Plakat

Ivan Viripaev (Iván Vыrыpáev)

PIJANI (Pьяnыe)

Prevod sa ruskog: Novica Antić

Režija: BORIS LIJEŠEVIĆ
Scenografija: Aleksandar Denić
Kostim: Maja Mirković
Kompozitor: Aleksandar Kostić
Asistent reditelja: Nevena Rajković
Organizacija: Jelena Tvrtković i Jovana Pavić

Igraju:

MARTA, mlada lepa devojka: MARTA BJELICA
MARK, direktor međunarodnog filmskog festivala: NEBOJŠA ILIĆ
LAURA, manekenka: JELENA ĐOKIĆ
MAGDA, Laurina prijateljica: ISIDORA MINIĆ
LORENS, Magdin muž: BOJAN ŽIROVIĆ
GUSTAV, bankar: SVETOZAR CVETKOVIĆ / MARKO BAĆOVIĆ
LORA, Gustavova supruga: DARA DŽOKIĆ
KARL, bankar: NENAD ĆIRIĆ
LINDA, Karlova supruga: BRANKA ŠELIĆ
RUDOLF, PR menadžer: VUK JOVANOVIĆ
MAKS, izvršni menadžer banke: DEJAN DEDIĆ
MATIJAS, menadžer reklamne agencije: BRANISLAV TRIFUNOVIĆ
GABRIJEL, zamenik direktora građevinske kompanije: STRAHINJA BLAŽIĆ
ROZA, prostitutka: JELENA PETROVIĆ

Premijera: 4. februar 2016.

Najnovija drama jednog od trenutno najizvođenijih ruskih i evropskih savremenih dramskih pisaca Ivana Viripaeva, PIJANI, smeštena je negde na Zapadu, u nekom od današnjih velegrada, gde je 14 likova (bankari, menadžeri, dobrostojeći sloj savremenih tehnokrata i intelektualaca, plus jedna prostitutka), zbog različitih razloga i povoda, pijano. Međutim, to pijanstvo je samo maska, preko koje oni mogu da se osmele i kažu istine koje čak ni sami sebi ne smeju trezni da priznaju, istine koje otkrivaju koliko besmisleno, ništavno i podlo žive. U tom „kolektivnom monologu“ neki od njih ipak dolaze do saznanja, da na svetu postoji i nešto drugo, nešto zbog čega vredi živeti, a to su ljubav i nada.

PIJANI sadrže u sebi opomenu i poziv svima nama da se više ne bojimo i da se konačno prepustimo životu – da prestanemo da se plašimo da volimo, da opraštamo, da menjamo sebe i svet oko sebe. PIJANI su filozofska komedija o otkrivanju i samospoznaji. Nije onda slučajno što je moto ove drame pesma Omara Hajama „Rubaije“:

(…)

Pođi sa Hajamom, pusti mudre priče
sigurno je samo da život promiče.
Jedno je istina, ostalo je tek laž:
Cvet kad jednom uvene, više ne niče.

Pitanja su mnoga, a koje je preče:
ko smo, kud idemo – to niko ne reče.
Da l’ smo kao vetar što nasumce duva
ili kao reka što bez cilja teče.

Primakav’ krčag usnama dvema
pitah se šta mi sudbina sprema.
Čuh: usna usni šaptaše tiho –
„Pij, jer kad umreš – povratka nema!“

Pij! Što da se žalim uzvišenom Bogu
što vreme protiče ispod naših nogu!
Za „sutra“ nerođen, a za „juče“ mrtav,
uživam za „danas“ – to jedino mogu. (…)

 

© 2009-2015 Pozorište Atelje 212
Ustanova kulture od nacionalnog značaja, Svetogorska 21, 11000 Beograd, Srbija
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Produkcija i podrška
New City Company