Александар Поповић
СМРТОНОСНА МОТОРИСТИКА

Једнократно чинодејство у 10 каквоћа

Режија: ЕГОН САВИН

[nggallery id=23]

Адаптација: ЕГОН САВИН И НЕБОЈША РОМЧЕВИЋ
Сценограф: ДАРКО НЕДЕЉКОВИЋ
Костимограф: СНЕЖАНА ПЕШИЋ РАЈИЋ
Музика: ЗОРАН ЕРИЋ, ВЛАДА ПЕЈКОВИЋ
Лектор: др ЉИЉАНА МРКИЋ ПОПОВИЋ
Асистент редитеља: ФИЛИП ГРИНВАЛД
Организатор: НИКОЛИНА ВУЧЕТИЋ
Стручни сарадник: БЛАГОЈЕ ДОБРОТА и група „Гекон“

ЛИЦА:

МАРЕЛА, грација – ИСИДОРА МИНИЋ
ДУЛЕ, моториста на смрт – НЕНАД ЈЕЗДИЋ
СИЛВАНА, хавајка – ДУБРАВКА МИЈАТОВИЋ
СВЕТИСЛАВ-СВЕТА АПОСТОЛОВИЧ, наставник – МЛАДЕН АНДРЕЈЕВИЋ
ГАНЕ, КАФЕЏИЈА – НЕНАД ЋИРИЋ
МИЛИСАВА, калауз – НАÐА СЕКУЛИЋ
ЧИКА ДРАГИ, гост – МИХАЈЛО ЈАНКЕТИЋ
КАТИЦА брадвица – МИЛИЦА МИХАЈЛОВИЋ
МАРИЦА травица – ТАЊА ПЈЕВАЦ
АНИЦА заовина – МАРИЈАНА ДУГАЛИЋ
ПАВИЦА, болничарка – СОФИЈА ЈУРИЧАН
Пацијенти – ЈЕЛЕНА ВЕЛКОВСКИ и ЈЕЛЕНА ЈОКИЋ
Артисткиња – ГАБРИЕЛА ДОБРОТА, МИНА ШАРЕНАЦ, АЛЕКСАНДРА МАРКОВИЋ, ЈЕЛЕНА РАДОВАНОВИЋ, ИРЕНА МИНИЋ итд.

Догађа се на релацији од живота до опредељења и натраг, за исте паре.

„ДУГО У АТЕЉЕУ 212 НИЈЕ БИЛО ТАКО ИСКРЕНОГ УЗБУЂЕЊА!“
Бранка Криловић, РТС

На 50. Стеријином позорју у Новом Саду 2005. године, Зоран Ерић и Владимир Пејковић су добили Стеријину награду за оригиналну сценску музику; Михајло Јанкетић, Стеријину награду за глуму; Ненад Јездић, Награду Уредништва београдских „ТВ Новости“ – “Зоран Радмиловић” за глумачку бравуру.

На Данима Зорана Радмиловића у Зајечару, Михајло Јанкетић је добио Награду “Зоранов брк” за најбољег глумца вечери; Ненад Јездић, Главну награду Фестивала за најбољег глумца

РЕЧ СЕЛЕКТОРА 50. Стеријиног позорја
Пошто је драматуршки згуснуо комад Смртоносна мотористика и тако га приближио реалистичкој веродостојности, редитељ Егон Савин је направио још један отклон, али овај пут у правцу изворне поетике Александра Поповића; тај отклон се састоји у стилизованој игри глумаца. Оваквим приступом, редитељ је сценски артикулисао Поповићеву поетику апсурда и остварио сентиментално-иронични тон у третману тог периферијског полусвета и његових љубавних згода, кроз које се преламају опште одлике мушко-женских односа.

Иван Меденица

КРИТИКА:

КАКО СУ СЕ ВОЛЕЛИ ДУЛЕ И МАРЕЛА
…Мали људи у свом малом свету: довољни су један шалтер који је и пријемно одељење у породилишту и кафански шанк, и кадија те тужи, и кадија ти суди! Неколико болничких кревета, јавни телефон са кога женице зивкају своје „пустоловне“ мужиће, једна циркуска приколица у којој се воли и бије. (Сценограф Дарко Недељковић.) Нема ту јунака, ни лепотица, великих речи и поетског красноречја. Оно чега нема, што је недосегнуто, оно што недостаје кад нам ускрате и одузму све што живот украшава, управо је то живо месо Поповићевих трагикомедија…

Нема лове, али се човечић сналази, нема среће, али има срећице, нема живота, али се животари, нема поезије, али има туге што је нема. Ма какав био живот, упркос свему, баналности и скучености, артикулише вољу, муку али и радост и лепоту елементарног нагона да се живи, волуцка. Упркос свакој муцавости и недостатку вештине изражавања, овако огољен, изван мистификација и софистицирања, живот је у Поповићевим комадима као и у представи Егона Савина, речит, емотивно слојевит, натопљен смешним сузама и горкастим смехотворством…

Представу отвара јато плавуша-породиља у доњем вешу у интимном женском говоркању и јадању. Ова сјајна слика-сцена чини неку врсту рефрена у представи. Женска и мајчинска туга је, дакако, преголема, а тумаче је, са неодољивом присношћу и топлином која је упознала студ и ситну лаж покретљивог и живахног женског језика, Исидора Минић (Марела), Нада Секулић (Милисава Калауз), Милица Михајловић (Катица Брадавица), Тања Пјевац (Марица Травица), Ана Франић (Аница заовина).

…Младен Андрејевић нас је, са пуно духа, уверио да историју не чине само историјске личности, и да добре улоге нису само велике насловне роле. Дубравка Мијатовић као Силвана Хавајка убедљива је у бруталности и ојађености.

Дуле, моториста на смрт, Ненада Јездића суверено прелази пут од охолости и бездушности до клошара, од оног који понижава и одбацује до униженог и одбаченог, од разулареног циркуског момка до неке врсте Миткета, дакле до жала и искушења. У финалу представе редитељ Егон Савин нас је подсећао на Бекетовог Годоа и на сонгове у стилу Бекетових комада. У осталим улогама Михаило Јанкетић (Чика Драги), Ненад Ћирић (Гане), Софија Јуричан (Павица)…

Мухарем Первић,Политика

ЉУБАВ КАО ПОГИБИЈА
Икона нашег авангардног позоришта, данас веч класичан писац Александар Попович, написао је Смртоносну мотористику као једну од својих „фарси“ („Једнократно чинодејство у 10 каквоћа“), која се „догађа на релацији од живота до опредељења и натраг, за исте паре“. Већ овај увод и неинформисаном читаоцу говори колико су „сочни“ Поповићеви текстови и колико у њима аутор вешто барата изразима и асоцијацијама. Редитељ представе, Егон Савин уз помоћ Небојше Ромчевића, сачинио је драматуршку адаптацију Смртоносне мотористике, битно је скратио и обогатио изврсним музичким материјалом Зорана Ерића и Владимира Пејковића, чија је заслуга неодољив сонг из наслова овог текста.

Најпре некритично забрањиван, а онда некритично „рабљен“, Александар Поповић, родоначелник наше „трагикомичне фарсе“, је и симбол Атељеа 212, у којем је много и радо игран (Љубинко и Десанка, Крмећи кас, Развојни пут Боре Шнајдера…) Последња фарса је званично проглашена за најбољи српски драмски текст у првих педесет година XX века.

Савин се определио за врло модеран, имперсонални поступак приказивања ликова Поповићеве драме. Са истим перикама, жене су све као једна, а од мушкараца, право на сопствени (постмодерни, значи у парчићима) идентитет има само „Дуле, моториста на смрт“ (Ненад Јездић). Јездић Дулета игра лако, надахнуто, из овог времена. Представник тог поповићевског „света београдске периферије, који је увек мала гето-целина“ (Мирјана Миочиновић), Дуле је и Пјеро и Арлекин. Тужно смешан, паметно глупав, а неодољив… Јездић је дао изврстан тон читавом том каламбуру, који је, повремено, био веома потресан. и то не жељом Александра Поповића, кога су најчешће поредили са Јонеском, по бесмислености језика, кога је много, а мало значи. У Смртоносној мотористици јасно се види да је Поповићев језик свет за себе. Нимало обесмишљен, он постаје главна карактерна особина његовој „Марели, грацији“ (Исидора Минић, одлична), „Силвани, Хавајки“ (Дубравка Мијатовић, одлична), „Аници, заовиној“ (Ана Франић, одлична), „Катици, брадвици“ (Милица Михајловић, одлична)… Чаробном игром глумаца (Младен Андрејевић, Ненад Ћирић, Нађа Секулић, Михајо Јанкетић, Тања Пјевац, Софија Јуричан), правим избором представе за репертоар модерног технолошког доба, уверењем да се српска драматургија налази баш ту: у најфинијим нијансама овог језика, који носи емоцију и истину. У Мотористици нарочито, која је заслужна што је Београд, једном бар, заиста, свет!

Драгана Бошковић, Данас

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
ComIT