ATELJE 212
PROGRAM MUCIJEVIH DANA 2010.

 

18. maj 2010.
Velika scena, 20.00

PREMIJERA

Aleksandar Popović

PAZARNI DAN

Atelje 212, Beograd

Režija: EGON SAVIN

Igraju: BRANIMIR BRSTINA, LJUBOMIR BANDOVIĆ, MILICA MIHAJLOVIĆ, JELENA PETROVIĆ, ANITA MANČIĆ, GORDAN KIČIĆ, NIKOLA JOVANOVIĆ i NEBOJŠA ILIĆ

Komedija Aleksandra Popovića PAZARNI DAN, događa se tridesetih godina prošlog veka u vreme velikih političkih previranja, kada su po srpskim varošima i selima špartali revolucionari, propagirajući svoju ideologiju, u to vreme sasvim nerazumljivu i stranu za stanovništvo. U društvu prepunom umišljenih i proračunatih političara koji svom narodu prodaju maglu i bezdušno ga iznose na Pazar, junaci ove komedije se strasno, po cenu svake patnje, pa i života, zalažu za maglovite političke ideje o srećnom društvu i srećnim ljudima. Siroti i sasvim na margini društva, svi oni koje život nije pomilovao, idu srcem i prostodušnošću, dok mali provincijski moćnici njima žestoko manipulišu svojim poslom i svojim računom. Međutim, kada se političke strasti uzburkaju, onda se sve menja, jer u politici smutnih vremena sreća se iznenada može preokrenuti u svoju suprotnost. Dok u jednom trenutku zavedeni i pritvoreni revolucionari tuku i ponižavaju gazde i silnike, već sledećeg je sve obrnuto. U stvari stradaju i jedni i drugi. A najviše strada ljudska duša.
Premijera predstave PAZARNI DAN otvoriće prvi festival MUCIJEVI DANI u Beogradu!

 

19. maj 2010.
Velika scena, 20.00

Milena Marković

BROD ZA LUTKE

Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

Režija: ANA TOMOVIĆ

Igraju: JASNA ĐURIČIĆ, DRAGINJA VOGANJAC, MILICA GRUJIČIĆ, RADOJE ČUPIĆ, NENAD PEĆINAR i RADOVAN VUJOVIĆ

Milena Marković se bavi svojom temom sudbine ženskog bića u savremenom svetu. Kroz svet pazli klasičnih bajki, koje nimalo ne liče na žuđeni svet detinje mašte, već na nadrealnu stvarnost košmarnog lavirinta, kojom junakinja drame luta, od ranog detinjstva do starosti. Predstava „Brod za lutke“, nagrađena je na 54. Sterijinom pozorju 2009, za najbolji tekst savremene drame i najbolju predstavu u celini.

BAJKA, ASOCIJACIJE
Prvo, bajke su jako okrutne. Zato što je život okrutan i one predstavljaju inicijaciju u svet odraslih. Može da bude i drugačije ali tragači moraju da prođu određene krvave rituale. Ti rituali znače da moraš da prođeš, okrvaviš stopala, moraš da znaš ili da pogodiš, moraš da imaš nekog ko će da ti pomogne da nađeš. Znači, gospodin Slučaj je vrlo važna stvar u bajkama, a taj gospodin više od svega izaziva strah i jezu. Nema božanskog u bajkama, samo čudesnog. Nekad čak ne pobede oni koji su na početku dobro pozicionirani, nego oni koji imaju čudo. Zato je u ovoj drami jedna umetnica. Ona poseduje čudo u sebi. Osim toga što je čudo, ona je čudovište. To, znači, nije bajka ili je jedna bajka koja je samu sebe pojela, samu sebe grize za rep na jednoj krvavoj vrtešci. Onda, bajke su prirodne. Fiziološke su, u njima su postojeće osnovne boje i ogoljeni odnosi. Senzualne su. Najbolje bajke nemaju pouku. Zato što ne služe za tešenje nego za jačanje i za uzbuđenje. I pripremaju za smrt. Jedino čudovišta i umetnici ostaju da žive, o njima se priča i priča, i plaše se ljudi.
Milena Marković

 

20. maj 2010.
Velika scena, 20.00

Henrik Ibzen

PER GINT / PEER GYNT

Dramsko kazalište Gavella, Zagreb, Hrvatska

Režija: ALEKSANDAR POPOVSKI

Igraju: OZREN GRABARIĆ, ALMA PRICA, DIJANA VIDUŠIN, NATAŠA JANJIĆ, IVANA ROŠČIĆ, KSENIJA PAJIĆ, NENAD CVETKO, SVEN ŠESTAK, HRVOJE KLOBUČAR, MLADEN VASARI, BOŽIDAR BOBAN, RANKO ZIDARIĆ i FILIP ŠOVAGOVIĆ

Eklektičnost Popovskog i njegova sposobnost da velikoj književnoj temi pristupi bez straha, slobodno se poigravajući motivima koje mu tekst "posuđuje na korišćenje", daju nam da naslutimo kako će ansambl pozorišta "Gavella" s ovom predstavom krenuti na uzbudljivo i maštovito pozorišno putovanje.

„Duh je škrt, a priroda rasipna“, upozorava Ibzen u Per Gintu sve koji su dovoljno neodgovorni da tu činjenicu smetnu s uma. Reditelj Aleksandar Popovski u nekoliko zadnjih projekata programski se trudi da zaliva to malo duha maštovitim teatarskim snoviđenjima, u kojima pozorište reflektuje stvarnost tako da joj neprestano izmiče. Popovski pozorište shvata kao korektiv svakodnevice, pa se nakon krvavih devedesetih i akutne potrebe za raskrinkavanjem raznih ideoloških i huškačkih iluzija kroz otrežnjujući scenski realizam obreo u vremenu u kojem je maštanje nepoželjna, pa i nepristojna kategorija. U tom vremenu bez sistema vrednosti koncept Popovskog efikasant je u svojoj detinjoj naivnosti: vapaj za lepotom u Snu Ivanjske noći, iluzija kao potraga za smislom u Kandidu i napokon, pokušaj da se u šumi reči Ibzenovog Pera Ginta nađu žalci savremenosti, deo su iste rediteljske priče, koja vlastiti eskapizam u maštovitu scensku igru opravdava odgovornim odnosom prema stvarnosti koja je okružuje. Per Gint je pritom logičan izbor, jer sadrži sve što tog reditelja u poslednje vreme intrigira u teatru: meku granicu između stvarnosti i iluzije, maštu shvaćenu kao poligon za iznalaženje smisla, pikaresknu strukturu neoptrećenu prostorom i vremenom koja mu omogućuje neobuzdanu scensku igru. Ibzenov Per Gint celog života je lutao, dvoumeći se između „biti sam svoj“ i „biti sebi dosta“, a između te dve suprostavljene ideje nalazi se čitav niz suptilnih filozofskih dvoumljenja koje prete da na pozorišnoj sceni zazvuče nepodnošljivo papirnato i pretenciozno. Srećom po Gavellinu predstavu, Popovski jeste sanjar i emotivac, ali nije patetičan i ima smisla za humor, pa je svu tu silu Ibzenove nordijske mitologije i psihodeličnih prizora nezainteresovanih za vlastiti teatarski život postavio kao duhovit i uzbudljiv pačvork s fino podešenim mehanizmom, koji celo vreme precizno dozira odmak i patos, arhaični stih i jeftine ali efektne začudne štoseve. Budući da je reč o opsežnom delu, reditelj uz pomoć dramaturga Dubravka Mihanovića osmišljava strukturu u kojoj se prva četiri čina sažimaju u dinamični i maštoviti prvi deo, dok se zlokobni i mračni peti čin odvaja u samostalnu celinu, koja je i scenografski odvojena od razbarušenog ostatka...“
Matko Botić, KULISA.eu, 12. mart 2010.

21. maj 2010.
Velika scena, 20.00

Marin Držić

DUNDO MAROJE

Kruševačko pozorište

Režija: KOKAN MLADENOVIĆ

Igraju: MILIJA VUKOVIĆ, BRANISLAV TRIFUNOVIĆ, NEBOJŠA VRANIĆ, DUŠAN DULE JOVANOVIĆ, BOJAN VELJOVIĆ, DEJAN TONČIĆ, DRAGAN MARINKOVIĆ, NIKOLA RAKIĆ, MILOŠ SAMOLOV, BOBA STOJIMIROVIĆ, TOMA TRIFUNOVIĆ, PREDRAG MILENKOVIĆ i NIKOLA PANTOVIĆ

Renesansnu komediju Marina Držića reditelj Kokan Mladenović postavio je u formi „pozorišta u pozorištu“. Glumci kruševačkog ansambla stvaraju likove zatvorenika i čuvara u Kazneno-popravnom zavodu u Kruševcu koji igraju Držićevog „Dunda Marojа“. Ovaj osobeni i provokativni rediteljski postupak označava drugačiji pristup u tumačenju klasične komediografije, koji nadgrađuje komičke vrednosti teksta, naročito na polju komedije situacije. Mladenovićev „Dundo Maroje“ je blještavi primer nepretencioznosti, čistog zabavljačkog teatra. Autori vešto, domišljato i razigrano pronalaze najrazličitije načine da zasmeju publiku, bez mistifikacija, nasilnih umetničkih ambicija i visokoparnih metafora. Sve je podređeno igri i zabavi, kristalizovanom ludizmu koji predstavlja odu životu i pozorištu.
"Dundo Maroje" Marina Držića, u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića i izvođenju ansambla Kruševačkog pozorišta, na upravo završenom 39. festivalu "Dani komedije" u Jagodini, osvojio je četiri glavne nagrade: najbolja predstava prema oceni stručnog žirija, najbolja režija, najbolji kostim i najbolji mladi glumac.

"Dundo Maroje" je u zvaničnoj selekciji nacionalnog teatra na ovogodišnjem 55. Sterijinom pozorju u Novom Sadu.

 

22. maj 2010.
Velika scena, 20.00

Dubravko Mihanović

ŽABA

Kamerni teatar 55, Sarajevo, Bosna i Hercegovina

Režija: ELMIR JUKIĆ

Igraju: EMIR HADŽIHAFIZBEGOVIĆ, MIRSAD TUKA, MOAMER KASUMOVIĆ i ALEKSANDAR SEKSAN

„Žaba” je priča o svima nama, ljudima današnjeg vremena, dobu nerazumevanja i usamljenosti i potrage za ljubavlju i smislom. Predstava na gotovo hirurški način dijagnosticira vreme u kojem živimo. Ona donosi likove koji se ne snalaze u tranzicijskom vremenu i dobu promenjenih vrednosti. Tekst se bavi problemima današnjeg vremena koji su isti ili slični u BiH, Hrvatskoj ili Srbiji. To je prvenstveno problem nepostojanja komunikacije i nemogućnosti da čujemo tuđe mišljenje. Ovaj tekst ima jednu sjajnu tezu, a to je da uvek u svemu tražimo krivca, propuštajući da sami napravimo bitne promene u svojim životima. Zbog stvari, poput pitanja loših života i situacije u kojoj živimo, u stalnoj smo potrazi za krivcima, pa ih nalazimo u vlasti, u sistemu, direktoru firme, šefu, poslovođi, treneru, selektoru, umesto da se za sebe sami izborimo. Moramo se umešati u vlastite sudbine, umesto što nad njima samo žalimo. “Žaba“ je tekst autora mlađe generacije Dubravka Mihanovića iz Zagreba, koji je za ovaj dramski tekst višestruko nagrađivan – osvojio je nagradu “Marin Držić“ za najbolji dramski tekst na 14. Marulićevim danima, održanim 2004. godine.

 

23. maj 2010.
Velika scena, 20.00

Ričard O'Brajan

ROCKY HORROR SHOW

Novosadsko pozorište – Újvidéki Színház, Novi Sad

Režija: VIKTOR NAĐ

Igraju: ARON BALAŽ, IŠTVAN KEREŠI, ANDREA JANKOVIČ, EMINA ELOR, ANDOR KOVAČ NEMEŠ, ATILA GIRIC, AGOTA FERENC, ATILA MAĐAR, DANIJEL HUSTA, MELINDA JAŠKOV, ZOLTAN ŠIRMER, MARGARETA TABOROŠI

U pitanju je izvanredan komad, po kojem je svojevremeno snimljen kultni film. Upravo je jedan od glumaca u tom filmu Tim Keri, koji je igrao glavnu ulogu, znajući sticajem okolnosti da se u Novom Sadu postavlja ova predstava, uputio podršku-poruku: „Uživaj i ne koči.“
N. Pejčić, Dnevnik, 2007.

Crpeći svoju već trideset godišnju harizmu iz delatnog energetskog spoja rokenrola i teatra, mjuzikla i sajens fikšna, prikrivenog rada biblijskog motiva i sasvim otkrivene psihodelije, O' Brajanov Roki horor šou do danas je doživeo više bitnih transmutacija, u teatru i van njega. Od svoje davne londonske premijere 1973. godine pretrpeo je brojne scenske obnove, pa i paradigmatičnu brodvejsku iz godine 2000. - sa sve Dikom Kavetom, Suzan Sarandon, Džoan Džet i Mitlofom u postavi. Selio se zatim u medij filma, video igrice, interaktivnog internet proizvoda, a sada imamo priliku da vidimo i kako taj vremešni pop-kult proizvod još jedno svoje mlado i sveže lice primerno otkriva na sceni Novosadskog pozorišta. Tu ga je gost iz Mađarske, reditelj Viktor Nađ dosetljivo sadenuo u minimiziranu scenu-kapsulu s nekoliko začaravajućih scenografskih i drugih figura iste vrste, iz kojih kroz ples, sjajno glumačko i pevačko soliranje Arona Balaža, Emine Elor, Andora Kovača Nemeša, Andreje Jankovič, Ištvana Kerešija, te upečatljiv doprinos svih na sceni, naprosto pršti nesvakidašnji doživljaj u kome više vredi uživati uživo nego što ga van scene valja analitički razvlačiti po tekstu ove vrste. Ujedno, novo snažno svedočanstvo o kontinuitetu visoko smislenog, teatru posvećenog rada u jednom ipak relativno malom kolektivu koji iz sezone u sezonu pruža maksimum uprkos stalnom "odlivu" nekih od vodećih glumačkih nosilaca tog uspeha.
Vladimir Kopicl 

 

24. maj 2010.
Velika scena, 20.00

Vlaho Stulli

KATE KAPURALICA

Narodno pozorište, Sombor

Režija: JAGOŠ MARKOVIĆ 

Igraju: SAŠA TORLAKOVIĆ, BRANKA ŠELIĆ, BILJANA KESKENOVIĆ, TATJANA ŠANTA TORLAKOVIĆ, SLOBODAN TEŠIĆ, RADOJE ČUPIĆ, VLASTIMIR VELISAVLJEVIĆ i TATJANA BERMEL

Jedna od naših najznačajnijih predstava devedesetih godina, antologijska KATE KAPURALICA, dubrovačkog autora Vlaha Stullija iz 1800. godine u maestralnoj režiji Jagoša Markovića, ponovo je obnovljena u gotovo nepromenjenoj podeli u čast Mucija Draškića!
Ova mešavina tragedije i komedije, mediteranskog mentaliteta, sirovosti i italijanske profinjenosti, grubosti i onoga nečega što se još uvek zove ljubav – priča o ženi koja, pristisnuta životnim (ne)prilikama, pokušava da dobro uda svoju ćerku, na mnogobrojinim festivalima osvojila je skoro sve značajne nagrade:

Na 3. Pozorišnom maratonu 1995: predstava sezone, Branka Šelić – glumica sezone, Saša Torlaković, glumac sezone
Fstival Grad – Teatar, Budva 1995: najbolja predstava, Jagoš Marković, nagrada za režiju
Na Festivalima u Vršcu, Mladenovcu, Zaječaru, Šapcu, Paraćinu: glumačke nagrade, nagrade za ansambl predstave i nagrade za najbolju predstavu
Na Danima komedije u Jagodini 1996: Branka Šelić, nagrada za ulogu „Zlatni Ćuran“, Jagoš Marković, nagrada za režiju, „Zlatni Ćuran“, nagrada za najbolju predstavu
Na 46. Susretima profesionalnih pozorišta Vojvodine u Zrenjaninu 1996: nagrada za najbolju predstavu, Jagoš Marković, nagrada za režiju, Branka Šelić, nagrada za ulogu, Slobodan Tešić, nagrada za ulogu, Tatjana Šanta Torlaković, nagrada za ulogu
Na Zemun Festu, 1996: nagrada za najbolju predstavu, Jagoš Marković, nagrada za režiju
Na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu, 1996: Jagoš Marković, nagrada za režiju

KATE KAPURALICA je premijerno izvedena 12. maja 1995. godine
Ukupno je odigrana 114 puta, a predstavu je videlo 33.888 gledalaca

 

18. maj 2010.
Teatar u podrumu, 20.30

Aleksandar Radivojević

SAMOUDICA

ili Mora samo da se umre

Režija: SNEŽANA TRIŠIĆ

Igraju: BRANISLAV LEČIĆ, HRISTINA POPOVIĆ MIJIN, NENAD BEKVALAC, BOJAN DIMITRIJEVIĆ i JELENA ĐOKIĆ

Kontraverzni mladi autor, Aleksandar Radivojević, svojom subverzivnom i šokantnom dramom SAMOUDICA, na ekstremno otvoren i beskompromisan način prikazuje društveno i kulturno beznađe i trulež koji nas okružuje. Ovaj totalno iskren i brutalan komad predstavlja svojevrsni otpor našoj ustaljenoj, dosadnoj i patetičnoj kulturnoj i društveno-političkoj sceni. A konačno rešenje koje autor nudi kao izlaz iz situacije nalazi se tamo gde ga niko ne očekuje...

NAGRADA ZA POZORIŠNU REŽIJU LJUBOMIR MUCI DRAŠKIĆ 2009. Snežani Trišić za režiju predstave SAMOUDICA.

Tačna podela, odličan rad sa glumcima, smela i provokativna scenska rešenja, žestok okršaj sa socijalnim temama, tačno i odmereno korišćenje humorom, samo su neki od niza obrazloženja žirija za svoju odluku. Snežana Trišić, kojoj je Samoudica diplomska predstava, pokazala je zrelost i moć u jednostavnoj postavci ovog provokativno-brutalnog komada fokusirajući se na glumačku igru odnose i teme koje svaki lik donosi stupajući na scenu. Zaintrigirala je i simbolički jakim promenama između delova predstave kojim jasno naglašava svoj lični stav u odnosu na temu koju pisac u komadu obrađuje, piše u obrazloženju žirija.

 

19. maj 2010.
Teatar u podrumu, 20.30

Milan Marković i Anđelka Nikolić

DA NAM ŽIVI, ŽIVI RAD

Režija: ANĐELKA NIKOLIĆ

Igraju: RUŽICA SOKIĆ, JAKOV JEVTOVIĆ, RADMILA TOMOVIĆ, ALEKSANDAR ĐURICA, MILAN MIHAILOVIĆ, BOJAN DIMITRIJEVIĆ, PETAR MIHAILOVIĆ i EROL KADIĆ

DA NAM ŽIVI, ŽIVI RAD – Agitprop predstava, koja se bavi različitim aspektima rada i radne obaveze, kao vidom savremenog ropstva koji i dalje pogađa veći deo ljudske populacije, uprkos brojnim revolucijama, smenama različitih ideologija i raznovrsnim argumentacijama kojima se ovaj vid ugnjetavanja vekovima brani i slavi.
Metodom žive pozorišne provokacije, predstava pravi paralelu između nacističkog slogana: „Rad oslobađa“, marksističkog: „Rad je stvorio čoveka“ i savremenih – kapitalističkih težnji da se pod izgovorom afirmacije prava na rad, čovek ustvari prisiljava na rad čiji je proizvod/rezultat (ukoliko uopšte postoji) udaljeniji i otuđeniji nego ikad. Ovaj svojevrsni „pamflet-u-dramskoj-akciji“ bavi se starim i novim fenomenima koji prate život radnog čoveka i žene u Srbiji danas. Kao posebno inspirativne nameću se pojave koje u našem tranzicionom društvu još uvek nisu dovoljno prepoznate i osvešćene kao problem, nego se prihvataju sa entuzijazmom, u talasu novog radnog elana koji donosi kapitalizam.

 

20. maj 2010.
Teatar u podrumu, 20.30

Dejvid Harover

KOS / BLACKBIRD

Gradsko kazalište Sisak /Zijah A. Sokolović

Režija: ZIJAH A. SOKOLOVIĆ

Igraju: OLGA PAKALOVIĆ i ZIJAH A. SOKOLOVIĆ

Ciklus "Male predstave neobične teme"
Pored Zijaha Sokolovića u komadu igra i Olga Pakalović, jedna od prvakinja hrvatskog glumišta, dobitnica nagrade "Fabijan Šovagović" za najbolju hrvatsku glumicu 2008. godine. Komad govori o seksualnoj vezi koja transformiše i parališe, preispitujući odnos ljubavi i seksualnosti, ali i zloupotrebe ljudskih emocija. Predstava Kos je kao i ostale Sokolovićeve izvedbe, pokušaj da se teatar okrene okrene čoveku i njegovim željama, nadanjima i strahovima...težnji da čovek spozna sebe.
„Potpuno realističan Kos je strukturiran kao drama sećanja. Na najstariji način, prepričavanjem pred publikom, dvoje se odraslih ljudi priseća događaja koji i ih je životno odredio, veze kad je ona imala dvanaest, a on četrdeset godina. Pritom manipuliše gledaocem, koji se čas priklanja jednom, čas drugom među danas jednakima, a nekad potpuno različitima. Moralistički deo u svakom gledaocu uvek će smatrati njegovu kaznu opravdanom, a njenu privrženost tek konstrukcijom nalik štokholmskom sindromu, ili traumatizovanoj nerazvijenoj psihi. Pored toga, ostaje ona mala mogućnost da je devojčica s „neuobičajeno zrelim žudnjama“ ipak možda znala šta želi, i da je s tom odlukom bila voljna živeti. Međusobno verbalno traženje istine u prošlosti i sećanju, kao da se sve do samog kraja pita jesu li mogući Romeo i Julija s tolikom razlikom u godinama. Sa temom seksualnog zlostavljanja maloletnika, Haroverov tekst zapravo je ispitivanje granica slobode, ali još više ispitivanje granica kazne, jer društvena je stigma žrtve ponekad i teža od krivične odgovornosti i kazne određene počinitelju. Postavlja se nekoliko teza o prirodi žudnje, ali i o razlozima zbog kojih dolazi do fizičkog kontakta. Kos je intimna drama koja se, kao i svaka tajna iz ormara, pred gledaocima otkriva polako i bolno. U ovoj drami koja postavlja pitanja, ali ne daje odgovore, ispituju se načini nošenja sa stigmom i vlastitom pogrešnom odlukom, zabludom ili jednostavno nesrećom, ali to je ujedno i najbolji opis kvalitetnog dramskog pisma...“
Igor Ružić, Radio 101

21. maj 2010.
Teatar u podrumu, 20.30

Boris Liješević i Branko Dimitrijević

ČEKAONICA

Koprodukcija Pozorišta Atelje 212 i Kulturnog centra Pančevo

Režija: BORIS LIJEŠEVIĆ

Igraju: BRANKA ŠELIĆ, NEBOJŠA ILIĆ, BOJAN ŽIROVIĆ i JELENA TRKULJA

Inspirisan komadom nemačkog autora Klausa Pola “Waiting room – Germany”, koji je nastao iz ispovesti ljudi koji su se po ujedinjenju Nemačke našli u novom sistemu i novoj državi, još uvek čekajući odgovor na to što su godinama očekivali, Boris Liješević počinje da istražuje na koji način su naše promene uticale na lične živote ljudi u Srbiji na početku dvadeset prvog veka. Intervjue je zajedno sa dramaturgom Brankom Dimitrijevićem obrađivao, kako bi od iskaza postali dramski monolozi.
Na ovogodišnjem 55. Sterijinom pozorju u Novom Sadu, ČEKAONICA učestvuje u takmičarskoj Selekciji nacionalne drame.

22. maj 2010.
Teatar u podrumu, 20.30

Milica Piletić

DOKLE?!

Režija: ALISA STOJANOVIĆ

Igraju: SOFIJA JURIČAN, DARA DŽOKIĆ/ TATJANA BOŠKOVIĆ, BOJAN DIMITRIJEVIĆ, BRANISLAV TRIFUNOVIĆ, BOJAN ŽIROVIĆ, RADMILA TOMOVIĆ, MILOŠ TIMOTIJEVIĆ i ANDRIJA DANIČIĆ

Ovo je priča o mladosti, o nama, o ljudima koji su želeli da žive drugačije. O događajima koji su nas pretekli.
Milica Piletić u svom novom komadu pokazuje da se, iako godine prolaze, u našim životima poslednjih decenija ništa suštinski nije promenilo. Mnoge generacije su u međuvremenu odrasle, a sve je ostalo isto.
U šta se pretvorila borba za drugačiji život? Kada smo to odustali?
Milica Piletić dobitnik je Nagrade „Borislav Mihajlović Mihiz“, 2009. godine.

 

23. maj 2010.
Teatar u podrumu, 20.30

Jordan Cvetanović

TERAPIJA

Režija: GORAN MARKOVIĆ

Igraju: NATAŠA TAPUŠKOVIĆ / NATAŠA BALOG, SVETISLAV BULE GONCIĆ i SRĐAN TIMAROV

Ljudi savremenog doba na sve načine pokušavaju da budu srećni. Previše očekivanja dovodi do brutalnih razočarenja i velikih problema. A najveći problem je što ljudi misle da samo pričom mogu rešiti sve.
Međutim, pričom se ne rešava ništa.
U britkoj drami novog, mladog dramskog pisca Jordana Cvetanovića TERAPIJA, razotkrivamo čitav jedan svet ljudi koje možemo da sretnemo svuda oko nas. Junaci ove duboko uznemirujuće drame očajnički traže pažnju. Iz nemoći pričaju bez prestanka. Ćutanje je za njih znak da im život izmiče. Ovako, sadistički izloženi pogledima, u svojim nepresušnim monolozima predaju se razočarenjima, neuspesima, frustracijama i tugama. Međutim, oni samo na prvi pogled deluju sasvim normalno... Jer, ništa nije onako kao što izgleda.

23. maj 2010.
Teatar u podrumu, 20.30

Maja Pelević

POMORANDŽINA KORA

Režija: GORAN MARKOVIĆ

Igraju: JELENA ILIĆ, KATARINA ŽUTIĆ, JELENA JOVIČIĆ / ALEKSANDRA JANKOVIĆ i SRÐAN TIMAROV

„Pomorandžina kora” je drama, odnosno saga o preispitivanju ženskog identiteta u društvu koje na razne načine, najviše kroz medije, pokušava da formira ponašanje i izgled današnje žene. Sa jedne strane, drama prati priču o medijskom pritisku, a sa druge – intimnu ispovest žene koja nastoji da se uklopi u ulogu koja se od nje očekuje i u čemu ne uspeva. Ideju da radi komad Maja Pelević dobila je sasvim spontano, inspirisana „Niveinom“ reklamom za anticelulit kremu i ženskim časopisima koji osvajaju naše tržište. - Hteli mi to ili ne, bilbordi i reklame kreiraju ženski identitet. Najbitnije je da imamo svest o tom neizbežnom uticaju. „Pomorandžina kora“ svakako nije feministička drama. Ona govori o ženskoj emancipaciji ali, ujedno pokušava da ukaže i na negativne aspekte kod žena koje se dobrovoljno uklapaju u šablone koje im društvo nameće. Kada kažem danas, mislim na Beograd. Međutim, to je i univerzalna priča bilo koje zemlje u tranziciji, podvlači autorka.

 

 

PRATEĆI PROGRAM:

Gornji foaje Ateljea 212

Video projekcije:

KNEGINJA IZ FOLI-BERŽERA
RADOVAN TREĆI
KRALJ IBI
SVETI GEORGIJE UBIVA AŽDAHU
BEKSTVO
MARIJA STJUART
MARIJA SE BORI SA ANĐELIMA
MOLIJER

TV SERIJA – „Pozorišni praktikum“ Reditelj: Branko Kičić, produkcija RTS, 1999.

Svakoga dana u Gornjem foajeu Pozorišta Atelje 212 prikazivaće se video projekcije najznačajnijih predstava Ateljea 212 koje je režirao Ljubomir Muci Draškić i epizoda TV serije „Pozorišni praktikum“ u kojima Muci govori o svom životu i radu u pozorištu.