)
Позориште Атеље 212 гостује са представом ЛОУНЛИ ПЛЕНЕТ 19.07.2021 у Музеју града, Куслевова кућа.
ЛОУНЛИ ПЛЕНЕТ (LONELLY PLLLANET)
туристичка тура кроз дис(у)топију
Kонцепт и текст:
Маја Пелевић, Димитрије Kоканов, Олга Димитријевић, Тања Шљивар, Игор Kоруга
Лоунли пленет је представа имерзивног карактера, која се изводи у отвореним и затвореним просторима, око и у згради позоришта, намерно избегавајући класичан сценски простор, односно саму сцену. Kроз колажну структуру пет ауторских и извођачких гласова, који се међусобно преплићу и прожимају, уметници воде прописно дистанцирану публику на туристичку туру кроз обе стране новчића утопије и дистопије наше (позоришне) свакодневице.
Позоришта су почетком епидемије прва затворила врата, с обзиром на немогућност окупљања већег броја људи у јавном простору. Опет, тзв. социјално дистанцирање не би требало нити смело да значи укидање јавне сфере, као ни пракси извођења. Ако смо као уметници и пре морали да размишљамо тржишно и нудимо се на тржишту рада константно смишљајући нове пројекте, са короном је и наша прекарна позиција појачана. Аутори су свесни ироније инхернтне овом пројекту и свесно ће покушати да је преобразе у њену супротност – аутентично нецинично политичко промишљање будућности.. Свет је и пре епидемије био неправедан, рањен и неподношљив. Епидемија вируса повећава видљивост корпуса савремених неједнакости које живимо, а нашу машту бурно провоцира да оперише између замишљања бољег света и мрака будућности коју испуњавају глад, надзирање и страх.
Kроз пет ауторских гласова покушаћемо да проведемо публику кроз пејзаже и путеве тих трансформисаних будућности које нас очекују. Лоунли пленет представља слалом кроз могуће утопије и дистопије наших градова и наших интимности и фокусира се на неколико питања: Kако користимо јавни простор да преобратимо наша индивидуална питања и потребе у друштвена? Kако промишљамо о свету пре и после претње која је дошла да остане, у различитим, још опаснијим облицима? Kако спроводимо најелементарније интеракције са другим људима, предметима, бићима док смо у позицији апсолутне неизвесности о томе какав све нас живот чека сутра? Ова представа рефлектује на свет прве половине 2020. године, док истовремено покушава да промишља форме театра које се могу одвијати и упркос вирусу, а последично томе, и потенцијалне форме заједништва у јавном простору будућности.
Позориште Атеље 212 гостује са представом ЛОУНЛИ ПЛЕНЕТ 19.07.2021 у Музеју града, Куслевова кућа.
ЛОУНЛИ ПЛЕНЕТ (LONELLY PLLLANET)
туристичка тура кроз дис(у)топију
Kонцепт и текст:
Маја Пелевић, Димитрије Kоканов, Олга Димитријевић, Тања Шљивар, Игор Kоруга
Лоунли пленет је представа имерзивног карактера, која се изводи у отвореним и затвореним просторима, око и у згради позоришта, намерно избегавајући класичан сценски простор, односно саму сцену. Kроз колажну структуру пет ауторских и извођачких гласова, који се међусобно преплићу и прожимају, уметници воде прописно дистанцирану публику на туристичку туру кроз обе стране новчића утопије и дистопије наше (позоришне) свакодневице.
Позоришта су почетком епидемије прва затворила врата, с обзиром на немогућност окупљања већег броја људи у јавном простору. Опет, тзв. социјално дистанцирање не би требало нити смело да значи укидање јавне сфере, као ни пракси извођења. Ако смо као уметници и пре морали да размишљамо тржишно и нудимо се на тржишту рада константно смишљајући нове пројекте, са короном је и наша прекарна позиција појачана. Аутори су свесни ироније инхернтне овом пројекту и свесно ће покушати да је преобразе у њену супротност – аутентично нецинично политичко промишљање будућности.. Свет је и пре епидемије био неправедан, рањен и неподношљив. Епидемија вируса повећава видљивост корпуса савремених неједнакости које живимо, а нашу машту бурно провоцира да оперише између замишљања бољег света и мрака будућности коју испуњавају глад, надзирање и страх.
Kроз пет ауторских гласова покушаћемо да проведемо публику кроз пејзаже и путеве тих трансформисаних будућности које нас очекују. Лоунли пленет представља слалом кроз могуће утопије и дистопије наших градова и наших интимности и фокусира се на неколико питања: Kако користимо јавни простор да преобратимо наша индивидуална питања и потребе у друштвена? Kако промишљамо о свету пре и после претње која је дошла да остане, у различитим, још опаснијим облицима? Kако спроводимо најелементарније интеракције са другим људима, предметима, бићима док смо у позицији апсолутне неизвесности о томе какав све нас живот чека сутра? Ова представа рефлектује на свет прве половине 2020. године, док истовремено покушава да промишља форме театра које се могу одвијати и упркос вирусу, а последично томе, и потенцијалне форме заједништва у јавном простору будућности.