Plakat

Ežen Jonesko
ĆELAVA PEVAČICA
antikomad

Prevod: Ivanka Pavlović

Režija: ISIDORA GONCIĆ
Scenograf: Milan Miladinović
Kostimograf: Mina Miladinović
Kompozitor: Irena Popović
Asistent reditelja i organizator: Marija Milosavljević

Igraju:

Meri, služavka: IVA STEFANOVIĆ
G. Smit: MATIJA ŽIVKOVIĆ
Gđa Smit: ANĐELA JOVANOVIĆ
G. Martin: MIHAJLO JOVANOVIĆ
Gđa Martin: JOVANA STOJILJKOVIĆ
Vatrogasni Kapetan: ĐORĐE STOJKOVIĆ

PREMIJERA: 23. marta 2014. na Sceni „Petar Kralj“

Atelje 212 je otvorio vrata, pružio šansu i podršku mladim pozorišnim stvaraocima da na profesionalnoj sceni izvedu jednu od najznačajnijih drama koja je obeležila avangardnu dramu dvadesetog veka i i da se tako, na najbolji mogući način, predstave našoj pozorišnoj javnosti unoseći duh mladosti u delo ovog pozorišnog klasika.
Kroz kritiku malograđanštine, ispraznih životnih ciljeva i novih vrednosti koje se isključivo mere novcem i sticanjem materijalnih dobara, „Ćelava pevačica“ razotkriva sav apsurd naših života. Likovi ove predstave koriste tu mediokritetsku matricu zloupotrebljavajući sistem – ostatak propale post-socijalističke zemlje istočnog bloka – baveći se kriminalom i nelegalno se bogateći, direktno učestvuju u korupciji države. Oni žive u svim sistemima, van istorijskog vremena, silujući i trošeći naše živote.

EŽEN JONESKO, rođen kao Euđen Jonesku (Slatina, 26. novembar 1909 — Pariz, 28. mart 1994), bio je rumunski i francuski dramski pisac, jedan od utemeljivača pravca Teatar apsurda. Pored humora i ismevanja banalnih situacija, Joneskove drame dočaravaju usamljenost i beznačajnost ljudske egzistencije. Osim drama, pisao je i eseje, pripovetke, poeziju i druga dela. Zajedno sa Semjuelom Beketom i Žan Ženeom tokom pedesetih godina postaje obnovitelj tragedije i daje novi sadržaj pozorišnom životu. Njegova „Ćelava pevačica“ (1950), koja se igra već preko 60 godina bez prekida svake večeri u jednom malom pariskom pozorištu, predstavlja apsolutni rekord dugovečnosti. Nizanjem i umnožavanjem opštih mesta, kao načinom dekonstrukcije teksta, nastaje svojevrsno pozorište apsurda koje uvodi u ponor ništavila.

VATRA
Polikandri su blistali u šumi
Jedan se kamen zapali
Dvorac se zapali
Šuma se zapali
Ljudi se zapališe
Žene se zapališe
Ptice se zapališe
Ribe se zapališe
Voda se zapali
Nebo se zapali
Dim se zapali
Vatra se zapali
Sve se zapali,
Zapali, zapali.

„Gotovo svi pisci ili jedan dobar deo su zapravo demistifikatori. To je radio i Balzak sa buržoazijom, i Rembo, tj. demistifikovati – to znači raščlaniti, dovesti u pitanje, razjasniti velike mitove ili legla mentalnih situacija što je Rembo odlično uradio sa hrišćanstvom. Kod mene se to nalazi u „Ćelavoj pevačici „, jer postoji parodija govornog jezika, parodija teatra, dovođenje u pitanje tog teatra. Nije bilo toliko u pitanju istina reči u koju sam posumnjao, nego to što te reči nisu doživljavane, i konstataciju da se manje-više ne doživljavaju možemo nazvati demistifikacijom. Doveo sam ja u tom komadu u pitanje i kulturu kroz sam jezik: govori se jedna stvar bilo gde, u Francuskoj, Americi, u zemljama istoka, a u stvari radi se druga: jedna mračna vitalnost poriče sve što mislimo ili mislimo da mislimo i to vodi kritici svake ideologije. Stalno sam govorio da me nije zanimalo šta ljudi misle, nego šta ih tera da misle ono što misle. To vodi demistifikaciji svake ideologije…
Moji junaci ne odražavaju samo problem čoveka zarobljenog industrijskim društvom, nego i problem čoveka zarobljenog svetom svih epoha i vremena i društava. Ono što moji komadi pokušavaju da izraze najdublje jesu želja-strah od smrti, to je želja za besmrtnošću.“ Ežen Jonesko

© 2009-2015 Pozorište Atelje 212
Ustanova kulture od nacionalnog značaja, Svetogorska 21, 11000 Beograd, Srbija
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Produkcija i podrška
New City Company