Редитељ:
Борис Лијешевић
Превод са руског: Новица Антић
Сценографија: Александар Денић
Костим: Маја Мирковић
Композитор: Александар Костић
Асистент редитеља: Невена Рајковић
Организација: Јелена Твртковић и Јована Павић
Играју:
Марта, млада лепа девојка – Марта Бјелица
Марк, директор међународног филмског фестивала – Небојша Илић
Лаура, манекенка – Јелена Ђокић
Магда, Лаурина пријатељица – Исидора Минић
Лоренс, Магдин муж – Бојан Жировић
Густав, банкар – Светозар Цветковић / Марко Баћовић
Лпра, Густавова супруга – Дара Џокић
Карл, банкар – Ненад Ћирић
Линда, Карлова супруга – Бранка Шелић
Рудолф, ПР менаџер – Стефан Вукић
Макс, извршни менаџер банке – Дејан Дедић
Матијас, менаџер рекламне агенције – Бранислав Трифуновић
Габријел, заменик директора грађевинске компаније – Страхиња Блажић
Роза, проститутка – Јелена Петровић
О представи

ПИЈАНИ
Најновија драма једног од тренутно најизвођенијих руских и европских савремених драмских писаца Ивана Вирипаева, ПИЈАНИ, смештена је негде на Западу, у неком од данашњих велеграда, где је 14 ликова (банкари, менаџери, добростојећи слој савремених технократа и интелектуалаца, плус једна проститутка), због различитих разлога и повода, пијано. Међутим, то пијанство је само маска, преко које они могу да се осмеле и кажу истине које чак ни сами себи не смеју трезни да признају, истине које откривају колико бесмислено, ништавно и подло живе. У том „колективном монологу“ неки од њих ипак долазе до сазнања, да на свету постоји и нешто друго, нешто због чега вреди живети, а то су љубав и нада.
ПИЈАНИ садрже у себи опомену и позив свима нама да се више не бојимо и да се коначно препустимо животу – да престанемо да се плашимо да волимо, да опраштамо, да мењамо себе и свет око себе. ПИЈАНИ су филозофска комедија о откривању и самоспознаји. Није онда случајно што је мото ове драме песма Омара Хајама „Рубаије“:
(…)
Пођи са Хајамом, пусти мудре приче
сигурно је само да живот промиче.
Једно је истина, остало је тек лаж:
Цвет кад једном увене, више не ниче.
Питања су многа, а које је прече:
ко смо, куд идемо – то нико не рече.
Да л’ смо као ветар што насумце дува
или као река што без циља тече.
Примакав’ крчаг уснама двема
питах се шта ми судбина спрема.
Чух: усна усни шапташе тихо –
„Пиј, јер кад умреш – повратка нема!“
Пиј! Што да се жалим узвишеном Богу
што време протиче испод наших ногу!
За „сутра“ нерођен, а за „јуче“ мртав,
уживам за „данас“ – то једино могу. (…)