07. avgusta 2020.

 

На данашњи дан пре тридесет једну годину преминула је Мира Траиловић. Према речима Феликса Пашића, „Госпођа из великог света“ „булдожер у бунди“ или само једноставно МИРА. Током живота, стварала је као позоришни, радио и ТВ редитељ, основала је преко 20 позоришта међу којима су наравно Атеље 212 и Битеф театар. Заједно са Јованом Ћириловом, 1967. године основала је БИТЕФ.

„ Почнимо од позоришта! ”, рекла је тадашњем београдском потпредседнику. Није у реду, говорила је политичким и културним званичницима, да главни град земље која се тако широко отвара према свету и има значајну улогу у покрету несврстаних нема ниједан међународни фестивал. Захваљујући „византијској вештини” Мире Траиловић да пронађе „формулу која ће упалити” основан је Београдски интернационални театарски фестивал – БИТЕФ.

Музеј позоришне уметности Србије и Феликс Пашић објавили су 2006. године књигу која садржи прилоге за Мирину биографију, засноване на сведочењима неких од највећих глумаца, редитеља, драматурга, критичара и других драмских уметника који су имали прилике да се сретну и сарађују са њом. Том приликом Борислав Михајловић Михиз поделио је исуство првог сусрета са Миром.

„Ту, код „Три шешира”, у боемској кафани у којој су кројени, једну ноћ живели а ујутру венули и умирали толики амбициозни планови, Мира Траиловић ми предложи један такав, чинило ми се неостварив: да оснујемо ново позориште. Модерно и авангардно. Биће оно, ређала је Мира, савременије у репертоару од других позоришта, слободније у форми и независније од власти. Неговаћемо камерну драму, пантомиму и шансону, увести монодраму, рецитал и литерарни кабаре, цртала је Мира пуначком руком по дуванском диму старе кафане своје иноваторске замисли.

Свако ко је било када сарађивао са Миром Траиловић зна да се њој није могло рећи да је нешто немогуће. Или, ако се и могло рећи, то није вредело ништа. Она би то једноставно и мирно пречула и настављала, уз љубазан осмех и булдожерску упорност, да истерује своје, и теби би брзо постајало јасно да ћеш, хтео не хтео, у томе морати да учествујеш. Тако је било и овога пута.”

Драган Kлаић: „Kада у Европи још није било говора о 1992. и о политичкој, економској и културној интеграцији, када је Америка била још провинцијално усмерена према култу Бродвеја, претварајући своје авангардисте у економске исељенике и гастарбајтере, када још није постојала такозвана „међународна позоришна сарадња” у свим оним сложеним облицима који су данас рутина, мадам Траиловић била је откривач оригиналних подухвата, а њен фестивал жижна тачка позоришне авангарде, стециште позориштанаца првог, другог и трећег света, узлете у велике светске позоришне центре.”

Њеном режијом ,,Фауста“ 12. новембра 1956. године у сали са 212 столица у дворани некадашње новинске куће ,,Борбе“ почео да живи један нови свет – отворено је авангардно позориште Атеље 212. Са Радошем Новаковићем један је од оснивача, а потом и дугогодишњи управник Атељеа 212. Изузетном енергијом створила је од Атељеа 212 култно место.

Једна нова епоха је почела. Под њеним вођством Атеље је пробијао границе Југославије и временом постао позориште познато свуда у свету, као и прво позориште са подручја СФРЈ-а које је позвано да гостује у САД-у после Другог светског рата.  Глумци „Атељеа 212″ гостују у земљама у којима је до тада било немогуће чути наш језик,

Позоришна редитељка, чији комади су увек били авангардни, грозила се те речи, али ти комади су заиста уносили нове културне и политичке трендове у позоришни живот Београда. Kао редитељка први пут је представила београдској публици најзначајнија имена светске позоришне авангарде – Јонеска, Сартра, Олбија, открива публици нове домаће писце, поставља дела Душана Kовачевића, Александра Поповића. Револуционарне 1968. године публика остаје без текста након извођења хипи мјузикла ,,Kоса“ у Мириној режији, прве поставке у Европи после америчке праизведбе данас култног мјузикла.

Режирала је више од 30 значајних представа, међу којима се посебно истичу: ,,Иза затворених врата“, ,,Дон Жуан у паклу“, ,,Чудо у Шаргану“…

У њено време, Атеље је популарним и контроверзним представама, попут ,,Kафаница, судница, лудница“, у великој мери померао границе слободе изражавања у политичком смислу.

Унела је дух Запада у Србију, али њен највећи таленат био је организација и добар одабир тима.

Говорила је да не мари за награде иако јој ласкају, а толико их је добила. Стизале су са свих страна, што се уклапало у њено опредељење – грађанке света. Октобарска награда, ,,Јоаким Вујић“, Седмојулска, Оскар популарности, признање Удружења америчких позоришних уметника, амбасаде Немачке за допринос на пољу културе, бугарског и чехословачког друштва, награда коју јој је уручио председник Италије Ђузепе Сарагат и Орден командора, који јој је предао француски министар културе Жак Ланг, само су неке од званичних похвала рада Мире Траиловић.

Одликовали су је бескрајни шарм и продорност, таленат за убеђивање.

Kада су Ежена Јонеска 1971. године питали шта је видео у Београду, одговорио је: „Миру Траиловић. Зар то није сасвим довољно?”

 

 

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
ComIT