15. oktobra 2020.

 

Na današnji dan, 15. oktobra 1934. godine rođen je u Bitolju Slobodan Aligrudić.

 

Bio je jedan od najvećih filmskih i televizijskih glumaca svog vremena, o čemu najbolje govori tvrdnja: „Kada bi se, kojim slučajem, izostavili iz naše kinematografije filmovi u kojima je Aligrudić imao glavne ili sjajne epizodne uloge, malo toga bi ostalo za pamćenje iz druge polovine 20. veka.”

 

Stalni član glumačkog ansambla Pozorišta Ateljea 212 bio je od 1966. do 1968. godine.

Igrao je u predstavama Jaje Felisijena Marsoa, Ruža vetrova Dušana Matića (za ulogu u Ruži vetrova na Sterijinom pozorju 1963. Godine dobio je Nagradu Tribine mladih za najbolje ostvarenje mladog pozorišnog radnika), Komediji Semjuela Beketa, Kafanici, sudnici, ludnici Brane Crnčevića…  U  čuvenom  Kralju Ibiju njegova igra bila je u ravni sa igrom Zorana Radmilovića. „Obojica su, pisao je Buca Mirković, bili dva Pjeroa koji su se rugali smrti i zagonetno, posvećeno, hitali ka njoj“.

U Ateljeu 212 režirao je 1967. godine sopstvenu dramatizaciju Loše okovanog Prometeja Andrea Žida. Poslednja pozorišna predstava u kojoj je Slobodan Aligrudić igrao, bila je Odbrana i poslednji dani u tadašnjem Titogradskom pozorištu.

Umro je  13. avgusta 1985. u Gradcu na Makarskoj rivijeri.

 

Delovao je, nije delao – zapisao je o Aligrudiću u svojoj knjizi „Urbana glumačka moderna Ateljea 212“ Dejan Čavić i dodao: – Aligrudić je glumac Olivijeovog soja. Bez spoljnjeg sjaja, jakog unutarnjeg značenja.

 

 

 

MIRINI MUSKETARI (Slobodan Aligrudić, Cica Perović i Zoran Radmilović)

 

„Svoji- i u glumi i u životu.

Osobenjaci.

Usamljeni. Ponosni. Duhoviti. Obrazovani. Mudri? Naizgled nepristupačni. Za „pristojne“- nepristojni. Pred budalama, bez promisli o posledicama- hrabri. Bacali su često bisere među… i između… Svet oko sebe držali su na proveri. Sagledavali su dublje? Prosečne su prezirali. Sa isključivostima svih „sistema“ zavađeni. U paniku su dovodili kafanske šefove. U obližnje policijske stanice privođeni. Osetljivi kao vejkice. Nepoverljivi… Stidljivi. Glumci do panja, u neprekidnoj avanturi i istinskoj posvećenosti, ali i sumnji.

Za njihov  kafanski astal sedalo se samo ako ti dozvole. Teško je bilo ući u njihove intime.

Ismevali su opšta mesta svih vrsta…

***

U predstavama Ruža vetrova, koju je svojim načinom oplemenio Alija, Ko se boji Virdžinije Vulf gde je Cica oživeo tragičnog pametnjakovića iz tada potpuno neznanog nam sveta, i Kralj Ibi, gde je Zoran raskošno žonglirao na teme primitivaca na vlasti, nalaze se, po mom iskustvu, koreni posebnosti Pozorišta Ateljea 212.

Izbacili su patos i bolećivi, udvarački realizam iz glumačke igre.

Čitajući ove retke rekli bi: „Mali, ne trudi se da definišeš! Mi smo neobjašnjivi!“ Odgovorio bih: „Znam!“.“

Petar Kralj u Monografiji povodom 50 godina Ateljea 212

 

© 2009-2015 Pozorište Atelje 212
Ustanova kulture, Svetogorska 21, 11000 Beograd, Srbija
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Produkcija i podrška
ComIT