Plakat

Док чекамо Годоа  је представа настала из рада на анти-драмском тексту Семјуела Бекета „Чекајући Годоа” – једном од најзначајнијих драмских текстова 20. века (ова контрадикторност је случајна). Ослањајући се на теме и мотиве дела, екипа представе је већ постојећу структуру драме развила у оном правцу у којем би, како они кажу, сам Бекет  то урадио да је имао прилику да се сретне са њима  и свој текст прочита из перспективе из које су га они прочитали.

Наводећи као алиби – осећање да, комуницирајући сам мртви писцем,га разумеју можда чак боље него што је он себе разумео,ови млади људи су дали себи за право да скрате комад на само три сата, постигавши при том временску дискрепанцију. Kао објашњење додали су : ,,Ми, пре свега, верујемо у поврће и симболе који нас окружују. Сматрамо да је за разлику од јединице и двојке, тројка живахна и дружељубива, спремна је да око себе направи дар-мар и прилагодљива је сваком окружењу. Изузев када јој окружење превише замера на њеној лакомислености и наивности. Поред тога,најзначајнија животна лекција коју број три носи са собом гласи – из дечијих уст

а излазе највеће речи мудрости. ”

(Да ли, када кажу деца ,мисле на себе или не, из претходног текста не може се тачно утврдити, а можда ни из ове позоришне представе.)

 

Играју:

Владимир: Пеђа Марјановић

Естрагон: Аљоша Ђидић

Поцо: Милош Лазић

Срећко: Вукашин Ранђеловић

Дечак: Стефан Бероња

 

Режија: Вукашин Ранђеловић

 

Дизајн светла: Никола Маринков

Сценографија: Јелена Прокоповић

Продукција : Удружење Отелотворење  и АУНС

 

 

Реч редитеља

Демистификујући предрасуде везане за само дело, разоткривајући наизглед бесмислене ситуације и улазећи у свет апсурда уочили смо колико је, исти, свеопште присутан данас и овде. Не одређујући тачно место и време дешавања,омогућили смо себи да допремо до суштине онога чиме се писац бавио у делу –несталношћу људског духа. Живећи и стварајући у свету пуном контрадикторности ми упорно трагамо за правим одговорима, имамо грозничаву потребу за њима. Бекет пружа најискренији одговор – одговора нема. Он својим делом чини да се запитамо над својим постојањем и уочимо колико смо пролазни, на један веома трагикомичан начин, да објашњења за појмове као што су слобода, време, сврха, истина, љубав могу бити искључиво лични и за сваку особу другачији. Бекет чини да погледамо даље и шире, не у будућност, већ сада и овде. Време се никада неће зауставити, ноћ ће неизоставно пасти, на нама је одлука хоћемо ли дати одговор и учинити нешто док нам се пружа прилика или ћемо наћи довољно добар изговор за страх од потенцијалног неуспеха и чекати. „Нису ни приметили да су са пута истинског живота неосетно пребачени на мртви колосек чекања без краја и циља. Не осећају то своје чекање као терет ни као понижење, јер су се и сами претворили у чекање.”

 

Вукашин Ранђеловић

 

 

 

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
New City Company