Један од наших највећих, најславнијих и највољенијих глумаца са простора бивше Југославије, легендарни ДРАГАН ГАГА НИКОЛИЋ.
Својом јединственом глумачком игром, привидно без напора, са великом сугестивношћу и непоновљивим духовним шармом удахнуо је живот култним антихеројима међу којима су: Џими Барка, легендарни Флојд, неодољиво симпатични Прле, шармер Попај, дивљи Влах-Алија, градски витез Урке… Драган Николић је глумац без кога се, после више од стотину бриљантно одиграних улога, у којима је показао да у његовом изражајном регистру има места и за незнане националне јунаке, романтичне заводнике са грађанским или полуграђанским педигреом, ликове са сумњивог врха и несумњивог друштвеног дна – не може ни замислити домаћа филмска и позоришна уметност.
Рођен је у Београду, 20. августа 1943. године. После студија глуме на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у Београду, филмску каријеру отпочиње главном улогом у филму Живојина Павловића Кад будем мртав и бео (1967.) године, за коју је (с оном у филму „Три сата за љубав“, Ф. Хаџића) награђен дипломом на Филмском фестивалу у Пули 1968. године. У својој првој великој улози заблистао је као Џими Барка, сезонски радник лабилног морала који погине, а да није нашао своје место у друштву и у животу (што је особина и многих његових каснијих ликова), који је у многим анкетама филмских критичара проглашаван за један од три најбоља филма створена на јужнословенским просторима. Оваплотивши легендарни лик младог преваранта, сецикесе и заводника девојака и жена из убоге провинције и периферије нормалног живота, обојивши га нехотичним хумором и дискретном самоиронијом, Николић је већ овим јунаком своје будуће глумачке креације: паланачки сањари, вечити губитници, шармери на прву лопту, младићи који живе ту поред нас, а понекад и у нама. Али, то је само једна боја у Николићевом спектру. Глумачко сазревање, са низом успелих креација ликова из своје генерације, доноси му 1985. године Октобарску награду Града Београда за „креативну способност да узбудљиво предочи лик великог психолошког распона“ (Улога насилника Гаре у филму „Живот је леп“ Б. Драшковића).
Главне и веће споредне улоге остварио је у више од осамдесет филмова (Хороскоп (Б. Драшковић), Бубе у глави (М. Радивојевић), Улога моје породице у светској револуцији (Б. Ченгић), Млади здрав ко ружа (Ј. Јовановић), Бег (М. Радивојевић – Награђен на Фестивалу у Нишу наградом „Цар Константин“ 1972.), Кичма (В. Гилић), Национална класа (Горан Марковић – Цар Константин 1979.), Ко то тамо пева (С. Шијан), Бановић Страхиња (В. Мимица – за улогу турског пљачкаша Алије награђен Златном Ареном у Пули 1981.), Сезона мира у Паризу (П. Голубовић), Нешто између (С. Карановић), Балкан експрес (Б. Балетић), Обећана земља (В. Булајић), Урнебесна трагедија (Г. Марковић), Буре барута (Г. Паскаљевић), Underground (Е. Кустурица), Зона Замфирова (З. Шотра), Турнеја (Г. Марковић)…
Наступа и у кратким играним филмовима и на телевизији. Велику популарност донео му је лик Прлета из филмова и тв серије Отписани (1974) и Повратак отписаних (1976) у режији Александра Ђорђевића.
Као стални члан ансамбла Позоришта Атеље 212, у којем је од 1969. године, остварио је много улога и врло успешну позоришну каријеру – Генералска ужина (Робер), Веза (Каубој), Коса (Бергер), Рано јутро (Лен), Зигер-Загер (Хари Флитон), Дервиш и смрт (Муселим), Лулу (Џек Трбосек), Том Пејн (Том Пејн), Маратонци трче почасни круг (Ђенка Ђаво), Сладострасници-Карамазови (Млади господин), Портнојева бољка (Александар Портној), Молијер (Маркиз д’Орсињи), Код лепог изгледа (Макс), Сељаци, радници и природна интелигенција (Миодраг), Вишњеви сад (Петар Сергејевич Трофимов), Протуве пију чај (Чеда), Свадба (Макс), Декамерон 81 (Лекар), Приче из бечке шуме (Алфред), Метастабилни граал (Кардинал Пјетро Гашпари), Просјачка опера (Мекхит), Свети Георгије убива аждаху (Гаврило Вукотић), Филумена Мартурано (Доменико Соријано), Пег срце моје (Брент), Посетилац (Непознати)… У Звездара театру веома успешно играо је у представама: Птиц и птица, У пламену страсти, Мало љубави, мало мржње, Урнебесна трагедија. У Београдском драмском позоришту: Фредерик (Фредерик)…
Током две сезоне 1982. и 1983. године играо је у париском Theatre de la Vill главне улоге у представама На дну, Максима Горког (лопова Васка Пепела) у режији румунског редитеља Л. Пинтилиеа и у представи Мајстор и Маргарита, М.А. Булгакова (Исуса Христа) у режији М. Шербана.
Добитник је свих значајних филмских награда укључујући Награду за животно дело „Павле Вујисић“ 2000. године.
Умро је у Београду, 11. марта 2016. године, после дуге и тешке болести. Сахрањен је 14. марта 2016. године у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе од националног значаја, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
New City Company