Plakat

Ник Пејн
КОНСТЕЛАЦИЈЕ

Превод: Маја Малетковић

Режија: САША МИЛАВИЋ ДЕЈВИС
Сценографија: Марија Јевтић
Избор костима: Саша Милавић Дејвис
Композитор: Божидар Обрадиновић
Асистент редитеља: Марко Јовичић
Организација: Јелена Твртковић
Организаторка на пракси: Кристина Крспогачин

Играју:
Роланд: УРОШ ЈАКОВЉЕВИЋ
Маријана: АНА МАНДИЋ

Вођење представе: Миленко Адамов

Премијера: 15. април 2016.

КОНСТЕЛАЦИЈЕ су премијерно изведене 2012. у Ројал Корту у Лондону и за кратко време су постигле велики успех. Ник Пејн је постао најмлађи добитник позоришне награде коју додељује Ивнинг Стандард, а комад је постављен на Бродвеју и стекао светску славу. Квантна теорија игра значајну улогу у овом комаду који је истовремено и “момак среће девојку” романтична комедија. Роланд, пчелар, на роштиљу упознаје Маријану, која се бави квантном космологијом. У једном тренутку она објашњава како се теорија релативитета која покрива сунце, месец и звезде коси са квантном механиком која се бави молекулима, кварковима и атомима. И размишља о могућности паралелне егзистенције у оквиру простора које конфликт ове две теорије отвара.
КОНСТЕЛАЦИЈЕ су драма која показује деловање ове теорије у пракси, кроз однос двоје људи у паралелним универзумима. Комад истражује слободну вољу и улогу случајности у нашим животима.


ИЗВОДИ ИЗ КРИТИКА:

Режија Александре Милавић Дејвис је одговарајуће стилизована, дискретна и течна, а избор два млада глумца, Уроша Јаковљевића и Ане Мандић, пресудан је за успех представе, премијерно изведене у позоришту Атеље 212. Сцена је укусно, минималистички дизајнирана, отмено осветљена мноштвом висећих сијалица које се у различитом ритму и интензитету пале и гасе, на тај начин појачавајући или утишавајући динамику игре (сценографија Марија Јевтић). Млади глумци сталожено, прецизно и допадљиво играју Роланда и Маријану, пролазећи кроз различита психолошка стања, од егзалтираности проналаска нове љубави, преко гнева, ината и осветољубивости, због прељубе, до неминовно мучног суочавања са болешћу и смрћу.

Ана Тасић, Политика 19.04.2016.

Драма и дјелује попут неког зачудног калеиодоскопа, магичног лабиринта, замршеног мозаика у којима шарена стакалца и коцкице непрестано мјењају мјеста и творе нову слику, нуде нова значења и откровења. Редатељски, Александра Милавић Давиес то рјешава непрестаним понављањима истозначних или мало промјењених реплика, сцена је празна, над њом само свијетле, различитим интензитетом, десетине малих, треперавих жаруља, попут звијезда на бесконачном небу недохватног свемира – мултиуниверзума, призори и сцене одјељују се свјетлом и тамом. Глумачки то је много захтјевније, тај склад у нескладу, прошлост у садашњости, неизвјесност будућности и нелагода што ће се то збити око нас и у нама млади глумци бравурозно доносе: гласом, емоцијом, тијелом, покретом, кречући се и покречући баш попут оних стакалаца и каменчића у том неухватљивом мозаику свијета у којем су заточени.

Младен Бићанић (критика са гостовања, Тузла)

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе од националног значаја, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
New City Company