Александар Поповић
ПАЗАРНИ ДАН
Сценски белези за један давнашњи сан, три пута на дан

Режија: ЕГОН САВИН
Сценограф: МАРИЈА КАЛАБИЋ
Костимограф: МАЈА МИРКОВИЋ
Композитор: ЗОРАН ХРИСТИЋ
Драматург: ДАНКА СЕКУЛОВИЋ
Лектор: др ЉИЉАНА МРКИЋ ПОПОВИЋ
Асистент редитеља: АНА ПОПОВИЋ
Асистент костимографа: САЊА АЋИМОВИЋ
Стручни сарадник: АНЂЕЛИКА СИМИЋ
Организатор: МИЛЕНА ЛАЗОВИЋ

ИГРАЈУ:
ПОТПУКОВНИК СВЕТОЗАР – БРАНИМИР БРСТИНА
ГАЗДА БОГОЉУБ – ЉУБОМИР БАНДОВИЋ
МИРИЋИЈА, грудоболна – МИЛИЦА МИХАЈЛОВИЋ
ЈЕЛКА каћиперка – ЈЕЛЕНА ПЕТРОВИЋ
ДАРИНКА ШАНЧИНКА – АНИТА МАНЧИЋ
ПУНИША ПУША РСАВАЦ – ГОРДАН КИЧИЋ
МАРИНКО шегра – ЂОРЂЕ СТОЈКОВИЋ
ЖАРКИЋ дупедавац – НЕБОЈША ИЛИЋ
ПОТПОРУЧНИК АНДРИЈАШЕВИЋ – НОВАК СИМИЋ
ДАМА – МАРИЈАНА ДУГАЛИЋ
ЖАНДАРИ И ОФИЦИРИ – ЈАКОВ ЈЕВТОВИЋ, МАРКО ГИЗДАВИЋ, БОЈАН ХЛИШЋ, НОВАК СИМИЋ, НЕМАЊА ВАНОВИЋ, МАРКО ВЕТИЋ

Премијера: 18. мај 2010.

“ПРЕДСТАВА КОЈА СЕ МОРА ВИДЕТИ.”
City magazine

У друштву препуном умишљених и прорачунатих политичара и идеолога, који свом народу продају маглу и бездушно и у бесцење га износе на Пазар, сироти и сасвим на маргини друштва, сви они које живот није помиловао, се страсно, по цену сваке патње, па и живота, залажу за магловите, политичке идеје за једнократну употребу о срећном друштву и срећним људима.

Премијером представе ПАЗАРНИ ДАН отворен је први фестивал МУЦИЈЕВИ ДАНИ у Београду, 18. маја 2010. године!

„Пазарни дан, најсажетије, крваво, духовито и упечатљиво, прича једну од прича из „историјског вагона треће класе“ о малим људима гладним власти и новца.”
Егон Савин

Прву награду за глумца вечери на МУЦИЈЕВИ М ДАНИМА 2010 – Сребрњак са ликом Љубомира Муција Драшкића добио је БРАНИМИР БРСТИНА за улогу Потпуковника Светозара у представи ПАЗАРНИ ДАН.

КРИТИКА:

НИ ПО БАБУ, НИ ПО СТРИЧЕВИМА
На окупу су они које није једноставно сабрати на једно место. Наш свет, стари и нови, наш мрак и омраза, давни и новопечени. Дан када се купује, продаје, трампи, утрпава, преговара, наводи, заводи, оговара, уговара, политизира. Од Нушића, али и пре бојим се, водити политику у нас значи радити нешто испод жита, манипулисати, говорити о изборима, власти и како је се дочепати.

Знам на каквом је кратком одстојању од протагониста својих тужних, горко-веселих, сулудих, инфантилних фарси живео Александар Поповић. Знао је њихов начин, језик, жаргон, њихову душицу и животиће, њихове прве и задње мисли, њихове грехове и неваљалства, која су, тако велика и празна као у представи Атељеа 212 „Пазарни дан” у режији Егона Савина, јер су у безличној свакодневици „голим оком” једва видљива. Савинова представа има у виду управо укорењеност, сраслост са мржњом која овде, кроз време проговара, гласно и без „олакшавних околности”. Мали човек, ничег репрезентативног у њему, сиромашка средина, беда бедина на коју год страну да погледаш, ничег довољно, ничег умног, ни лепог, и управо отуд у овим затрављеним бићима набујали, згуснути порок, мрак, гадост, примитивизам, суровост. Из широм отворене привидно идиличне душе, из краљевских, четничких, комунистичких фундуса куља дуго таложена гадост коју Егон Савин безрезервно, немилосрдно истерује на чистину. Испод мире сто ђавола вире, каже народ. Па кад вире нека се и покажу, кроз фарсу, пародију, трагикомедију чије тонове уверљиво изражава виолина, виолончело и хармоника, музика Зорана Христића. Тужно да тужније не може бити: пресудно, смешно, горко, несхватљиво, о Боже какви смо у потаји, и када нам мрак падне на очи!

Душан Ковачевић дугује Нушићу, Нушић Гогољу. „Пазарни дан” Егон Савин режира као да је Поповић читао „Маратонце” и „Радована Трећег”. Увеличати, отелотворити потајно, притворну патријархалну идиличност, али не преко граница које би у протагонистима комедије поткопале својства индивидуализованих људских бића, преобликујући их у гротескна обличја, чиме би их, на неки начин, лишио личне кривице и одговорности. Или би ову своју критику живота као мржње и простаклука, одвише уопштио.

Какви су такви су, драстични, брутални, наше горе су лист, нашег зла почетак. Овде је реч о нечем што у нама траје, у потаји живи и разраста се, о мраком заосталог паланачког бића, социјално, политички, сексуално терорисаног, осујећеног, ускраћеног.

Знамо ту сцену, бину заправо, простор и живот оивичен новинама, паролама, позивима, прокламацијама (сценограф Марија Калабић). Познате су нам прозивке и замке лукавог политикантског ума: Сад или никад; Ред, живот, или неред смрт Србије; Куцнуо је час! Готово да векове проводимо на овим сиромашким сценама историје и политикантства, међу типовима чије костиме, говоранције и лукављења, речју „глуму”, у прсте знамо. Отуда цинизам, горчина и жестина са којом ова представа насрће на наталожене илузије и полуистине о малом човеку. Од наиве до гадости, дволичности, звероликости. Ружење ружног.

Потпуковник Светозар (Бранимир Брстина) са лакоћом и комиком Лија де Финија отвара мрак политике, саможиве, прљаве сељачко-војничке душе. Газда Богољуб Љубомира Бандовића сав из крви и месишта и филозофијице коју Поповић сажима у народу: у се, на се, пода се! Подлаштво, замраченост до неподношљивог. Бол болује распамећена Мирчија Милице Михајловић. Мајка, или мука у животу у коме се за Бога, ни за љубав не зна. Даринка Аните Манчић, од свега помало, уверљиво, богато, и добра и лукава, и наша и њихова, и честита и кварна жена која би то и да буде, али пропада у свету без љубави. Комуњара коминтерновске провенијенције, са неизбежним сакоом преко рамена пребаченим, препознатљиви идеолошки дволичњак Пуша Рсавац (Гордан Кичић). Млади, заведени, растурени и разваљени скупо плаћају своје илузије у свету без илузија: Јелка Јелене Петровић, и Маринко Николе Јовановића. Трагикомични Жаркић Небојша Илић. Костимограф Маја Мирковић.

Жестоко, истинољубиво, да се смејеш, згражаш, вриштиш од муке!

Мухарем Первић, Политика, 25.05.2010.

[nggallery id=17]

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
ComIT