterećenje smislom i značenjem koji predstava kod nas mora da ima uvek me je nerviralo. A naročito, kada uhvatim samu sebe da isto tako razmišljam. Da, dobar je komad, ali koga se to tiče? Kao da ne možemo da se zadovoljimo nečim što je samo, eto, dobro! Mislim da je to kompleks male sredine koja uvek teži velikim idejama. Kod nas sve mora da bude veliko, značajno, teško, univerzalno da bi bilo dobro. Nije dovoljno da bude samo dobro.
Ne znam bas to da objasnim, ali me nervira.
Sad žurim na probu. Već kasnim! Ali, mene Kokan neće izbaciti zato što sam zakasnila! Ušunjaću se da me ne vidi.