Plakat

Исидора Секулић

ХРОНИКА ПАЛАНАЧКОГ ГРОБЉА

Драматизација: Јелена Мијовић
Драматург: Јован Ристић
Сценографија: Марија Калабић
Костим: Ивана Младеновић
Музика: Ирена Поповић Драговић
Режија: Иван Вуковић

Играју:

Бојан Вељовић – чика Аврам
Небојша Вранић – учитељ Бранко
Марија Гашић – Паланка, Јана
Никола Ракић – Коста Земљотрес, Тома (Бранков отац), Паланка
Александар Ђинђић – Срећко, Јосиф Влаовић, Мија Фрушчић
Сузана Лукић – Сека, Лекса, Сока
Ема Стојановић – Ристана, Ружа циганка, Кода

Крушевачко позориште

Сезона 2018/19.

премијера 23. јануар 2019.

На ободу круга заједнички су почетак и крај.
Хераклит, фрагмент 103.

Глас разума Исидоре Секулић надјачао је паланачко домунђавање. Као позван и прозван да разложи и испита ову нашу паланку данас. Због тога ми се чини излишним евентуално питање зашто „Кроника паланачког гробља“ сада и овде, а одговор толико очигледан и кристално јасан да би било увредљиво изговорити га.

Неки ликови и неке судбине из Исидорине „Кронике“, предвиђене за неку следећу драматизацију, сами су се гурали, затим се и угурали и у ову. Сасвим сигурно да нас подсете да је антисемитизам недвосмислена потврда нацизма. Да нам покажу где почиње пут за Холокауст и којим се речима поплочава. Јер, велика је моћ речи, посебно оних изговорених.

Из неких разлога, и Хераклитове „влажне душе“ скакутале су бесвесно, као статисти масовки заробљене у мемљивом паланачком ентеријеру. Успаване, одустале од борбе и промене, заборавивши давно да је „сува душа најмудрија и најбоља“. Јер, у паланци дијалектике нема, а нема ни екстеријера.

И, као што каже на почетку „Филозофије паланке“ Радомир Константиновић:
„Искуство нам је паланачко.

Понекад, опасно је (и кажњиво) рећи то на ухо паланачкој охолости; понекада, међутим, ова реч иде до појма судбинског: паланка је, каже се, наша судбина, наш зао удес. Нема нити може да буде промене. Историја нас је заборавила, као у некаквој великој расејаности. Између села и града, овако заборављен, свет паланке није ни село ни град. Дух његов, међутим, јесте дух између племенског, као идеално-јединственог, и светског духа, као идеално-отвореног. Када овај дух овако говори о својој злој судбини, он говори о својој изузетости из историје. Али, и када је оглашава за проклетство, он хоће ту изузетост. Основна претпоставка духа паланке негде је у томе: да је то дух који, заборављен од историје, покушава сада овај удес да преобрази у своју привилегију, тиме што ће и сам (онако као што се клин клином вади) да заборави историју, овим заборавом да се овековечи у самом себи, заверен трајању, с ону страну времена. Време је с друге стране брда, тамо где почиње светски хаос, или хаос апсолутно-отвореног света.”

Првобитна сврха паланке постала је њен усуд. Паланке су некада биле дрвена утврђења која су се налазила на путевима којима се прилази важној тврђави или граду. Служиле су за заштиту војних логора, пограничних насеља, становништва у збегу. Штитиле су од непријатеља из спољног света. И наставиле тако, вековима пошто је непријатељ отишао другим послом, јер и непријатељ има нека посла, престрављене свим што долази споља, још више оним другачијим и непознатим унутар бедема. Затвор нам је постао уточиште, непрепознатљиво као затвор, јер смо заборавили укус слободе. „Ни за име правде не бисмо знали да није неправде” светли Хераклит из мрака.

И шта нам је сада чинити у тој паланци, са том Паланком, шта друго него срушити зидове бедема/ тамнице са којом смо срасли и постали она сама? Шта друго него пратити и слушати онај фар паланке, Учитеља Бранка, који виче “Свет, да, свима би нам требало, свима нама Србима који смо се овде доле стиснули као на дну цедиљке…” . Нема везе што је Учитељ Бранко одавно мртав, и сви ми, паланчани. Слобода је иза бедема. Светли и пева радосно.

Јелена Мијовић

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
ComIT