Атеље 212 у копродукцији са Гледалишчем Копер
Хозе Санчез Синистера

AY, CARMELA!

 

Превод: Игор Лампрет
Редитељ: МАРКО МАНОЈЛОВИЋ
Драматург: Гордана Гонцић
Лектор за словеначки језик: Барбара Рогељ
Препев сонгова на словеначки: Игор Саксида
Сарадник на преводу на српски језик: Милан Мађарев
Сценограф: Дарко Недељковић
Костимограф: Драгица Лаушевић
Композитор: Владимир Пејковић
Кореограф: Дамјан Кецојевић
Организатори: Невена Вучковић и Драган Кларица

 

Играју:
Паулино: БРАНИСЛАВ ТРИФУНОВИЋ
Кармела: ЛАРА ЈАНКОВИЋ

 

Инспицијент: Миленко Адамов
Суфлер: Снежана Будимлић

 

Премијера у Гледалишчу Копер: 22. фебруара 2013.
Премијера у Атељеу 212: 28. фебруара 2013.

 

Где се изгубило херојство у 21. веку, да ли су заувек нестале тежње да се свет учини слободнијим, праведнијим, бољим местом за живот и да ли је данас могућа солидарност у отпору према фашизму са дубоким уверењем да сваки губитак слободе једнако погађа цело човечанство? – то су нека од питања којима се бави нова представа “Ај, Кармела” настала у копродукцији Позоришта Атеље 212 са Гледалишчем из Копра
“Ay, Carmela” је прича о глумачком и љубавном пару, Кармели и Паулину, путујућим глумцима, који је за време шпанског грађанског рата иду кроз села изводећи своје варијететске, комичне тачке. Залутавши на територију који су освојили франкисти, у страху за сопствени живот приморани су да играју представу за италијанског поручника, Франкове војнике и њихове заробљенике, припаднике интернационалних бригада које ће фашисти сутрадан стрељати. Растрзана између тога да ли да својом игром забави Франкове пучисте исмевајући републиканце или да задржи сопствено достојанство и уверење, Кармела се одупире франкистима, а тиме и Паулину, који спашавајући живу главу пристаје на све. Овај чин протеста Кармела плаћа својим животом.
„Ај, Кармела“ је заправо назив познате антифашистичке песме коју су у шпанском грађанском рату певали припадници републиканских снага. Комад представља емотивну и интимну хронику грађанског рата, која се одвија у магичном варијетеу кроз љубавну причу на граници између живота и смрти – Кармела се након своје смрти враћа Паулину, а сећања из прошлости оживљавају догађаје, као и вече њиховог последњег наступа.
Шпански писац, редитељ и професор драматургије Хосе Санчес Синистера (1940) написао је “Ay, Carmela!” 1987. године. Комад је постављен годину дана касније у Театру Принципал у Сарагоси. Редитељ Карлос Саура је по овом драмском тексту снимио филм са глумицом Кармен Маура 1990. године.
У времену када се све вредности доводе у питање и све друштвене тековине стављају у другачије политичке и историјске контексте, два позоришта из Србије и Словеније кроз међусобну сарадњу на овом пројекту, покушаће да пронађу одговор на питање да ли уметник може да остане достојанствен и частан у борби с било којим обликом фашизма који трајно уништава културу и све моралне вредности – и тиме дају мали допринос поновном успостављању и јачању културног простора нашег региона.
Захваљујемо се на помоћи Милу Петровићу, председнику удружења “Шпански борци 1936-1939”

КРИТИКА:
СЕЋАЊЕ НА ХЕРОЈСТВО
Ево и то се десило – КОПРОДУКЦИЈА малог градског позоришта у Копру и београдског култног АТЕЉЕА 212 – словеначка јадранска обала дошла је у Београд и гледали смо једну значајну представу о некадашњим херојствима и жртвама за слободу – представу о легендарном ШПАНСКОМ ГРАЂАНСКОМ РАТУ! Бол и туга изгубљене битке за слободу једне велике земље – Шпаније, подсетила нас је у овој сањаној копродукцији – наравно – на бол и тугу због распада наше бивше велике земље, Југославије! Поготово што је у Шпанији тридестих година прошлог века вођена прва историјска битка против фашизма и што је у основи то била борба за права, не само демократске, републиканске Шпаније, него за права универзалног Радничког покрета – за идеје социјализма и комунизма, а против фашизма – и фашизам је победио – уз помоћ међународног капитала, који је био јачи од међународне солидарности! Страшна је то историјска поука коју нам оставља та изгубљена битка и победа окрутне кнуте Франка и фашизма, уз помоћ већ стасалих Хитлера и Мјуслинија. Сва сила бројних добровољаца, организованих и делегираних из свих Комунистичких партија Европе, није била довољна да одбрани слободу и демократију, идеју социјалне правде и комунистичку мисао и наду – пораз је био болан и најавио је онај још већи и тежи – Други светски рат. Па чак и после пораза Хитлера и Мусолинија – Франко је владао до своје смрти Шпанијом, која је грцала у болу и понижењу! Све то и још много тога, видели смо у врло суздржаној, али тачној представи АЈ, КАРМЕЛА! редитеља Марка Манојловића и глумаца Ларе Јанковић из Копарског позоришта и Бранислава Трифуновића из Атељеа 212.
Врло је спретно написан овај комад о двоје уметника лаког жанра – забављача неког путујућег варијетеа – кабареа, који, идући са својом представом, од места до места – забасају на територију под Франковом фашистичком окупацијом, мислећи да су на територији Републиканских снага Шпаније, где су играли за грађане и војску у најтежим условима – да их развеселе и ободре. Франкистички официри одмах су схватили кога су заробили у магли, па су натерали двоје забављача-глумаца-певача, да изведу свој програм за њих – окрутне фашистичке фалангисте – за њих и за њихових десетак републиканских војника, заробљеника, које ће ујутро стрељати! Суштина овог комада – сећања на херојска времена, налази се управо у тој болној чињеници и све је било усмерено на ту причу – о казненој игри пред стрељачким стројем и све је било доследно изведено, да то буде упечатљиво и јасно! Представа почиње непосредно после СМРТИ глумице Кармеле – глумац – Паулино, остао је сам и очајан – а онда му се она из смрти ВРАТИ и он са њом одигра поново целу игру, због које је она и погуинула – игру побуне пред насиљем – побуне УМЕТНОСТИ и револуционарне свести – нешто што смо одавно потиснули, да бисмо лакше живели са својим поразима и малодушношћу! Пред нама се поново одиграју ситуације које су ово двоје глумаца-забављача довеле дотле да се или максимално понизе, или храбро успротиве насиљу и циничном злочину фалангиста. Наравно – глумци су глумци и наравно – мушкарац је слабији карактер, кукавица и спреман на издају, а жена је очајнички храбра и поносна до саможртвовања. Ето – то је та прича која је одиграна и отпевана, да нас подсети на достојанство и на свест о храбрости и жртвовању. Директно, искрено и суптилно! Узбудљиво и убедљиво – БРАВО!
Срели смо се са једном изванредном глумицом – Лара Јанковић приказала је врхунско позоришно умеће и високу уметничку свест, морални интегритет и богату асоцијатиовност. Певала је као Едит Пјаф и Џоан Баез, али није инсиситирала на томе. Њена говорна фактура, интензитет присуства, лакоћа преигравања из задатка у задатак, осећај за истовременост коментара и радње на сцени – једна несвакидашња способност освешћења сцене и контекста – подсећања на стварност око нас и увођење истроричности – то је све било као непосредни дар логике игре, а све то у потпуно спремнном физичком хабитусу, који лебди на сцени – од слике до слике, води нас између сна и јаве – између сањаног живота и присутне смрти, из које бежи да нас обрадује и саопшти своје ставове. Њена последња сцена у комаду-кабареу, који се приказује за фалангисте – њена дистанца од грозног лика који треба да одигра – РЕПУБЛИКА КОД ЛЕКАРА и њена снажна реакција на један глас из те невидљиве публике – почетак песме АЈ, КАРМЕЛА о слободи нади за Шпанију – то је била студија модерне глумачке уметности, са најбољим конотацијама освешћеног позоришта, које је на најбољи начин започео Бертолт Брехт и њиме обележио епоху – епоху покушаја ОТРЕЖЊЕЊА, а не успављивања позориштем. Видели смо како се то игра на највишем нивоу! И још – глумица Лара Јанковић играла је на словеначком – па иако је постојао класични, али мало слабије видљив титл њеног текстра – није било потребе да се он напорно чита – све смо разумели са лакоћом. Тај њен словеначки, био је тако јасан и присан, интиман и искрен, херојски и моћан – да смо сви били пребачени на копарске обале и у истарске маслињаке, све иако се причало о Шпанији – а сваки пут кад се спомене Шпанија – ми смо јасно чули ЈУГОСЛАВИЈА, и туговали смо још више и разумели смо се још боље у патњу несрећних глумаца–републиканаца, заробљених од фалангиста и примораних да играју за њих и плешу данс макабр за, сутрадан стрељане, борце револуције. Плава капица на глави глумице у последној сцени, док игра тобоже јадну РЕПУБЛИКУ – капица са цвеном петокраком, била је симбол борбе ово двоје уклетих уметника- губитника, у којима смо се сви лако препознали.
Бранислав Трифуновић играо је на српском језику и како је представа одмицала, тако је дијалог двоје глумаца на сцени који говоре на два славенска језика, постајао све природнији и ближи – мелодије, емоције, интензитети, ритмови, финесе…све је то постало део те суптилне и надахнуте преплетене игре, која је обогатила искуства свих присутних – подсетила нас је на заборављене вредности – морал, храброст и побуну достојанства понижених. Сценографија Дарка Недељковића била је сведена на знак – заставе у позадини јасно су осветљавале цео проблем и дефинисале идеју представе. Костимографкиња Драгица Лаушевић дочарала је и Шпанију – црвеном хаљином за Фламенко, али и театар и варијете другим костимима глумице, а глумац је био адекватно обучен за кабаретску сцену и за живот после пораза.
Све је деловало искрено и пажљиво дозирано – ничег сувишног није било, а идеје које су се формирале током гледања представе – потврдиле су исправност редитељског поступка, као и потребу и значај ове успешне копродукције. Свака част – БРАВО!
Горан Цветковић, Радио Београд 2 – понедељак, 4.фебруар 2013.

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
ComIT