Гран при „Мира Траиловић“ за најбољу представу 47. Битефа!

ЗОРАН ЂИНЂИЋ

Аутор и редитељ: ОЛИВЕР ФРЉИЋ

Драматург: Бранислава Илић
Сценограф: Марија Калабић
Костимограф: Сандра Деканић
Композитор: Ирена Поповић
Асистент редитеља: Никола Љуца
Асистент костимографа: Маша Станковић
Асистент композитора и дизајн звука: Драган Стевановић
Организатор: Невена Вучковић
Организатор на пракси: Лина Бошковић

ИГРАЈУ:

ФЕЂА СТОЈАНОВИЋ
БРАНИСЛАВ ТРИФУНОВИЋ
ИВАН ЈЕВТОВИЋ
ВЛАДИСЛАВ МИХАИЛОВИЋ
ТАЊА ПЕТРОВИЋ
МИЛАН МАРИЋ
МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ
ТАМАРА КРЦУНОВИЋ

Инспицијент: Емилија Рафајловић
Суфлер: Снежана Будимлић

Дизајн светла: Радомир Стаменковић
Технички менаџер: Војин Бутковић
Продукција и техничка реализација АТЕЉЕ 212

ПРЕМИЈЕРА: 18. мај 2012.

Најгора од свих врста неписмености јесте политичка неписменост.
Политички неписмена особа не чује, не говори, нити учествује у политичким дешавањима.
Она не зна да трошкови живота, цена пасуља, рибе, брашна, станарине, ципела, лекова, зависе од политичких одлука.
Политички неписмена особа је толико глупа да је поносна и буса се у прса говорећи како мрзи политику.
Тај имбецил не зна да се из његовог политичког незнања рађа проституција, напуштена деца и најгори од свих лопова: политичари, корумпирани и поткупљени од стране локалних и мултинационалних компанија.
Бертолт Брехт

Интервју – Оливер Фрљић
Тамара Никчевић | 22/05/2012

На средини позорнице Атељеа 212 стоји буре на коме пише – Новија српска историја; један по један, глумци прилази бурету, убацују руке унутра и остављајући да се са њих слива крв почињу да – директно се обраћајући публици – говоре текст који је Оливер Фрљић, аутор представе Зоран Ђинђић, назвао Због вас смо:
Због вас смо у Сребреници побили 8000 муслимана у седам дана
Због вас смо протерали 850 000 Албанаца са Косова
Због вас смо снајперима чували Сарајево
Због вас смо убили Срђана Алексића
Због вас смо морали да убијемо гардисте на Топчидеру
Због вас смо гранатирали Дубровник
Због вас смо жртвовали људе у РТС-у
Због вас смо се пријављивали у добровољачке гарде
Због вас смо бацили Стамболића у креч
Због вас смо преносили Арканово венчање
Због вас смо потписали славну Резолуцију 1244
Због вас смо постављали балване и барикаде
Због вас смо добили наркомане од 12 година и хероин од 400 динара
Због вас смо спалили амбасаду САД-а
Због вас смо добили децу од 15 година која мисле да је сваки “Шиптар” говно за логор, да је сваки Хрват усташа, да је сваки босански муслиман балија, да сваког треба заклати
Због вас смо гледали Ђоковића двадесетичетири часа како не бисмо имали времена да се бавимо озбиљним проблемима
Због вас смо убијали новинаре: Ћурувију, Даду и још понеког
Због вас смо допустили да нам Б92 и слични соле памет
Због вас смо хапсили Милошевића
Због вас смо добили Мишковића да нам сиса крв
Због вас смо познати по масовној гробници у Батајници
Због вас смо пустили Цецу из затвора у кућни притвор
Због вас смо пристали да се јебемо у ријалити – програмима
Због вас смо дозволили да заштићени сведоци живе боље од нас
Због вас смо Миру Марковић испратили у Москву
Због вас смо довели Добрицу за председника
Због вас смо убили Зорана Ђинђића!
А онда, негдје пред крај представе, разговор Оливера Фрљића и Владимира Бебе Поповића, гдје бивши шеф Бироа за комуникације Владе Србије каже како је „2004, на Главном одбору ДС-а, Слободан Гавриловић, који је у то време био потпредседник странке, а данас директор Службеног гласника, рекао – Људи, леш Зорана Ђинђића би требало избацити из ДС-а.“
„Осмоза фикције и казалишне стварности“? Тешко. Па зар предлог службеног гласника није убрзо дословно спроведен?
Представа Зоран Ђинђић – ауторски пројекат Оливера Фрљића – покушава да одговори и на то питање.
„Радећи на овој представи“, објашњава Оливер Фрљић, „кренуо сам од документарне грађе и разговора које сам обавио најприје са члановима ансамбла, а онда и са људима који су били или блиски политички сурадници Зорана Ђинђића или су се Ђинђићем бавили кроз свој каснији професионални рад.“
Тамара Никчевић: Са ким сте разговарали?
Оливер Фрљић: Са Милошем Васићем, Владимиром Поповићем, Горданом Чомић, Борком Павићевић… Имао сам амбиција да додатно проширим круг, али сам у једној фази ипак схватио да морам престати интервјуирати људе и почети склапати материјал.
Тамара Никчевић: Разговарали сте и са адвокатом Срђом Поповићем?
Оливер Фрљић: Тај разговор је био веома занимљив, нарочито због кривичне пријаве коју је, као одвјетник мајке и сестре Зорана Ђинђића, Срђа Поповић подигао против Војислава Коштунице. Након прочитане пријаве, било ми је невјеројатно да, уз све доказе који указују на постојање основане сумње о Коштуничиној умјешаности у оружану побуну ЈСО-а – каузалитетом, и у атентат на Зорана Ђинђића – ни једна надлежна институција није била заинтересирана да тако нешто истражи, нити да Коштуницу бар позове на информативни разговор. Поред тога, невјеројатно ми је звучао и податак да је сам Војислав Коштуница, иако правник, категорички одбио било какву помисао да дâ исказ.
Тамара Никчевић: Током свих тих разговора, шта сте сазнали о Зорану Ђинђићу, а шта о друштву у коме живимо?
Оливер Фрљић: Прво, примјетио сам да дио мојих казалишних суговорника мисли да се театар деградира онда када ствари назове правим именом. Ипак, позивајући се на најбољу позоришну традицију – ону, рецимо, Аристофанову, који се није либио прозвати људе из својих првих редова – дошао сам на идеју да у представи директно укажем на имена повезана са убојством Зорана Ђинђића. Подсјећам да је ријеч о живим, политички веома активним људима који данас креирају стварност ове земље, живот њезиних грађана… Дакле, циљ није био само окренути се ономе што ће изаћи као финални продукт, као представа, већ и окретање ка некој врсти политичког освешћивања. Е, то није било лако; људи су се опирали…
Тамара Никчевић: По Вашем мишљењу, шта је у питању? Кукавичлук? Лицемјерје?
Оливер Фрљић: Када говоримо о сурадницима на представи, о глумцима који су остали, прије бих рекао да је у питању – храброст! Наиме, иако о томе нису хтјели јавно говорити, знам да је дио њих, током рада на представи, био изложен не само притиску од стране појединих политичара, него и од стране сопствених колега. Истовремено, глумци који су одбили сурадњу казали су како их та тема не занима и како би их већ само судјеловање могло ставити у контекст у којем се не би хтјели наћи. Будући да је живот грађана ове земље веома одређен атентатом на премијера Ђинђића, не могу да разумијем како се нетко може одбити бавити убојством Ђинђића и комплексом проблема везаних за њега, а прихватити тезге или представе које не говори ништа ни о чему. Додуше, можда је то заправо веома разумљиво, али ја имам проблем да то схватим.
Тамара Никчевић: Да ли у том несхватању – односно Вашем инсистирању да се о одређеној теми заузме јасан политички став – лежи и објашњење чињенице да глумци често одбијају да сарађују са Вама?
Оливер Фрљић: Јесте. Срећом, ријетко режирам драмске текстове, па је, у моменту када глумац одустане, комад пуно лакше преструктурирати. Када је ријеч о конкретном случају, о Србији, морам рећи да је излазност била доиста велика.
Тамара Никчевић: Прије почетка рада на представи Зоран Ђинђић, сами сте направили листу људи са којима ћете разговарати?
Оливер Фрљић: Јесам.
Тамара Никчевић: Разговарали сте са Ружицом Ђинђић?
Оливер Фрљић: Да, разговарао сам, али тек након пробе којој је присуствовала. И, морам рећи да сам од госпође Ђинђић добио врло квалитетан феедбацк. У питању је специфична ситуација: Ружица Ђинђић то није гледала само као позоришну представу, него и као нешто што излази из класичних казалишних оквира.
Тамара Никчевић: Занимљиво је да се на Вашем списку, осим Гордане Чомић, није нашао нико од представника Демократске странке, партије чији је Зоран Ђинђић био предсједник. Да ли је разговор са госпођом Чомић био Ваша идеја или плод нечега другог?
Оливер Фрљић: Када је ријеч о селекцији суговорника, вјерујем да тај избор довољно говори сам за себе. А одакле Гордана Чомић? Колико знам, госпођа је била сурадница Зорана Ђинђића, па сам тако и дошао на ту идеју. Нажалост, од ње нисам успио добити никакве нове информације, нешто што до тада нисам знао. Питао сам је о Коштуници, о његовој одговорности, зашто се ништа по том питању не ради; рекла је да не постоје докази на основу којих би се повела било каква врста поступка против Војислава Коштунице и да ту цијела ствар стаје. Нисам инсистирао, будући да мислим да је наведени одговор знаковит.
Иначе, постоје двије чудне ствари које су се догодиле у вријеме разговора са Горданом Чомић: прво, будући да сам све интервјуе – па тако и овај са госпођом Чомић – снимао наиПхонеу, када сам касније ишао то погледати, схватио сам да тог разговора једноставно нема! Ево, искрено се надам да сам га негдје, у неком магновењу, избрисао; мада, не бих рекао. Друго, једном приликом сам, док сам присуствовао проби, компјутер био оставио отворен и, када сам се вратио и упалио Wорд, показало ми је да је са одређене ИП адресе нетко прочитао два моја текста. Иако сам спремнији то приписати својој параноји, чињеница је да су се, током процеса прављења ове представе, догађале врло чудне ствари.
Тамара Никчевић: Сада схватате зашто је публика већину фикција из Ваше представе разумјела као стварност?
Оливер Фрљић: Да, тако је… И, када већ говоримо о мјешавини фикције и стварности, оно што, упркос свему, никако нисам успио разумјети, што ми не може бити јасно, је коалиција Демократске странке и Социјалистичке партије Србије; то је, ипак, нешто најфантастичније! Зашто? Прво, зато што страшно дјелује чињеница да међу те двије партије заправо не постоји некаква идеолошка разлика и друго, без обзира на козметичке захвате којима је СПС наводно реформиран, та коалиција, по мом мишљењу, најбоље показује неспремност да се у овом друштву било што озбиљно мјења. Све ме ово доводи до закључка који сам неколико пута већ извео: у тренутку када је убијен, Зоран Ђинђић је у овој средини постао етички супериоран. Дакле, све његове мане и врлине стоје до оног тренутка када се њега, убојством, искључује из политичке арене. Ђинђића то квалифицира за неку врсту трагичког јунака.
Тамара Никчевић: Након најфантастичнијег момента – коалиције ДС-а и СПС-а – овдје су се, не брините, догодили неки још фантастичнији: Декларација о међусобном помирењу двије странке, изјава Бориса Тадића о праву на два бола… Све се то дешава послије атентата, кохабитације са Коштуницом, паљења Бајракли-џамије, догађаја којим завршава Ваша представа…
Оливер Фрљић: Представа заправо завршава повраћањем по застави Србије, чиме смо, мислим, све рекли. И о коалицији и Декларацији и тој причи о два бола, која звучи као свјесна релативизација позиције агресора и жртве. Када је ријеч о крају – о том паљењу џамије – драматуршки, чинило ми се логичним да се представа заустави у моменту када се, кроз наводни извјештај БИА, прави нека врста хронолошког хисторијата настанка комада.
Тамара Никчевић: Већина људи је разумјела да су и ти извјештаји БИА о Вашем кретању, прислушкивани разговори – аутентични?
Оливер Фрљић: Да, видим да је то збунило многе. Борхес је рекао да нема ништа фантастичније од докумената; зато волим радити са документарном грађом. Напросто, волим то преклапање, ту осмозу казалишне фикције и ванказалишне стварности. Видјели сте: у тренутку када се покажу документи – уговор о дјелу са Демократском странком која ми за израду комада, у предизборно вријеме, уплаћује хонорар од 60.000 еура, прича о мојим родитељима или извјештај БИА – публика очито не успијева успоставити границу између умјетничке фикције и збиље. А стари аксиом гласи да је све то што је на сцени – фикција. Јер колико год говорили истину, колико год ствари именовали правим именом, колико год покушали да проблематизујемо одређене догађаје, у тренутку када се тај текст изговори на сцени, он постаје ствар казалишта. И због тога је, по мом мишљењу, ова представа занимљива: између осталог, она гледатеља тестира и на плану колико је у стању да направи границу између онога што јесте и онога што је ствар умјетничке имагинације.
Тамара Никчевић: „Најгора од свих врста неписмености јесте политичка неписменост. Политички неписмена особа не чује, не говори, нити учествује у политичким дешавањима; она не зна да трошкови живота, цена пасуља, рибе, брашна, станарине, ципела, лекова зависи од политичких одлука“, цитирате у представи Бертолда Брехта…
Оливер Фрљић: „Тај имбецил“, наставља Брехт, „не зна да цена лекова, трошкови живота зависе од политичких одлука“. Зашто је Брехт данас актуалан? Па зато што се, нажалост, ствари пуно не мијењају. И у том смислу се неће ни мијењати. Још једном ћу се вратити на глумце који су се одбили бавити нашом темом: та врста аполитичности којом се наводно покушава задржати некаква супериорност у односу на стварност, по мом мишљењу, замјена је за политичку неписменост. Јер то што ћу за вријеме Другог свјетског рата сједити у подруму и интензивно мрзјети њемачке окупаторе неће ништа промијенити на стању ствари. Точно, цримен је направити било коју врсту злочина, али је исто тако цримен сједјети и не направити ништа. Ту долазимо до питања које ме највише занима – питања колективне одговорности.
Знате, са шеснаест година сам био у Сплиту, гледао што се догађа, на свој начин покушавао помоћи људима који су долазили или из мијешаних бракова или били српске националности; били су изложени страшним стварима. Једног мог колегу је Четврта гардијска бригада, заједно са мајком и сестром, избацила из стана; оца је испред зграде убио снајпер. Нитко од сусједа није хтио помоћи, позвати хитну помоћ; наиме, човјек је био официр ЈНА.
Тамара Никчевић: Како сте им помогли?
Оливер Фрљић: За почетак, за разлику од осталих, са тим људима нисам престао комуницирати. Помагао сам колико сам могао, дијелио донације Царитаса… Често себи постављам питање – јесам ли направио све што сам могао.
Тамара Никчевић: Имам утисак да Вас је то питање, у смислу тема којима се бавите у својим представама, доста одредило.
Оливер Фрљић: Јесте – и садржајно и формално. У питању је покушај да се публика – као ужа друштвена заједница – конфронтира са својом одговорношћу. Због тога је у овој представи свјетло упаљено: глумци се цијело вријеме директно обраћају публици.
Зоран Ђинђић је рекао једну одличну ствар: лоши политичари су посљедица лошег друштва. Наиме, ни Хитлер ни Милошевић нису се догодили сами од себе; за њих су, каже Зоран Ђинђић, једнако одговорни и позиција и власт и грађани. Та мисао кореспондира са оним што мислим и радим у својим представама.
Тамара Никчевић: Ако, цитирајући Брехта, кажете: људи су имбецили, политички неписмени, не знају ништа, зар их управо на тај начин не аболирате од одговорности? Јер, како једном из тогнезнања, умјесто зла, не изаберу добро?
Оливер Фрљић: Да, волим ту тему, доста се њоме бавим… Вјерујем да је парламентарна демокрација страшна због тога што политички неписменим особама даје могућност да креирају одређени политички контекст, да бирају људе који ће ову земљу водити. Када о томе размишљам, увјек се сјетим да је и моја покојна бака, гледајући у Травнику ХТВ, у неким годинама имала право гласа; она је одлучивала о будућности.
Тамара Никчевић: Кад смо последњи пут разговарали, рекли сте ми да ћете радити породичну драму, представу која ће бити далеко од политичког театра; али не одустајете од политике?
Оливер Фрљић: Не одустајем, јер ми се чини да бих на тај начин одустао од самог себе. Додуше, можда то и не би било тако лоше, јер нису сви моји дјелови добри; најзад, можда није добар нити један. У сваком случају, ако бих одустао од тога да се бавим театром на начин на који сам се њиме до сада бавио, онда би, бојим се, све постало бесмислено. То вјеројатно има везе са Вашом констатацијом како је моје казалиште суштински одредила позиција дјечака од шеснаест година који покушава да помогне сусједима. Јер одустајањем од таквог приступа почео бих да партиципирам у производњи ничега, а то не желим да радим.
Тамара Никчевић: Колико видим, не одустајете ни од бивше Југославије, од тог јединственог културног простора: радите и у Подгорици и у Београду и у Сарајеву, Словенији, Загребу… На неки начин, Ви сте заправо прави југословенски редитељ!
Оливер Фрљић: Јесам. Без обзира на државне границе, на административне перипетије, Југославија је моје културно и емоционално насљеђе; формирао ме је тај југославенски простор. Напросто, разумјем све те језике и, што је веома битно, не осјећам никакву националну припадност. Појединачно, нити једну од тих земаља не осјећам као своју домовину; али цијели тај простор је – моја домовина! Видим да је то тешко схватљиво, нарочито када се дође у неку од ових средина. Па једно од првих питања које се, везано за рад на овој представи, поставило у кулоарима, било је: шта Хрват из Загреба има радити представу о Зорану Ђинђићу. Нешто слично ме је питала новинарка на конференцији за штампу. Рекао сам да је најприје морам исправити у бар два неточна навода: један је да сам Хрват, а други да сам из Загреба.
Тамара Никчевић: Иначе, како реагујете на ту врсту бесмислица?
Оливер Фрљић: Овиси у каквом сам расположењу. Обично ме бављење стварима које нису плод мог рада и што нисам бирао – порјекло, спол, сполна оријентација – знају веома живцирати. Не бавим се ничијим порјеклом и волио бих да се и мене пусти на миру по том питању.
Тамара Никчевић: Радећи на представи, видјели сте колико је друштво поларизовано по питању Зорана Ђинђића; да ли сте успјели да нађете прави угао, шта мислите?
Оливер Фрљић: Мислим да јесам. Јер кроз личност Зорана Ђинђића се, рекао бих, најбоље може проматрати стање у друштву. Да ли се неко запитао како то да је, уочи атентата, пад Ђинђићеве популарности био јако велики, а да се на његовој сахрани окупило толико много људи? Овдје постоји правило – о покојницима све најбоље, што не разумијем. Извините, о Слободану Милошевићу никад не могу рећи ништа добро, без обзира на то што је покојни. Најзад, вјерујем да Милошевићева смрт не смије бити употребљена као чињеница која укида критички однос према њему, његовој политици…
Тамара Никчевић: Осим, наравно, ако нисте Борис Тадић!
Оливер Фрљић: Да, точно… Говорити о Ђинђићу, а из његовог политичког живота искључити неке чињенице је напросто бесмислено. То што је Зоран Ђинђић 1994. са Радованом Караџићем на Палама пекао вола могу разумјети у контексту политике коју је водио или бирачког тијела који је хтио придобити; истовремено, морам рећи да је тај догађај, са становишта морала, по мом мишљењу, врло упитан. У представи наводимо оптужницу грађана Србије против Зорана Ђинђића, у којој можете нећи цјели спектар аргумената за и против: од тога да им је дао наду да може бити боље и да је са Караџићем пекао вола, до тога да се није усуђивао јавно рећи да је атеиста и да је покопан по православном обреду. Због свега наведеног, грађани Републике Србије су, испаливши 12. марта у њега два метка, Зорана Ђинђића осудили на смрт. Тко је пуцао? У представи се то лијепо види: у Ђинђића пуцају попови Српске православне цркве који, када скину мантије, остају у униформама ЈСО; испод униформи неки од ЈСО-оваца носе мајице са знаком Отпора, а неки одијела… На крају, сви се љубе, отворе шампањац; убили су Зорана Ђинђића, представа може да иде даље.
Тамара Никчевић: Какве реакције очекујете?
Оливер Фрљић: Чуо сам да би нас могли сахранити шутњом. Након претпремијере, публика, рецимо, није гласно псовала; иако су били под пуним свјетлом, на појединим се дјеловима могло чути „пичка материна“… У том смислу, биће занимљиво проматрати репризе. Наравно, питање је до када ћемо потрајати…
Тамара Никчевић: Хоћете да кажете да…
Оливер Фрљић: Могуће је да ова представа неће дуго трајати. Уосталом, добре представе не трају дуго; напросто, нитко не воли бити критизиран. И онда је лако наћи механизам да тога више не буде, да се угаси. Када је ријеч о шутњи, сјећам се да је, док смо радили Бакхе, она била веома гласна. Наиме, у моменту када сам у представи пустио говор Иве Санадера са сплитске риве, све је стало, сви су зашутјели; било ми је јасно да више ништа неће чути све до тренутка док Милан Штрљић ту представу није забранио. И, ако говоримо о комаду Зоран Ђинђић, имам утисак да се чека што ће рећи цар – да ли ће комад бити рашчеречен или ће се разумјети као храбро суочавање са… Ни сам више не знам са чим.
Тамара Никчевић: И шта мислите, шта ће рећи цар?
Оливер Фрљић: Ако је паметан, мислим да ће рећи… Не, не… Мислим да ће цар направити оно што иначе ради у сличним ситуацијама: ништа, нажалост – ништа!

Пешчаник, 20.05.2012.

Због вас смо…

Борка Павићевић | 23/05/2012

На саму појаву појма политичког у театру, одмах се зачињу питања о естетичности, у томе лежи и узрок кохабитације театра са владајућом политиком („Ја сам само хтео да глумим“, речи су Грингенса на крају „Мефиста“, филма Иштвана Сабоа по Клаусу Ману, на стадиону који хучи у славу Хитлера). Чим се најави ангажман, истовремено се отвара бреша упита колико је тај ангажман добар у позоришном смислу.

То питање, иначе, је посвудашње, тако се на Универзитету од када памтим они који су против држе за политички ангажоване, опредељене, дочим они који су у партијама, и подобни уопште се не држе ангажираним. Него шта су, само су у складу, или у кохабитацији, и баве се искључиво научним радом. Они су деполитизовани, и то као интелектуалци. Исто је и са моралом, те се он односи на оне који се иначе осећају одговорним, док се то питање не поставља онима који су у политици, јер је то по природи ствари неморална радња, то јесте неодговорна, а није, нити је то по природи ствари.

И ето ти памфлета. Представа Оливера Фрљића, и екипе, и Атељеа 212 „Зоран Ђинђић“ је памфлет. Није, а шта и да јесте. Шта се то има против памфлета, међу нама, где је тако безнадно напорно отворити јавни дијалог и сваки простор у буквалном и метафоричном смислу учинити јавним, општим добром. И местом агоре, агона, расправе, катарзе и слободе, коначно.

Не, није тачно да Оливер Фрљић ништи Аристотела, напротив, он успоставља трагичну радњу, „Зоран Ђинђић“, представа је из које куља порука да је нешто битно и пресудно, да је живот важан, неприкосновен, непоткупљив, потопљен у море смрти и крви, произведено да би се истине, етичке и естетичке у директној узрочно-последичној вези, потопиле у безнађе, у свеједнаштво и свејединство.

У месту трауме, место је уметности. Јер када се сценом распну стубови Храма Светог Саве у надгробне споменике, па из храма изађе џамија на просценујум, мала, рођена из Храма, и онда полије бензином и запали, шта ту није сценски, шта ту није позоришно и шта ту није естетично, и трагично и катарзично. То што се управо тако и догодило.

Веома добро се сећам како су се деца плашила вукодлака, и тигра коме су светлуцале очи у заустављеним кадровима телевизијских емисија о Аркану. Док су „пресрилисови“ са свадбе дворског пара коме деца доносе цвеће, а певачица и ратник их милују по коси, благонаклоно, са сућути, дељени по стамбеним зградама. А онда је тај исти вук, вукодлак, та звер мутирала у билборде по читавом Београду са позивом на упис у Јединицу. Е та глава, застрашујућа и у политичком и у онтолошком смислу, глава звери, изашла је на сцену велика, на врату врховног свештеног лица коме је предата, у деполитизованој и деестетизованој духовности, да кажем, душа и култура овога народа. У чије име „Због вас смо“ са почетка представе, у ваше име смо по реду и по списку, у рату и миру, због вас смо, због воље грађана смо починили, или нисмо зауставили злодела, због вас смо убили Зорана Ђинђића. И лишили Јовану и Луку оца.

Шта ту није трагично и катарзично, и није ли представа прочистила и сажаљење и самосажаљење, а нарочито и посебно страх, страх од истине и страх од слободе, и страх од лепоте. Заправо, био је то ритуал који не постоји ни у Цркви која је „због нас“, због пастве и изборне воље грађана… Испод мантија, маскирне су униформе, је ли то памфлет, или шума, истина или метафора, или и једно и друго, и физичко и метафизичко. Буквално и преносно.

А онда је Ангажована глумица Тамара Крцуновић ставила пред нас сто на коме су ствари Зорана Ђинђића, наочари, нотес… (то да светло у гледалишту није гашено, што је већ примећено као знак ангажовања публике и истовременог њеног увлачења у колективну одговорност, или барем у распоређену одговорност), те је откопчала брусхалтер, полако и ето, на голе груди обукла крваву кошуљу Зорана Ђинђића, шта ту није довољно уметничко, трагично и катарзично, лепо, одано, емпатично и емфатично.

У епохи Југославије редитеља Љубишу Ристића су такође називали плакатским редитељем, или памфлетистом, и постављали естетичка питања и када је Данило Киш тврдио да је отварање и затварање врата на фургону супстрат Зинаидиног плаца у „Миси у А молу“, у тој епохи сваки вез и рез политике и естетике, није био довољно упозоравајући. Било је велико ценкање, баш тако до распада целине и капацитета мишљења о целини.

Из трауме разореног, из лутања по „пејзажу после битке“ (Емброус Бирс) из призора шуме, дрвећа, којима тек када приђеш видиш да су изгорели лешеви, у овој епохи, или постепохи, говори, контекстом и текстом, у позоришту Оливер Фрљић, јер га се место трауме довољно тиче као родно место уметности.
Данас, 22.05.2012.

Пешчаник, 23.05.2012

 

Позоришна критика: Суд театра

Александра Гловацки | 20. мај 2012.

Ноћ уочи премијере, после претпремијере, између гледалаца разједињених поводом читавог овог уметнички контроверзног пројекта, развила се бурна и бучна расправа; неки су били згрожени директношћу представе, као крајње неуметничким чином, крвавом кошуљом, повраћањем на сцени, Ружичиним сузама које се пресипају у акваријум…

Неко други је рекао: – А како да изгледа представа која се зове „Зоран Ђинђић“?! Шта треба? Нешто, као, салонскије? Нешто, као, умивеније? Шта смо, беше, имали у ових последњих седам, или 12, или 21 годину живота, да би се о томе могло салонскије? Управо набрајањем, подугачким списком животних факата који се тичу сваког појединца у публици, почиње представа.

И то под пуним осветљењем, до самог краја, да свакоме буде јасно да нема шансе за повлачење у улогу посматрача. Глумци директно износе оптужбе за све што је учињено у име те публике, другима, али и самој тој публици, и сваки се појединачни списак завршава помињањем убиства Ђинђића.

И без било каквог оптуживања, катарзичан би био тај десетоминутни списак свих грозота које смо дозволили да се догоде. Прича која следи дотиче се неколиких пунктова: оптужбе против самог Зорана Ђинђића, затим улоге цркве и црвених беретки, док се на самом крају одржава суђење једном значајном политичару, за шта је позориште преузело на себе да састави оптужницу.

Нема никаквог измишљеног „био једном један“ у свему овоме, свака изговорена реч је директан коментар стварности, уз неке цитате на тему политичности, и баш тим незаклањањем иза измишљених ликова избегнуто је да се текст претвори у увредљиви памфлет.

Фрљић се не задовољава тиме, ову скривену естетичност даље развија тобожњом исцрпно документованом генезом прављења представе, стварајући псеудодокументаристичку слику о уроти и прислушкивању од стране обавештајне агенције. За ову последњу тврдњу нема конкретних доказа, све остаје на слутњи, ипак довољно јакој да бранитељима уметности сведочи о ненарушеном интегритету уметничког дела.

Видљиво је пажљиво грађен и ритам представе, смењивањем каскада речи, са минималистички коришћеним покретом, и ретком употребом директног знака на празној сцени, у виду малог храма, или великог устава (Марија Калабић). Глумачка екипа листом – Бранислав Трифуновић, Иван Јевтовић, Владислав Михаиловић, Тања Петровић, Милан Марић, Милош Тимотијевић, Тамара Крцуновић и Душан Радовић, са огромном енергијом, са видљивом вером, са уметничком мером, изнела је овај тежак глумачки задатак равноправно. Једини сегмент изостављен редитељевом мимикријом остала је музика, класично коришћена, у мајсторском кључу Ирене Поповић. А што се тиче препоруке? Наћи ћете се или у првој или у другој групи поменутој на почетку, треће могућности нема.

 

Етика против естетике

„Зоран Ђинђић”, ауторски пројекат Оливера Фрљића, еруптивна је, плакатска и памфлетска представа која се безрезервно обрачунава са врућим друштвено-политичким питањима у Србији. Тематски је фокусирана на убиство Зорана Ђинђића, али је овај догађај и повод за преиспитивање ширег друштвеног контекста у коме је до тога дошло (драматург Бранислава Илић).

Глумци Бранислав Трифуновић, Иван Јевтовић, Владислав Михаиловић, Тања Петровић, Милан Марић, Милош Тимотијевић, Тамара Крцуновић и Душан Радовић играју декламативно, енергично, продорно и предано, на површини, без улажења у психологизацију фрагмената ликова које представљају.

Појам „лик” овде треба условно разумети, јер традиционалних ликова нема, као ни линеарног развоја радње. Аристотеловско позориште је смрвљено и сравњено са земљом, глумци су овде перформери који не стварају илузију већ је, напротив, на све начине, доводе у питање. Игра је базирана на раскомаданим постулатима драмског, миметичког театра, при чему врло иронично третира његову иманентну лажност.

Публика није у уобичајеном безбедном мраку током трајања представе, у аудиторијуму су све време упаљена светла која конкретно и симболички означавају неопходност активнијег, (само)свеснијег учешћа у рецепцији радње на сцени. У представи се нижу слике које критички приказују кључне догађаје савремене српске историје.

Поједине сцене су врло ефектне и провокативне: убиство Зорана Ђинђића од стране групе људи обучених у мантије испод којих су камуфлажна војна одела, затим суђење Војиславу Коштуници због атентата на Ђинђића, као и финале представе где глумица Тамара Крцуновић најављује истински патриотски чин, а затим повраћа по нашој застави. У друштвено-политичком погледу, представа „Зоран Ђинђић” има недвосмислено велики значај зато што интензивно дрма инхибирану политичку свест Србије, агресивно настоји да је пробуди из коме, обрушава се на политичку неписменост и све већу грађанску незаинтересованост за политичка питања. Фрљић немилосрдно тражи конфронтацију гледалаца са ратним злочинима, закопаним друштвеним кривицама и одговорношћу, као и са проблемом одсуства коренитих промена система након петооктобарских догађаја.

Представа је и ауторефлексивна јер експлицитно поставља питања о својим могућностима у времену хаотичних друштвених околности. Овај друштвени значај представе је појачан захваљујући пробојним маркетиншким стратегијама које су пратиле њену припрему и премијеру. То је у овом случају врло битно за реафирмацију друштвене функције позоришта, маргинализоване због много веће моћи електронских и дигиталних медија.

Са друге стране, потребно је проблематизовати естетски аспекат Фрљићевог сценског рукописа. После премијере су се међу гледаоцима могле чути бројне замерке усмерене на агресивну површност сценског језика. Такви коментари неспорно имају смисла – у погледу коришћења могућности сценског израза, представа, у одређеном смислу, јесте ограничена.

Таква брутална директност театарског језика убија потенцијалне естетске вредности, сваку суптилност, вишеслојност експресије. Но, ова питања су врло сложена, она отварају неразрешиве конфликте. У извесном смислу се о томе и не може говорити као о недостатку, јер је реч о концепту који подразумева ту врсту недостатка, ограничености. Памфлетизам је овде избор који је апсолутно оправдан, он сасвим одговара садржају. Етика и политика јасно замењују естетику. Ограниченост и плиткост у игри су овде ефектна средства друштвене ангажованости.

Проблем ексцесне површности Фрљићевог сценског језика добија посебне димензије у ширем контексту његовог рада. За оне који добро познају Фрљићев опус, суботички „Кукавичлук”, љубљанску представу „Проклет био издајица своје домовине”, или ријечки „Турбофолк”, ово дело не иде даље у погледу сценског изражавања, у њему се углавном понављају претходно употребљена решења. Када смо их први пут видели у Фрљићевом раду, имала су много већу снагу.

Драж новога се брзо троши, функционалност авангарде се губи у понављању. Ако се не освежава новим идејама, не развија и не продубљује, шокантност се претвара у рутину. Изненађење више не изненађује, оно што је било изазовно постаје уобичајено, а функционалност таквог поступка бледи. Авангарда умире врло млада и тражи онда нову инкарнацију.

Ана Тасић

Политика, 20.05.2012.

 

Тенденциозна стварност

Могло се очекивати да ће у петак, у Атељеу 212 доћи до још једне српске поделе, али дубина најновијег раскола превазилази и најпесимистичкија очекивања. Говорим о премијери представе „Зоран Ђинђић“ на коју, иако позван, нисам отишао.
Премијере у принципу (кад год могу) избегавам, а ево и разлога: оне би требало да су нешто што је „први пут“, а тамо ме увек прогони онај непријатни осећај дежави који уопште нема везе са представом, ако разумете шта хоћу да кажем.
Тако је било и овог пута. Тема ме мами, премијерна атмосфера одбија. Ишао бих, не бих ишао. На крају сам донео одлуку да „Зорана Ђинђића“ погледам на некој од реприза, што се показало далековидим. Да сам дошао мечки на рупу, добар део цењеног публикума би сигурно помислио да сам и ја (потајни) учесник у антисрпском комплоту јер су personae dramatis у Фрљићевом комаду исти они суперстарови који се појављују и у мојим романима.
Па шта сад пишем о представи коју нисам гледао? Не пишем о представи, него о реакцијама. Које су, како видим, биле бурне. Танкоћутна српска јавност здраво се скандализовала. Брутално! Недопустиво! Страшно! Памфлет! Политички театар! Треба ли НАМА то? Из приказа Ивана Меденице у „Политици“ стекао сам представу о чему се у представи ради, па сам лепо могао замислити размере паланачке констернације, грандиозне и на премијери „Нове Страдије“ (ту сам, заједно са Коканом Младеновићем био и ја умешан) која у поређењу са „Зораном Ђинђићем“ делује као безазлена комедија дел арте.
Опет се, дакле, показало да српска јавност, бар један њен немали део, једноставно не може да свари реалност. Ставиш комадић реалности у представу или у романчић, ето ти их, одмах граје: Памфлет! Тенденциозно! Малициозно! Одвратно! Па, набијем вас на Црвен Бан, знате ли ви да се од гована пита не прави. Не може се, морончине, од Коштунице направити Макбет, све да се тог посла лати и Шекспир. А опет, уметност треба, мора у ствари, да реагује на језиву менталну парализованост српског друштва, огрезлог у столетну лаж и миленијумско покварењаштво и у том послу не треба да се клони ни памфлета ни лакрдије.
Оно што је у свему овом битно јесте да се уметност у Србији, по први пут од постања света, изборила за своју апсолутну слободу и право да, ако треба и брутално, саопшти истину. Него, живо ме чуди, зашто ли се (данас можда поновно) Јего резигнационо Сијателство није појавило на премијери? Бар на њега не би пала сенка сумње.
Светислав Басара
Данас, 20/05/2012

 

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
ComIT