Plakat

Eden fon Horvat (Ödön von Horváth)

KAZIMIR I KAROLINA (Kasimir und Karoline)

Prevod s nemačkog: Boško Milin

Režija: SNEŽANA TRIŠIĆ
Scenograf: Darko Nedeljković
Kostimograf: Maja Mirković
Kompozitor: Irena Popović
Dramaturg: Gordana Goncić
Lektor: dr Ljiljana Mrkić Popović
Asistent reditelja: Isidora Goncić
Asistenti kompozitora: Jovan Marić i Dragan Stevanović-Bagzi
Organizator: Nevena Vučković
Organizator na praksi: Jelena Tvrtković

Igraju:

Kazimir: BOJAN DIMITRIJEVIĆ
Karolina: JELENA ĐOKIĆ
Merkl Franc: BOJAN ŽIROVIĆ
Erna, njegova devojka: KATARINA ŽUTIĆ
Rauh: TIHOMIR STANIĆ
Šper: NENAD ĆIRIĆ
Šircinger: NEBOJŠA ILIĆ
Eli: MILICA GOJKOVIĆ
Maria: JOVANA STOJILJKOVIĆ
Konferansje: RADOMIR NIKOLIĆ
Direktor cirkusa: VLADAN MATOVIĆ
Orkestar: IRENA POPOVIĆ (Klavir), VLADIMIR GURBAJ (Klarinet), DANILO TIRNANIĆ (Bubnjevi)

Inspicijent i sufler: Marina Vujević
Dizajn zvuka: Dragan Stevanović-Bagzi
Dizajn svetla: Radomir Stamenković

Premijera: 18. decembar 2014.

Ovaj pučki komad odigrava se na minhenskom tradicionalnom sajmu „Oktoberfestu“, u delu za zabavu, početkom 30-ih godina XX veka.

„…A LJUBAV IPAK TRAJE…“

„Kazimir i Karolina“ Edena fon Horvata je jedan od najznačajnijih društveno kritičkih pučkih komada iz prve polovine dvadesetog veka. Pozadina ove poznate priče o „slomljenim srcima“ je Oktoberfest 1930. godine. U toku jedne noći, kroz ljubavni rastanak Kazimira i Karoline, prelama se socijalno raslojavanje usled ekonomske krize, nadolazećeg fašizma i tek uspostavljenog kapitalizma. Njegova tema je inflacija duše u doba masovne nezaposlenosti. Karnevalska atmosfera vašara u oštroj je suprotnosti sa sumornom ljubavnom pričom između Kazimira i Karoline, koji uprkos svojoj ljubavi ne uspevaju da prevaziđu svoj ugroženi socijalni milje.

POZORIŠNA KRITIKA:
U FAŠIZMU PROFITER JE MASA
Evo premijere kakvu predugo čekamo, ko ozebao sunce, u našim repertoarskim pozorištima prestonice. Evo predstave u kojoj se, napokon, iskazuju rediteljsko, glumačko, scenografsko i kostimografsko znanje i veština o spstvenom poslu, umesto duboko ukorenjenog šarlatanstva što se izdaje za talenat i kao takvo skupo naplaćuje; predstave, dakle, čiji su svi organi naštimovani i usaglašeni da unisono izvedu dramsku simfoniju Edena fon Horvata „Kazimir i Karolina“, u svim njenim tonalnostima i promenama raspoloženja, sa jezom prožetim klimaksima i molskim antiklimaksima.
Snežana Trišić dirigovala je glumačkim orkestrom Ateljea 212, prema komplikovanoj Horvatovoj partituri, krajnje precizno, a glumice i glumci tu su dramsku kompleksnost pretvarali tačno u oblik i glas, u saglasja i razdore, tako samouvereno da je publika, pred tim prizorima i tonovima, tokom predstave i sama sticala sve više samopouzdanja. A upravo to je ono poslednje i ključno što je proterano iz naših pozorišnih kuća – to bodrenje publike, to poverenje u njenu moć uočavanja, saznavanja i zaključivanja.
Nad ovim izvođenjem ostalo je da lebdi pitanje: kako to da ansambl koji ume ovako dobro da igra jednu složenu dramu, godinama igra uglavnom predstave koje vređaju rasudnu moć publike i srozavaju joj samopouzdanje?
S predstavom „Kazimir i Karolina“, na sceni Ateljea 212 odigrao se, najzad, istinski društveni čin. I to stoga što je iskren društveni poriv da se sa publikom podele i znanje i odgovornost, pretvoreno u estetski dinamični oblik.
Ova predstava nije tek dočarala godine rađanja fašizma u Nemačkoj, nego je opipljivo pokazala iz kog i kakvog duha on neminovno nastaje, bilo gde na kugli zemaljskoj. Jasno nam je dato da vidimo da profit i tu igra glavnu rolu, ali mu je nužna situacija ogromne nezaposlenosti. Brojni ljudi koji ne mogu da opstanu ugrađuju svoje individualnosti u jedinstveno telo naroda: kad već ne mogu da profitiraju kao pojedinci, profitiraće skupno kao bezlična masa. Masa je osnovni profiter u fašizmu. To mu je bit koja ima moć da prazni naiskap svaku ličnost koja mu se prepusti.
Izvrsnost ove predstave u tome je da nema ničeg ilustrativnog, već se u njoj oseća teško prisustvo onoga što još nije očigledno, a svakog časa može to postati.
Glumački ansambl kolosalno je predvodila Jelena Đokić – a njoj je, posle brojnih rola, uloga Karoline, devojke koja nema stav, nego isključivo čiste emocije (imati samo čiste emocije, opasno je koliko i nemati ih!), prva životna uloga u pozorištu. Za njom ni u čemu nije zaostajala Katarina Žutić, kao Erna, žena koju maltretira njen momak, kriminalni tip Merkl Franc. Njega, kao totalnu protuvu koja je dopadljiva (eto, to je poučno!), igra Marinko Madžgalj. U Erni se, pak, skuplja sav bes osvete koji bi ona želela da drugi za nju iskale u revoluciji što će pokositi sve one čiji je predstavnik i njen mladić, kojeg, ipak, patološki voli (!). Zatim, u ulozi Kazimira, Bojan Dimitrijević, poput Karoline, osoba bez stava, dobra i naivna kao dete. Dakle, opasno je biti samo dobar – naivno, nepromišljeno dobar, bez imalo znanja o tome šta jeste dobro! Zatim, dvojac kapitalista i raskalašnika kojima uz boce piva nedostaju još samo SS epolete, koji, opet horvatovski, kao dva degutantna ali vickasta lika, raskošno igraju Tihomir Stanić i Nenad Ćirić. Zatim, dve devojčice prostitutke, u čijim su ulogama Milica Gojković i Jovana Stojiljković, koje čitavoj ovoj simfoniji daju najturobniji, poslednji pečat…
Scenograf Darko Nedeljković stvorio je nezaboravnu, nedekorativnu sliku Oktoberfesta, kao zabavišta za ljude koji ili imaju samo emocije, ili nemaju emocije, a imaju sve drugo. A Maja Mirković, kostimografkinja, odenula ih je u odela koja ne čine čoveka, nego žive leševe.
Izvanredno je i to da u ovoj dramskoj simfoniji, u kojoj prevladava raspoloženje mučnine, ima puno humora, a da glumci, za sada, nijednom nisu pali u napast šmiranja. To tako treba i da ostane, jer ova bi predstava mogla označiti prekretnicu da Atelje 212 započne iznova život koji će služiti na čast njegovoj publici.
Zlatko Paković, Danas, 23.12.2014.

EKSPRESIVNA SNAGA
Kazimir i Karolina su jedan od onih komada koji na najbolji mogući način opisuju duh epohe u kojed su nastali. Ta uzavrela atmosfera između dva svetska rata, ispresecana ekonomskim krizama, ideološkim zastranjivanjima, sveopštim moralnim padom, nagoveštavala je katastrofe koje predstoje, ali je istovremeno ostavilau umetničkom stvaralaštvu nezaboravna dela koja i danas snažno dokumentuju epohu. Ono što pak Kazimir i Karolina pokazuju, a što je izoštreno i potencirano postavkom Snežane Trišić, jeste neobična aktuelnost ovog komada, i to ne samo u zemlji koja već decenijama prolazi kroz društvene turbulencije kao što je Srbija, već i globalno. Činjenica koja bi trebalo ozbiljno da nas zabrine i upozori.
U svetu koji oseća da mu vreme ističe, koji se sav predao uživanju i trenutnom zaboravu, svaki lik ovog komada egzistira rastrazan između svojih ambicija, snova i strasti s jedne, i sveopšte bede i društvene besperspektivnosti s druge strane. U noći Oktoberfesta, u noći gde je, uz litre alkohola, oslobođenje inhibicije i podivljale strasti naizgled baš sve moguće, iscrtava se slika jednog društva koje je potpuno izgubilo svoj kompas, društva gde zbunjene jedinke lutaju u beznadežnoj želji da svojim životima daju neko uporište (materijalno, emotivno, statusno). I pored tako postavljenih premisa, Kazimir i Karolina nisu realističan komad, lirski momenti smenjuju se sa žestokom satirom, pučko se prepliće sa metafizičkim, smeh je pre izraz nelagode no pozorišnih mehanizama.
Vizuelno upečatljiva i značenjski tačna, opet funkcionalna scenografija Darka Nedeljkovića omogućila je rediteljki da predstavu ritmuje gotovo filmski, brzim promenama, paralelnim planovima i pojavama. Bez egzibicija, ali potpuno u skladu sa veličinom i ekspresivnom snagom komada, predstava teče brzo i lako tek povremeno se služeći upečatljivim prizorima koji komentiraju određene segmente. Veoma lepi, gotovo vesandersovski kostimi Maje Mirković kao i „živa“ muzika upotpunjuju taj promišljeni total dizajn. Bojanu Dimitrijeviću je uloga Kazimira pasovala kao dobro skrojena rukavica, njegov već stilizovani način glume kao i neobična dikcija lepo su se uklopili s opštim tonom predstave. Isto se može reći i za Karolinu Jelene Đokić koja s lakoćom i puno ironije balansira između dirljivosti i vulgarnosti svog lika. I ostali glumci su dali upečatljive uloge, mada je ansamblu ipak trebalo malo vremena da profunkcioniše kao takav. Verovatno najzaokruženiju kreaciju dala je Katarina Žutić tumačeći gotovo basterkitonovski „ozbiljno“ lik Erne, poigravajući se sa različitim aspektima svog lika, od patetike do perverzije, uz mnogo tananosti i humora. Sve u svemu, jedno promišljeno, u svim aspektima zaokruženo tumačenje i lep uspeh za Atelje 212.
Boban Jevtić, NIN, 2015

PUNA KUĆA POZORIŠTA
Dobra predstava ima hiljadu mana – loša samo jednu. Loša je! Ovo staro pozorišno pravilo potvrdilo se i na premijeri predstave KAZIMIR I KAROLINA u ATELJEU 212, srećom u odnosu na samo prvi deo ovog postulata – u ovoj dobroj predstavi ima mnogo zamerki, ali ona je zato, ipak – dobra. To je u neku ruku, pravo – bogato, razigrano, osmišljeno, duhovito, emotivno, asocijativno, dobro odigrano, potrebno pozorište. Pisac se bavio vremenom duboke socijalne krize u Nemačkoj – na sceni je jedan dan poznatog Oktoberfesta u Minhenu, gde sve trešti od bučne zabave, a životi se krše i lome u besparici i izgubljenim radnim mestima… sudbine se iz temelja menjaju, kao i ljudi i okolnosti, tako reći filmskom brzinom. Propadaju ljudi zbog gubotka posla, a oni koji posla još imaju spremni su da postanu blato, po kome će vlasnici kapitala i proizvodnje gaziti, samo da bi posao – kakav takav i koliko toliko plaćen – zadržali. Veom spretan pisac, poznavalac konkretnih društvenih okolnosti, Eden Fon Horvat, uspešno nalazi sveže i istinite pozorišne igre i metafore da prikaže zacenjenu stvarnost, punu gneva i bola, punu perverzne razuzdanosti, pravi susret sa poslednbjim danima civilizacije. Dno koje ličnosti ove bolne drame, dodirnu u vrtoglavom padu niz litice raskupusanog moralnog sklopa Zapadnog sveta i vekovima gradjenog sistema vrednosti, zasnovanog na kapitalističkom, surovom takmičenju za bogatstvo i moć, zasnovanog na ratu svih protiv svih, do konačnog Svetskog – jednog pa drugog rata… to dno se višestruko uokvireno bojama propasti, talasa pred nama sve vreme trajanja predstave. Tu se ruše lični odnosi dojučerašnjih smernih verenika – jer kad on izgubi posao, ona nema više šta da traži s njim. Pa čak ako se to i igra iz uverenja da bi trebalo to promeniti – likovi neminovmno upadaju u matricu gubitnika i rastaču se tu pred nama, iz sekvence u sekvencu. Na sceni su – raspaljeni u zanosu festivala piva – predstavnici krupnog kapitala – jedan sudija i jedan direktorčić banke, predstavnici lumpen proletarijata – radnik bez posla, sekretarica neizvesnog zaposlenja, jedan lopov i njegova devojka-mučenica, ponižena do kraja, koja zbog kakvog takvog socijalnog statusa – bar nije gladna – trpi sve uvrede bahatog kriminalca, koj naravno, završi na doživotnoj robiji… Tu su maloletne prostitutke, kojima se gadi i život i posao koji rade – ali moraju da plate kiriju, da kupe hleba… Beda, beda, beda… sirotinja, ali i bes i perverzija, sukob klasa i sukob neverovatno zbunjenih ljudi, koji su se prepustili matici smrti koja kosi sve oko sebe, dok ne pokosi ceo svet – drama nas priprema za tu kataklizmu…Totalni rat u nama i oko nas!
U produkciji ATELJE 212 konačno smo videli jednu stvarno razigranu i pozorišno bogatu predstavu, tekst je odlično, sasvim igrivo, preveo Boško Milin. Kao da je stavljena tačka na mlitava prenemaganja kojekakvih likova na slabim tekstovima i neupućenim režijama. Glumci se ne stide da viknu, da potrče, da se oznoje, da se posvadjaju., da se potuku… Naravno – sad dolaze one mane – ustaljeni stil glumake igre sa velikim otklonom, koji se godinama neguje u ovom pozorištu – neka vrsta samoironije likova i glumaca, u priličnoj meri je obeležila i ovu predstavu. Glumci lako skreću sa autentičnih stavova i osećanja na estradno samozadovoljstvo i komični šminkeraj – likove igraju sa distancom, sve misleći kako da zabave publiku. Ali – u ovoj predstavi je toga bilo, ipak – mnogo manje nego u drugim predstavama, a glumci se nisu samodopadljivo vukli po sceni, kao da se slikaju za modne časppise – toga smo se u poslednje vreme nagledali po beogradskim pozorištima, pa naravno u i u Ateleju 212.
Po dometu i značenju – ova bi se predstava mogla mirno zvati – KAROLINA I OSTALI. Jelena Djokić je u ulozi nesrećne Karoline, prikazala ceo put od poštenja i ljubavi, do posrnuća u ljigavi svet pohlepe i gorke gladi sa samodokazivanjem. Njen teški vapaj nad sudbinom koju samo predvidja – ona još uvek ima posao sekretarice, ali dokle?…Njen mučni pad u blasfemiju jeftinog kurvarluka, patnja za izgubljenim sopstvenim karakterom, samosaznaje o jadu u koji upada i besomučno srljanje u propast svega – neki gorki gnev i surova bitka za izbavljhenje u transu rastakanja svega, uz opuštajućči alkohol…Sve je to Jelena Djoković izvela MAESTRALNO! Istinito i duboko doživljeno – bez trunke bekstva u prikazivačko, sa dubokim i promišljenim doživljajem i svesna sebe – našla je izraz za svaki detalj stava, zanosa, ideje, bola i igre. BRAVO! Kazimira je igrao Bojan Dimitrijević – do pola predstave prilično oslobodjen svog manira poigravanja sa likom – a od pola komada se vratio u taj manir, skoro sasvim. Ipak, i u tako prikazanom Kazimiru – videli smo mnogo tragičnog samosaznanja, ali je priča ispričana uglavnom deklarativno, dok je stil igre sugerisao otkoln i manirističku predstavu stvarnosti. Odličan par perverznih staraca – bogataša koj bi da se provedu sa jeftinim mladim prostitutkicama – studentkinjama, sudiju i poslovnog čoveka, odigrali su odlično Nenad Ćirić i Tihomir Stanić. Oni su se odlično dopunjavali u bogatoj paleti glumačkih nadmetanja – u pijanstvu, u perverzijama, u strasti seksualne opsednutosti, u bolesti starog organizma, u nametljivoj osionosti bogataša bez granica. Oba ova glumca dali su sve od sebe da dočaraju sve nijanse likova koje igraju. Eto, može se reći da su toliko razigrali karaktere, da su preplavili scenu teatralnim detaljima, što je možda bilo previše za cilj i smisao ovih likova u komadu. Mislim da je trebalo da njih dvojica igraju brže i svedenije, a ne da brojnim, jako dopadljivim, elementima scenskog razigravanja detalja – prekrivaju centralnu misao dela – a to je položaj sirotinje u opštoj krizi. Nekada je manje, više nego dosta – makar na nivou značenja. Jer Horvatov komad nije komad scenskog realizma, iako je realan u problemima i postavkama.
Tu istinu – bolje manje nego previše – odlično je shvatila Katarina Žutić u ulozi mučene Erne, devojke bahatog lopova. Ona je minimalnim spoljnim sredstvima, sa maksimalnom koncentracijom i tačnim izrazom i jasnim doživljajem, postigla mnogo na sagledavanju suštine i komada i problema u njemu. Jedan od dva aplauza na otvorenoj sceni, pripao je baš Katarini Žutić za samo jednu tačno plasiranu repliku, koja je odzvonila kao bomba značenja i duhovnog izraza predstave. BRAVO! Marinko Madžgalj odigrao je dotičnog lopova, Kazimirovog prijatelja i nekakvog duhovnog vodiča kroz surovu stvarnost, u jarkim bojama, sasvim nasilnički i opušteno. Karakteristika da je on bivši robijaš i obeleo od tuberkuloze, nikako se nije mogla videti na ovom punom snage, brutalnom mačističkom kolosu od čoveka, bez mane i straha, koji naravno – prvi strada u sukobu sa brzopoteznim zakonom i silom vlasti. Dve mlade kurvice-studentkinje – Eli i Mariju, igrale su britko, pokretno i okretno, sa strašću i snagom mladosti i u grču suprotstavljenih želja i mogućnosti likova – odlično, Milica Gojković i Jovana Stojiljković. Nesudjeni novi verenik sasvim raspuštene Karoline – skromni krojač Šircinger, pojavio se u liku vrlo duhovitog i spremnog na sve da privuče pažnju gledališta Nebojše Ilića. Superiornošću nastupa, ovaj glumac je poništio druge vrednosti ovog lika, zbog kojih on i jeste u komadu – skrušenost, nespretnost, stidljivost i skromnu stabilnost u senci. Ilić je sve te karakteristike prikazivao i čak im se podsmevao igrajući taj lik – što je bilo pogrešno. Članovi cirkuske ekipe – koja je kod Horvata brojna i važna – razne nakaze i cirkuski vlasnici – ovde je bila svedena na nekoliko likova sa skromnim značenjem, ali je ipak bila prisutna. Živi orkestar, koji je pomagao i u igri cirkusa – dao je odličnu boju predstavi, svirajući diskretnu ili agresivnu – kako je kad trebalo – muziku Irene Popović.
Neobična scenografija – sasvim konstruktivistička igra prostora, rad iskusnog Darka Nedeljakovića – nekim scenama je pomogla, ali je bila nedovoljna za scenske igre u intimnim prostorima… kod Horvata, vrlo zahtevni ambijenti male krčme, ili zaklonjenog dela prostora gde se kupuje sladoled i vode se laka ljubavna začikavanja. Ogromni prostori koje je scenograf vešto ostvario na, inače, sceni skromnih dimenzija, sugerisali su široki prostor društvenog bojnog polja, pa je tako bilo dosta jasna srž drame, a glumcima je pružen dovoljan prostor za vrlo razigarn i bogat mizanscen. Kostimi Maje Mirković prava su studija vremena, karaktera, boja, krojeva – veliko bogatstvo i visoki pozorišni i likovni ukus. Bilo je uživanje gledati glumce kako sa lakoćom nose sve te tačno sklopljene delove kostima, koji su im pomagali da izraze mnoge skrivene slojeve shvatanja lika i situacije. Majstorski, nema šta!
Gledali smo jednu vrlo pažljivo pripremljenu i izvedenu predstavu, videli smo odličnu režiju Snežane Trišić koja se izborila sa svim problemima komada i ansambla – u čenmu je uspela – uspela je do kraja – a ono što je ostalo kao mana – samo dopunjuje kompletnost ovog punokrvnog i zanimljivog pozorišta – do kraja! Verujem da će publika sa zadovoljstvom i pažnjom gledati ovo složeno i bodro pozorišno delo. Čestitam!
Goran Cvetković, Radio Beograd 2, 2014.

BLUZ O SUMRAKU CIVILIZACIJE
„Kazimir i Karolina” Edena fon Horvata (1932) je narodni komad fragmentarne strukture, društveno-kritička hronika malograđanštine u vreme uspona nacizma. Radnja je uglavljena u vreme pivskog sajma, Oktoberfesta, u okolnosti raspojasanog karnevalskog ponašanja i prepuštanja iluzijama alkoholnih čari.
Takvo pučko veselje je prilika za slikovito ispisivanje sumraka civilizacije, okidač razlivanja istina o društvenim nepravdama, zguranih iza svetlucavih vašarskih opsena.

Mlodramski začinjena radnja se odvija između nekoliko parova likova, različitih generacija i društvenih statusa.
U prvi plan se izvlače pitanja o poreklu zla, snalaženju u situaciji društvene bede, zatim o posvećenosti i preljubi u muško-ženskim odnosima, kao i o putevima postizanja finansijskog uspeha, korupciji i politici.
Režija Snežane Trišić je utemeljena u stilizaciji, što je odgovarajući način scenskog čitanja Horvata, kako je i sam pisac to utvrdio (smatrao je i da naturalizam i realizam ubijaju smisao njegovih komada).
U rediteljskom tumačenju je jasno, ali fino i nenametljivo, iscrtan konflikt između opakog pučkog divljanja i stvarnosti društvene bede, usamljenosti i osujećenosti pojedinca u nakaradno postavljenom sistemu vrednosti.
Sa jedne strane se akteri bezgranično opijaju i orgijaju, kao da sutra ne postoji, skiče i ciče na (metaforičkom) toboganu zaborava, pokušavajući tako da zbrišu svoj očaj. No, naličje bleštećih vašarskih svetala je metastaziralo, nezaposlenost i beda truju svaki preostali deo društvenog tkiva.
Kataklizma se na sceni preteće naslućuje u postojanom i tihom okretanju velikog točka, simbolički pustog ringišpila, u pozadini. A centralni prostor scene zauzima kosa platforma nalik toboganu, nizbrdica koja ima i simboličko značenje pada (scenograf Darko Nedeljković).
Glumci su nadahnuto oživeli galeriju Horvatovih likova, od bradatih žena do prepredenih političara, sa razlikama u ugrađenim stilizacijama. Jelena Đokić je sa finom merom i blagom groteskom uobličila Karolinu, šarmantnu i zavodljivu sekretaricu, ali i prelaku, jeftinu ženu koja će se bez mnogo dileme prodati pohotnim muškarcima za iluziju boljeg društvenog položaja.
Bojan Dimitrijević je grublje i teatralnije predstavio prgavog Kazmira, šofera koji je izgubio posao i dostojanstvo. Njegov Kazimir je pomalo vojcekovski tip, sam i neuklopljen, skrajnut na marginu društva. Nagle, neprirodne promene u njegovom ponašanju poseduju i jednu pinterovsku čudnovatost koja je rezultat maglovitog sukoba između svesti i podsvesti, borbe koju je Horvat redovno dramski vajao.
Nebojša Ilić je uzdržanije predstavio stidljivog krojača Šircingera, koji nežno juriša na Karolinino srce. Marinko Madžgalj je otresito stvorio lik Franca Merkla, samouverenog i nadobudnog prevaranta, i nasilnog mufljuza koji surovo omalovažava žene, uključujući i njegovu devojku Ernu.
Nju je svedenim sredstvima, sa izražajnom hladnoćom i rezervisanošću, prikazala Katarina Žutić. Stariju generaciju hohštaplera i pripadnike višeg društvenog sloja predstavili su Tihomir Stanić (Rauh) i Nenad Ćirić (Šper). Njima godine nisu donele mudrost i smiraj, naprotiv, donele su im još više siline, galame i samouverenog bezobrazluka u ispoljavaju niskih strasti.
Muziku u predstavi uživo izvodi tročlani orkestar koji čine Irena Popović (klavir), Vladimir Gurbaj (klarinet) i Danilo Tirnanić (bubnjevi), uzbudljivo i na muzičkom planu ističući promene atmosfere (kompozitor Irena Popović).
Aktuelnost ovog bluza na rubovima postojanja, pučke balade o društvenom sunovratu, samoći i usamljenosti, izdaji i prodaji, ali i o neizbežnosti korenitih promena, uznemirujuće je prepoznatljiva. Jedna od tamnih istina koju je Horvat isticao je ta da snažno raslojavanje društva i narastajuća beda raspiruju fašizam.
Zategnuti društveni odnosi u današnjem svetu apokaliptički podsećaju na tadašnje predvečerje globalnog sloma. Umetnost pozorišta, kao savesnije verzije sveta, ukazuje na to da se istorija stalno ponavlja i da su mehanizmi nastajanja globalnih političkih sporova uvek u osnovi stari. Svi smo deo tog sistema i možemo na njega da utičemo jer ga ipak činimo.
Ana Tasić, Politika, 2014.

EDEN FON HORVAT SE VRATIO U SVOJ RODNI SUŠAK

Izvedbom »Kazimira i Karoline« na Međunarodnom festivalu malih scena u Rijeci, beogradski Atelje 212 vratio je Edena fon Horvata u njegov rodni Sušak. Poznata je njegova autobiografska rečenica: »Rođen sam 9. prosinca 1901. godine i to na Rijeci, na Jadranskom moru…«
Radnja Horvatova pučkog komada »Kazimir i Karolina« odvija se tridesetih godina prošlog stoljeća na Oktoberfestu u Minhenu. To je ujedno i posljednji Horvatov tekst uprizoren u predratnoj Njemačkoj, u kojoj će u vrijeme nacizma ovaj pisac postati nepodoban. Drama »Kazimir i Karolina« smještena je u period između dvaju svjetskih ratova, koji je obilježila ekonomska i društvena kriza koja ovaj komad čini aktualnim i u današnje vrijeme.

Pogođena podjela
Početkom 1930-ih godina bio je vrhunac ekonomske krize; u Njemačkoj je bilo pet milijuna nezaposlenih, a nacisti postaju najveća partija u toj zemlji. U svojem komadu Horváth precizno secira posljedice krize i nagovješćuje skori rat. Kad je ova drama prikazana u Berlinu, čitav je tisak pisao da je to satira na München i Oktoberfest, što je sâm autor ocijenio kao potpuno krivo tumačenje njegovih namjera. Naime, Fon Horvat je smatrao da »Kazimir i Karolina« uopće nisu satira, nego balada o nezaposlenom šoferu Kazimiru i njegovoj ambicioznoj mladenki. Svoj komad opisao je kao »baladu tihe tuge, ublažene humorom«.
U predstavi Ateljea 212 napravljena je vrlo pogođena glumačka podjela unutar koje je svaki od glumaca dobio prostor za upečatljivu kreaciju. Kazimira, čija životna tragedija počinje u trenutku kad je dobio otkaz, uvjerljivo je utjelovio Bojan Dimitrijević, a u ulozi Karoline dojmljiva je izvrsna Jelena Đokić. Tijekom jedne noći, u sajamskom ozračju Oktoberfesta, Kazimir doživljava potpuni slom, postajući nekom vrstom suvišnog čovjeka koji ne gubi samo zaručnicu već i poštovanje okoline. U trenutku kad je Karolini priopćio da je otpušten, ona ga nevjerojatnom brzinom napušta i odlazi s drugim muškarcima u kojima vidi bolju priliku, a jedini joj je cilj proveseliti se i makar privremeno zaboraviti na stvarnost.
Redateljica Snežana Trišić vrlo je dobro oslikala malograđansku atmosferu, u kojoj dolazi do rasapa vrijednosti, nestaje empatije i ljubavi, a svi se odnosi mjere golim interesom i novcem. Upravo takvo vrijeme bilo je plodno tlo za uspon nacizma, a i danas svjedočimo pojavi fašistoidnih elemenata u društvu.
Usporedno s raspadom veze između Kazimira i Karoline, pratimo i neobičan ljubavni odnos između Merkl Franza i njegove Erne, koji je obilježen nasiljem muškarca nad ženom i grubim šovinističkim komentarima. Priprostu Ernu, koja pokazuje kakvo-takvo suosjećanje s Kazimirom, tumači odlična Katarina Žutić, a grubog i nasilnog Merkl Franza, čovjeka u sukobu sa zakonom, igra Marinko Madžgalj.
Nakazno društvo
Pored ovih likova socijalno degradiranih, na sajmu se pojavljuju i drugi društveni slojevi, koji jedino u pijanstvu na trenutak mogu zaboraviti na svoju pripadnost i pomiješati se s nižim staležima. Nemoralnog komercijalnog savjetnika Raucha utjelovio je Tihomir Stanić, a državnog službenika Speera – koji će završiti s prostitutkama Elli i Marijom (Milica Gojković i Jovana Stojiljković) – glumi Nenad Ćirić. Novog Karolininog izabranika, krojača Eugena Schürzingera, u tragikomičnoj maniri tumači Nebojša Ilić. Glazbu uživo izvodi orkestar koji čine Irena Popović (klavir), Vladimir Gurbaj (klarinet) i Danilo Tirnanić (bubnjevi). Konferansje je Radomir Nikolić, a direktor cirkusa Vladan Matović. Pojavljuju se i likovi cirkuskih nakaza, koje na metaforičan način ukazuju na nakaznost samoga društva.
Ozračje Oktoberfesta scenograf Darko Nedeljković naznačio je detaljem vrtuljka i velikom kosinom kojom se likovi spuštaju ili kližu, dok kostimi Maje Mirković prizivaju 1930-te. Nekoliko puta pojavljuje se motiv cepelina, kojega u posljednjem prizoru vatrometa zamjenjuje zvuk ratnih aviona. Glazbu, koja priziva cirkus, komponirala je Irena Popović. Cjelovitosti uprizorenja, koje bi se žanrovski moglo odrediti kao socijalna drama s elementima melodrame, pridonijela je i dramaturginja Gordana Goncić.

Kim Cuculić , novilist.hr, 7. svibnja 2015.

© 2009-2015 Pozorište Atelje 212
Ustanova kulture od nacionalnog značaja, Svetogorska 21, 11000 Beograd, Srbija
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Produkcija i podrška
New City Company