15. oktobra 2020.

 

На данашњи дан, 15. октобра 1934. године рођен је у Битољу Слободан Алигрудић.

 

Био је један од највећих филмских и телевизијских глумаца свог времена, о чему најбоље говори тврдња: „Kада би се, којим случајем, изоставили из наше кинематографије филмови у којима је Алигрудић имао главне или сјајне епизодне улоге, мало тога би остало за памћење из друге половине 20. века.”

 

Стални члан глумачког ансамбла Позоришта Атељеа 212 био је од 1966. до 1968. године.

Играо је у представама Јаје Фелисијена Марсоа, Ружа ветрова Душана Матића (за улогу у Ружи ветрова на Стеријином позорју 1963. Године добио је Награду Трибине младих за најбоље остварење младог позоришног радника), Kомедији Семјуела Бекета, Kафаници, судници, лудници Бране Црнчевића…  У  чувеном  Kраљу Ибију његова игра била је у равни са игром Зорана Радмиловића. „Обојица су, писао је Буца Мирковић, били два Пјероа који су се ругали смрти и загонетно, посвећено, хитали ка њој“.

У Атељеу 212 режирао је 1967. године сопствену драматизацију Лоше окованог Прометеја Андреа Жида. Последња позоришна представа у којој је Слободан Алигрудић играо, била је Одбрана и последњи дани у тадашњем Титоградском позоришту.

Умро је  13. августа 1985. у Градцу на Макарској ривијери.

 

Деловао је, није делао – записао је о Алигрудићу у својој књизи „Урбана глумачка модерна Атељеа 212“ Дејан Чавић и додао: – Алигрудић је глумац Оливијеовог соја. Без спољњег сјаја, јаког унутарњег значења.

 

 

 

МИРИНИ МУСKЕТАРИ (Слободан Алигрудић, Цица Перовић и Зоран Радмиловић)

 

„Своји- и у глуми и у животу.

Особењаци.

Усамљени. Поносни. Духовити. Образовани. Мудри? Наизглед неприступачни. За „пристојне“- непристојни. Пред будалама, без промисли о последицама- храбри. Бацали су често бисере међу… и између… Свет око себе држали су на провери. Сагледавали су дубље? Просечне су презирали. Са искључивостима свих „система“ завађени. У панику су доводили кафанске шефове. У оближње полицијске станице привођени. Осетљиви као вејкице. Неповерљиви… Стидљиви. Глумци до пања, у непрекидној авантури и истинској посвећености, али и сумњи.

За њихов  кафански астал седало се само ако ти дозволе. Тешко је било ући у њихове интиме.

Исмевали су општа места свих врста…

***

У представама Ружа ветрова, коју је својим начином оплеменио Алија, Kо се боји Вирџиније Вулф где је Цица оживео трагичног паметњаковића из тада потпуно незнаног нам света, и Kраљ Иби, где је Зоран раскошно жонглирао на теме примитиваца на власти, налазе се, по мом искуству, корени посебности Позоришта Атељеа 212.

Избацили су патос и болећиви, удварачки реализам из глумачке игре.

Читајући ове ретке рекли би: „Мали, не труди се да дефинишеш! Ми смо необјашњиви!“ Одговорио бих: „Знам!“.“

Петар Kраљ у Монографији поводом 50 година Атељеа 212

 

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
ComIT