Plakat

 

Nil Labjut (Neil LaBute)

DAR-MAR

Prevodilac: Olivera Milenković

Režija: MARKO MISIRAČA
Dramaturg: Jelena Mijović
Scenograf: Nikola Nikolić
Kostimograf: Jelena Simović
Lektor: Dijana Marojević Diklić
Dizajn zvuka: Dragan Stevanović Bagzi
Organizator: Jelena Tvrtković
Organizator na praksi: Milica Bošković

Igraju:

Producentkinja: SOFIJA JURIČAN
Pisac/Muškarac: BOJAN ŽIROVIĆ
Glumac: MILAN NIKITOVIĆ
Žena: JELENA PETROVIĆ
Barmen: MILENKO ADAMOV

Inspicijent i sufler: Milenko Adamov

Dizajn svetla: Dragan Maslarević
Postavka zvuka: Miroslav Petruljević

Premijera: 9. april 2015.

Da li je prihvatljivo da se raskine sa nekim u restoranu? Da li posle udarca u glavu pomaže naručeni dezert?

Ljudski odnosi – profesionalni i lični – priče za stolom u dve jednočinke Nil Labjuta, oštra su  kritika društvene netolerancije i licemerja savremenog sveta, duhovite i istovremeno opore. Novi zavet (The New Testament, 2009) je šuobiznis satira o rasnoj netoleranciji, a Dar-mar (Helter Skelter, 2008) intimna bračna drama koja, smeštena u restoran, postaje javna i dobija oblik grčke tragedije.

Nil Labjut (Neil LaBute), poreklom iz provincijskog gradića srednje Amerike, je američki filmski reditelj, scenarista i dramski pisac. Već nakon prvog pozorišnog komada stekao je status jednog od najznačajnijih savremenih američkih autora.

On poseduje talenat da otkrije savremenu temu i prikaže je na ekstreman način. Labjut je pre svega majstor briljantnih dijaloga u kojima su nedovršene rečnice, predasi između dva glasa, lepršav vic, nagoveštaji i preokreti, često važniji nego eksplicitan tekst. Sve je kod Labjuta naizgled bezazleno, a zapravo strašno – upravo je to ono što ga izdvaja od ostalih pisaca. Labjutovo „bezbožno“ prikazivanja zla u čoveku nije promaklo ni mormonskoj crkvi, koja ga je isključila iz svoje zajednice.

REČ REDITELJA

Dve jednočinke savremenog američkog pisca Nila Labjuta objedinjene u celovečernju predstavu, stavljaju u centar priče lik uspešnog mainstream Pisca koga u prvom komadu zatičemo na poslovnom sastanku gde superiorno zastupa zapadnjački sistem vrednosti i svoj tradicionalni, možda i profašistički pogled na svet u raspravi o podeli uloga u njegovom novom komadu o poslednjim danima Isusa Hrista koji će se izvesti na Brodveju. U drugom komadu, Pisca vidimo „iznutra“; u dane praznika i radosti (između Dana zahvalnosti i Božića) u sveopštem ludilu i potrošačkoj groznici prazničnih dana, trudna supruga će suočiti Pisca sa njegovim krutim i „upakovanim“ pogledom na svet i svojim postupcima postaviti neka egzistencijalna pitanja o smislu savremenog života koji se zapravo odavno zaustavio i pretvorio u začarani krug forme iz kog je gotovo nemoguće izaći čitav.
Da li se stav Pisca može odrediti kao fašizam i rasizam ili u njegovom pogledu na svet i pozivanju na tradiciju i neki davno izgubljeni poredak stvari ima istine? U kojoj meri se ideja o ljudskim pravima, političkoj korektnosti, slobodi i demokratiji koju zastupa Glumac zloupotrebljava i koristi u svrhu lične promocije?
Može li se bračna prevara Pisca posmatrati kao izdaja porodičnih i tradicionalnih vrednosti za koje se zalaže ili je samo uteha i spas od kandži konzumerizma, konvencija i formalizma svakodnevnog života? Da li je čovek ove civilizacije zaista biće destrukcije nemoćno da suštinski promeni ustaljeni tok istorije i tradicije ili se iz začaranog kruga laži, obmana i licemerja može bezbolno izaći?
U priči o tipičnom predstavniku našeg doba, uspešnom umetniku koji zastupa jedan određeni stav u društvu i na neki način diktira sistem vrednosti, progovaramo o večnoj temi pitanja mere stvari i povlačenja granice, određivanja onoga šta je ispravno a šta nije. Protagonista predstave ima jedan izgrađen svetonazor u kome se poziva na prave vrednosti zapadnog društva koje, međutim, i sam izneverava i dovodi u pitanje kada se te vrednosti prenesu na intimni plan. Da li je mera stvari promenljiva kategorija?
Marko Misirača

KRITIKA

BAUK KORPORATIVNOG KAPITALIZMA

Nil Labjut, kontroverzni američki pisac, reditelj i scenarista, u svoje dve jednočinke, „Novi zavet“ i „Dar mar“ se bavi omiljenim temom – rastegljivom granicom prihvatljivosti društveno proklamovanih vrednosti zapadnog sistema i potrebe čoveka da to prilagodi svojim moralnim principima. Pri tom, vreme korporativnog kapitalizma je tu granicu učinilo potpuno nevidljivom, u slučaju kada je potrebno osloniti se na humanističke vrednosti, a neprikosnovenom kad je u pitanju profit.On je najočigledniji u šou biznisu,a,kao suprotnost tome, najslabija karika u uobičajenom lancu kupi me/prodaj me je porodica,koja teži da zaštiti najslabije i da im obezbedi sigurno i emotivno okruženje.
Kao sledbenik mormona, Nil Labjut krajnje zaoštrava ovaj sukob.Njegov stav nije određen, on veoma uspešno podmeće antitezu, prirodna opravdanja za najbolnije izdaje – svog umetničkog bića i porodičnih vrednosti.
Marko Misirača (1985) je odabrao dve Labjutove jednočinke, spajajući ih u liku Pisca (izvanredan Bojan Žirović). U prvoj se odvija disput između pomenutog autora, producentkinje njegovog komada o Isusu Hristu (Sofija Juričan) i glumca Azijata (Milan Nikitović), kome je namenjena uloga Isusa. Da li Spasitelj može da bude Kinez, i da li glumca od uspešne interpretacije deli samo nabeljeno lice, da bi ličio na Evropljanina, ironijske su transverzale, koje će ovu vrlo ubedljivu raspravu dovesti do raspleta – nizom vrlo ubedljivih argumenta koji govore o odličnom tekstu, dobroj produkciji, obrazovanom glumcu, na putu do – neuspeha. Labjutovska skarednost, koja se prikazuje kao istinitost ljudskih, pa i umetničkih stavova, bliskih rasizmu i isključivosti (a njihova su suprotnost), čine ga uobičajeno kontroverznim. Njegov Pisac ostaje sam u dekoru blaziranog kluba (scenograf Nikola Nikolić) i, ubrzo, tu mu se pridružuje trudna supruga (Jelena Petrović), umorna od prazničnog šopinga.
I opet, iz ušuškane atmosfere poverenja, lepog dekora i prividnog sklada, pojavljuje se Piščev greh, koji, hamartiološki, ne može da se opravda – u šestogodišnjoj vezi je sa sestrom svoje žene!
Smisao života, ljubavi, suštinske čestitosti i poštenja se nekoliko puta okreće u svoju suprotnost, dok Pisac pokušava da svoj čin (ne negirajući ga) učini logičnim, opravdanim i ne suštinski važnim, da bi se porodični život nastavio, kao da ničega nije bilo.
Osim izvanrednog Žirovića, obe Piščeve žrtve, i Sofija Juričan i Jelena Petrović su, vrlo dobro vođene delikatnom, u stilu američkog realizma jednog Judžina o Nila, rediteljskom zamisli Marka Misirače, odigrale žene koje imaju mozga i ne padaju u paniku, ni kada im je jasno da je sve izgubljeno. Njihov dignitet dominira ovim moralnim toboganom,iskazan vrlo dobro odabranim glumačkim sredstvima. Producentinja ode časno iz priče o Isusu, a Žena izabere odlazak u kome krv, koja počinje da curi u idiličan pejzaž na zidu kluba, čineći ga njenim poslednjim mestom boravka.
Mladi Milan Nikitović je našao dobar ton da njegov Glumac bude strasno i misleće ljudsko i umetničko biće.
Atelje 212 je učinilo dobar repertoarski potez, otvarajući priču o licemerju, pravim i kvazi tradicionalnim vrednosti, zavodljivosti laži i uzaludnosti istine.

Dragana Bošković, Večernje novosti

© 2009-2015 Pozorište Atelje 212
Ustanova kulture od nacionalnog značaja, Svetogorska 21, 11000 Beograd, Srbija
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Produkcija i podrška
New City Company