)
Драмски текст П(ј)ешчаник настајао је као реакција на постратни период у Хрватској и Србији. Трагикомична дисторзираност тог стања манифестира се како кроз државне односе, тако и кроз индивидуална искуства.
Аутори текста, Нева Лукић (Загреб) и Виктор Радоњић (Београд) приказују ту непрекинуту нит привлачности и нетрпељивости између Загреба и Београда, Хрватске и Србије, тај шири план који се прелама и одражава на носеће ликове интимног плана – Жену из Загреба и Мушкарца из Београда – њихову тежњу за напуштањем тог лимба, прочишћењем и потребом за новим почетком.
Текст је обликован кроз више слојева, а доминантне су двије разине – класична драмска форма која прати однос Жене и Мушкарца, те дисторзије које нарушавају драмски тијек бавећи се опћом и широм сликом (заједничкога) језика. Дисторзије у представу уносе поетско и онирично, те у њима, на симболичкој разини, драму почиње играти сам језик, данас располућен на више лица те осуђен на једнозначну оскудност нијанси и синонима.
П(ј)ешчаник се бави управо тиме, колико смо загађени предрасудама и уобразиљама уписаним у нас кроз школовање и одрастање у одређеној земљи и можемо ли се икада до краја ослободити баласта прошлости на територијима и данас присутног антагонизма.
Питање је да ли је то могуће једино кроз љубав према оном блиском, а опет различитом, према чињеници да је овај текст непреводив на било који језик осим на овај наш. Једино ми, осуђени на ову „гео карму“ можемо осјетити нијансе, увиђети да Жена говори хрватским, Мушкарац српским језиком и да се они савршено разумију. Те су нијансе драгоцјене и у природној су опреци с наметнутом нетрпељивошћу према сусједима.
Драмски текст П(ј)ешчаник настајао је као реакција на постратни период у Хрватској и Србији. Трагикомична дисторзираност тог стања манифестира се како кроз државне односе, тако и кроз индивидуална искуства.
Аутори текста, Нева Лукић (Загреб) и Виктор Радоњић (Београд) приказују ту непрекинуту нит привлачности и нетрпељивости између Загреба и Београда, Хрватске и Србије, тај шири план који се прелама и одражава на носеће ликове интимног плана – Жену из Загреба и Мушкарца из Београда – њихову тежњу за напуштањем тог лимба, прочишћењем и потребом за новим почетком.
Текст је обликован кроз више слојева, а доминантне су двије разине – класична драмска форма која прати однос Жене и Мушкарца, те дисторзије које нарушавају драмски тијек бавећи се опћом и широм сликом (заједничкога) језика. Дисторзије у представу уносе поетско и онирично, те у њима, на симболичкој разини, драму почиње играти сам језик, данас располућен на више лица те осуђен на једнозначну оскудност нијанси и синонима.
П(ј)ешчаник се бави управо тиме, колико смо загађени предрасудама и уобразиљама уписаним у нас кроз школовање и одрастање у одређеној земљи и можемо ли се икада до краја ослободити баласта прошлости на територијима и данас присутног антагонизма.
Питање је да ли је то могуће једино кроз љубав према оном блиском, а опет различитом, према чињеници да је овај текст непреводив на било који језик осим на овај наш. Једино ми, осуђени на ову „гео карму“ можемо осјетити нијансе, увиђети да Жена говори хрватским, Мушкарац српским језиком и да се они савршено разумију. Те су нијансе драгоцјене и у природној су опреци с наметнутом нетрпељивошћу према сусједима.