Plakat

Ежен Јонеско
ЋЕЛАВА ПЕВАЧИЦА
антикомад

Превод: Иванка Павловић

Режија: ИСИДОРА ГОНЦИЋ
Сценограф: Милан Миладиновић
Костимограф: Мина Миладиновић
Композитор: Ирена Поповић
Асистент редитеља и организатор: Марија Милосављевић

Играју:

Мери, служавка: ИВА СТЕФАНОВИЋ
Г. Смит: МАТИЈА ЖИВКОВИЋ
Гђа Смит: АНЂЕЛА ЈОВАНОВИЋ
Г. Мартин: МИХАЈЛО ЈОВАНОВИЋ
Гђа Мартин: ЈОВАНА СТОЈИЉКОВИЋ
Ватрогасни Капетан: ЂОРЂЕ СТОЈКОВИЋ

ПРЕМИЈЕРА: 23. марта 2014. на Сцени „Петар Краљ“

Атеље 212 је отворио врата, пружио шансу и подршку младим позоришним ствараоцима да на професионалној сцени изведу једну од најзначајнијих драма која је обележила авангардну драму двадесетог века и и да се тако, на најбољи могући начин, представе нашој позоришној јавности уносећи дух младости у дело овог позоришног класика.
Кроз критику малограђанштине, испразних животних циљева и нових вредности које се искључиво мере новцем и стицањем материјалних добара, „Ћелава певачица“ разоткрива сав апсурд наших живота. Ликови ове представе користе ту медиокритетску матрицу злоупотребљавајући систем – остатак пропале пост-социјалистичке земље источног блока – бавећи се криминалом и нелегално се богатећи, директно учествују у корупцији државе. Они живе у свим системима, ван историјског времена, силујући и трошећи наше животе.

ЕЖЕН ЈОНЕСКО, рођен као Еуђен Јонеску (Слатина, 26. новембар 1909 — Париз, 28. март 1994), био је румунски и француски драмски писац, један од утемељивача правца Театар апсурда. Поред хумора и исмевања баналних ситуација, Јонескове драме дочаравају усамљеност и безначајност људске егзистенције. Осим драма, писао је и есеје, приповетке, поезију и друга дела. Заједно са Семјуелом Бекетом и Жан Женеом током педесетих година постаје обновитељ трагедије и даје нови садржај позоришном животу. Његова „Ћелава певачица“ (1950), која се игра већ преко 60 година без прекида сваке вечери у једном малом париском позоришту, представља апсолутни рекорд дуговечности. Низањем и умножавањем општих места, као начином деконструкције текста, настаје својеврсно позориште апсурда које уводи у понор ништавила.

ВАТРА
Поликандри су блистали у шуми
Један се камен запали
Дворац се запали
Шума се запали
Људи се запалише
Жене се запалише
Птице се запалише
Рибе се запалише
Вода се запали
Небо се запали
Дим се запали
Ватра се запали
Све се запали,
Запали, запали.

„Готово сви писци или један добар део су заправо демистификатори. То је радио и Балзак са буржоазијом, и Рембо, тј. демистификовати – то значи рашчланити, довести у питање, разјаснити велике митове или легла менталних ситуација што је Рембо одлично урадио са хришћанством. Код мене се то налази у „Ћелавој певачици „, јер постоји пародија говорног језика, пародија театра, довођење у питање тог театра. Није било толико у питању истина речи у коју сам посумњао, него то што те речи нису доживљаване, и констатацију да се мање-више не доживљавају можемо назвати демистификацијом. Довео сам ја у том комаду у питање и културу кроз сам језик: говори се једна ствар било где, у Француској, Америци, у земљама истока, а у ствари ради се друга: једна мрачна виталност пориче све што мислимо или мислимо да мислимо и то води критици сваке идеологије. Стално сам говорио да ме није занимало шта људи мисле, него шта их тера да мисле оно што мисле. То води демистификацији сваке идеологије…
Mоји јунаци не одражавају само проблем човека заробљеног индустријским друштвом, него и проблем човека заробљеног светом свих епоха и времена и друштава. Оно што моји комади покушавају да изразе најдубље јесу жеља-страх од смрти, то је жеља за бесмртношћу.“ Eжен Јонеско

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе од националног значаја, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
New City Company