Тамара Барачков

ПЕДЕСЕТ УДАРАЦА

Режија: АНА ГРИГОРОВИЋ
Асистент редитеља и аутор изведбеног текста: Вања Николић
Сценограф: Марија Јевтић
Костимограф: Драгица Лаушевић
Композитор: Ирена Поповић
Организатор: Лина Бошковић
Асистент композитора и дизајн звука: Давор Дубока

Играју:

Андреј: МАРКО ЈАНКЕТИЋ
Вања: МИЛАН МАРИЋ
Роса: ТАЊА ПЕТРОВИЋ
Иван: ДЕЈАН ДЕДИЋ
Отац Григорије: ЈАКОВ ЈЕВТОВИЋ
Гласови аудио документа: Никола Јовановић, Павле Јеринић, Петар Кокиновић, Милош Кланшчек, Урош Ракић, Јоаким Тасић, Марко Величковић и Тамара Белошевић

Инспицијент: Миленко Адамов
Суфлер: Марина Вујевић

Дизајн светла: Душко Ковачевић

Премијера 18. јануар 2013.

 

У друштву у којем је однос између државног и верског система неодређен, у друштву препуном двоструких стандарда, догме и малограђанштине, поставља се питање да ли је уопште могућа институционализована правда. Млади аутори кроз овај позоришни пројекат траже одговоре и надају се да ће нека правда, социјална или божија, у једном тренутку победити.

 

***

Чини се да смо навикли да сасвим мирно и без реакције, посматрамо циклично понављање истих злочина, случајева насиља и злостављања, чији кривци одлазе слободни и мирне савести, док жртве остају уништене и осрамоћене. Утицај институције цркве у нашем друштву ретко се данас отворено проблематизује, чак и када она стаје у заштиту људи који у име Бога чине најмонструознија дела.

Појединац који тражи правду, спреман да се суочи са сопственим страховима и одлукама, унапред је осуђен на пропаст. Тако и сам Андреј наивно верује да је у овој средини правда могућа и, водећи се најбољим намерама, он постаје одговоран за штету која се не може поравити. „Педесет удараца“ је прича о распаду породице, чији је слом последица неспремности да се суочи са прошлошћу и болним сећањима од којих је покушавала да побегне.

Тамара Барачков

 

***

Када сам имала 5 година родитељи су ме први пут одвели на литургију. Била је Врбица. Било ми је занимљиво да у дворишту Саборне цркве трчим са другом децом. Сви смо имали по једно звонце око врата и могли смо да се надмећемо чије ће више да звони. Све док нисмо ушли у цркву. Рекли су нам да сад морамо да будемо мирни и тихи. То сам схватила врло озбиљно и чврсто руком стегла звонце да случајно не би зазвонило. Литургија је трајала и трајала. Врпољила сам се јер су ме болеле ноге и мама ме је пустила да седнем на необичну дрвену столицу. Погледала сам горе, први пут. Купола је била огромна, мистериозна и шарена. Толико ме је задивило постојање нечега што је веће од мене, маме и тате, од нашег стана и школице заједно. Нешто веће од свих људи у цркви. Након литургије, смо поново могли да трчимо и звонимо. Тек тад сам отворила шаку. Длан ми је био изгребан од звонцета које сам стезала.

Одрастајући сам престала да будем тако послушна, јер се појавило питање да ли верујем?! После злочина повезаних са Српском православном црквом сам се запитала толико, да сам имала потребу да своје питање поставим и другима, да продискутујем о њему. Одатле ова представа. Из немогућности осуде у средини немоћној да предузме нешто из страха и догми које не разуме. Из потребе за вером, јер само права вера нас ослобађа од страха и допушта нам да мењамо друштво којем су промене неопходне.

Ана Григоровић

 

***

Лето. Манастир Бођани. Обилазимо скромне, по мало хладне просторије кроз које нас проводи млађа монахиња. Показује нам где ручају, спавају, везу, читају и моле се. Изводи нас напоље и доводи до извора. Чудотворног извора. Прича да је се ту некада давно слеп човек затекао. Попио је воду, умио се и заспао. Када се пробудио више није био слеп. Умивам се водом, пијем је и искрено верујем да после овога више нећу морати да носим наочаре. И не носим их већ годинама. Носим сочива са још већом диоптријом. Али, није важно што се чудо није десило. Битно је да сам ја поверовала у причу.

Прича о свештеницима који туку и злостављају је једна од оних у које је тешко поверовати. Она нас уплаши толико да нам је само довољно да се то није десило нама или некоме нама блиском. Страх од реакције, средине, система нас толико обузме и паралише да нисмо у могућности да реагујемо.

Износећи пред публику фикцију насталу на основу стварних догађаја само бисмо их натерали да поверују или не поверују у причу. Служећи се документом, истинитим причама глумаца и сведочанствима теми прилазимо искрено, лично осећајући потребу да о актуелним друштвеним питањима проговоримо директно.

Вања Николић

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
ComIT