Јасмина Реза
БОГ МАСАКРА

Режија: АЛИСА СТОЈАНОВИЋ

Преводилац: Анита Ђурић
Сценограф: Дарко Недељковић
Костимограф: Славна Мартиновић
Композитор: Иван Бркљачић

ИГРАЈУ:

Вероник Улије: ДУШАНКА СТОЈАНОВИЋ
Мишел Улије: ТИХОМИР СТАНИЋ
Анет Реј: ЈЕЛЕНА ЂОКИЋ
Ален Реј: СВЕТОЗАР ЦВЕТКОВИЋ

Награда Тони за најбољи драмски комад 2009. године!

“Ако желите да уживо видите какав вам је живот – онда је ово прави избор.”
Иван Јовановић, City magazine

У комедији БОГ МАСАКРА два брачна пара, иначе толерантни и цивилизовани Европљани, покушавају да реше конфликт који је настао због физичког обрачуна њихових једанаестогодишњих синова, који су један другоме избили зубе током туче у парку! Након поподнева проведеног у разоткривању породичних тајни, најважније откриће биће да ивер заиста не пада далеко од кладе, јер и родитељи, кад све друго пропадне, имају тенденцију да проблеме решавају шакама, па тако ситуација скреће у потпуно неочекиваном и екстремно непријатном смеру… БОГ МАСАКРА показује да се у основи лепо сређених друштава налазе агресивност, дволичност и тотално одсуство људскости. Ред, закони, људска права, пацифизам, демократија и друге вредности за које се ликови номинално залажу, само су етикете, празне форме, љуштуре испумпаног значења.

КРИТИКА:

ВАРВАРСТВО И ЦИВИЛИЗАЦИЈА
„Бог масакра” Јасмине Резе је њен најновији текст (2006), камерна драма са елементима тврдо апсурдне комичности. Радња се одвија између два брачна пара, Реј и Улије, који су се први пут нашли у стану Улијеових, да би решили конфликт настао из физичког насртаја сина Рејових на сина Улијеових. Ова свакодневна, негде и банална, ситуација, иницира преиспитивање проблема малограђанства, снобизма, хипокризије, насиља у савременим западним друштвима. Реза масакрира илузије о демократији и цивилизованости, сугеришући да се у основи лепо сређених западних друштава налазе агресивност, дволичност, тотално одсуство људскости. Овај комад има извесне тематске, али и стилске, аналогије са драмама Харолда Пинтера, Едварда Бонда, Сема Шепарда, па је у том погледу ближи англосаксонској драмској традицији, него француској, којој формално припада.

Представа редитељке Алисе Стојановић остварена је тачно, слојевито, стилизованоминималистички, ненаметљиво, а густо метафорички. Светозар Цветковић игра Алена Реја, егоцентричног, каприциозног и прилично арогантног адвоката, сасвим фокусираног на посао, а дрско незаинтересованог за своју породицу. Јелена Ђокић наступа у улози његове супруге Анет, саветнице у градској управи, дубоко усамљене и незадовољне брачним животом. На површини је крајње љубазна, сталожена и фина, што је маска која прикрива њену корениту фрустрираност. Сигурна манифестација тог задржаног немира је њено стално повраћање, конкретан и симболички показатељ гломазне потиштености и згађености над таквим животом.

Тихомир Станић игра Мишела Улијеа, опуштенијег и мање уштогљеног од Алена. Но, испод те привидне флексибилности крије се, такође, страшна отуђеност и суровост (мотив уклањања хрчка његове ћерке). Душанка Стојановић, која наступа у улози Вероник Улије, „гута” остале глумце, супериорношћу своје игре. Она ствара лик писца сложено театрално, врло прецизно и јасно истиче претенциозност, гордост и грозан снобизам лика. Њену игру карактерише задивљујућа сигурност и непосредност, који су апартан извор сталног хумора, због споја те ефектне лакоће глуме и оштрог, циничног разобличавања једне малограђанске надмености, која есенцијално дефинише лик.

Изглед сцене, која представља дом Улијеових, функционално приказује узнемирујућу дволичност њихових живота – споља је све сређено, рафинирано и елегантно, док је, у својој сржи, сасвим беживотно, дехуманизовано (сценограф Дарко Недељковић). Кратак музички лајтмотив, који се емитује у више наврата, као коментар на развој ситуација, такође битно подвлачи апсурд, продубљујући утисак о тој трагичној промашености њихових живота (композитор Иван Бркљачић).

Представа „Бог масакра” Алисе Стојановић је добра анатомија људске агресивности и деструктивности. Она, без задршке, раскринкава ружну малограђанштину и варварство, упаковане у фине фасаде цивилизације, испод којих се све распада и одвратно трули. Ред, закони, људска права, пацифизам, демократија и друге вредности за које се ликови номинално залажу, само су етикете, празне форме, љуштуре испумпаног значења. Постепено се гуле неистине, слој по слој, да би се најзад, сасвим, указало огољено наличје људског бића.
Ана Тасић, Политика, 23.12.2008.

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
ComIT