[nggallery id=66]

РЕВИЗОР

Превод: Марија Стојиљковић, др Вера Николић

Режија: ИВА МИЛОШЕВИЋ

Сценограф: Горчин Стојановић
Костимограф: Борис Чакширан
Композитор: Владимир Пејковић
Драматург: Јелена Мијовић
Асистент драматурга: Данка Секуловић
Лектор: др Љиљана Мркић Поповић
Асистент редитеља: Миљана Ћосић
Асистент костимографа: Алмира Дураковић
Асистент сценографа: Ивана Крњић
Организатор: Невена Вучковић
Организатор волонтер: Уна Стевановић

ИГРАЈУ:

Градоначелник: НЕБОЈША ИЛИЋ
Ана Андрејевна: БРАНКА ШЕЛИЋ
Марја Антоновна: ЈЕЛЕНА ПЕТРОВИЋ/ СОФИЈА ЈУРИЧАН
Хлестаков: ГОРДАН КИЧИЋ
Осип: ФЕЂА СТОЈАНОВИЋ
Судија: ГОРИЦА ПОПОВИЋ
Управник добротворних установа: БОЈАН ЖИРОВИЋ
Школски надзорник: ИВАН ЈЕВТОВИЋ
Срески лекар: НЕНАД ЋИРИЋ
Управник поште: МЛАДЕН АНДРЕЈЕВИЋ
Бопчински: БРАНИМИР БРСТИНА
Допчински: БРАНИСЛАВ ЗЕРЕМСКИ
Први трговац: МИЛАН МИХАИЛОВИЋ
Други трговац: ЕРОЛ КАДИЋ
Граденачелникова секретарица: РАДМИЛА ТОМОВИЋ
Браварева жена: МИЛИЦА МИХАЈЛОВИЋ
Кафански момак: ВЛАДИСЛАВ МИХАИЛОВИЋ
Поднаредникова жена: ИСИДОРА МИНИЋ
Жена Луке Лукича: ДРАГАНА ЂУКИЋ

Инспицијент: Миленко Адамов
Суфлер: Марина Вујевић

ПРЕМИЈЕРА: 4. јун 2013.

 

Ива Милошевић: ОДЛИЧАН ЈЕ ТРЕНУТАК ЗА „РЕВИЗОРА“

Редитељка Ива Милошевић, чија ће поставка „Ревизора” бити премијерно изведена 4. јуна у Атељеу 212, изјавила је да је одличан тренутак за тај Гогољев комад о корумпираности власти, о људима недораслим позицијама на којима су се нашли, а који кроје животе других и доводе до општег расула.
„Позориште ми је предложило овај комад, јер су желели ансамбл представу. Причали смо да то буде неки класичан наслов и дошло се до идеје ‘Ревизора’. Схватила сам да је апсолутно одличан тренутак да се ради тај комад”, рекла је она Тањугу.
Редитељка је додала да је одмах у главним улогама видела Гордана Кичића као Хлестакова и Небојшу Цилета Илића као градоначелника, јер је са њима већ сарађивала управо у Атељеу, а познају се и као припадници исте генерације.
Што се тиче концепције представе, главно је било „тражење начина да се пребаци у савремени тренутак, али да се ништа не одузме ономе што је Гогољ у целој тој ствари”.
„То значи да направимо причу о корумпираности власти, о времену у којем људи који су недорасли позицијама на којима су се нашли, а који кроје животе других људи, стварају једно опште расуло, један хаос и онда у тренутку када се појави претња да дође неко да их казни због тога, ми гледамо како тај хаос заправо прераста у још већи хаос”, изјавила је Милошевићева.
У исто време, сматра она, „Гогољ поставља питање над могућностима малог човека у времену и околностима које превазилазе његове моћи, али драже његове жеље и распаљују амбиције – да ли таква једна околност можда може покренути у људима неку промену на боље или заправо на још горе”.
Редитељка је изразила уверење да су у представи „дотакли и једну мало меланхоличну димензију, а то је оно испод Гогољевог смеха”, јер „испод онога што је исмевање карактера, слабости, похлепе и тако даље крије се људска беда, која изазива и неку тугу, али је веома опасна”.
Представа ће се играти у савременим костимима, а адаптација се, како је открила редитељка, највише односи на ликове, јер је неке ликове (у комаду их има 24) стопила у један, али ништа што је суштинско није мењано у тексту руског класика.
„Реплике које изговарају ликови, то је тај текст. Има понека промена која измешта ствари из 19. века, али то су реч-две. То је баш узбудљиво како тај комад звучи као да је данас написан. Мито је мито – био тада и данас је”, истакла је она.
На питање да ли ће бити смеха у публици, одговорила је да се нада да хоће.
„Мислим да ова представа показује нешто што је рекао Набоков када је говорио о Гогољу, а то је да је он приказивао како ствари више иду унатрашке када се настоји да оне иду напред. Из тога произлази оно смешно у нашој представи”.
„То је то низање апсурда у једном свету који је у старту толико пун апсурда да сте се већ на апсурд навикли и у ком следе све баналнији ликови. На крају и сами схватате да сте постали пођеднако банални чињеницом да не знате ни сами како пристајете на све то. А то је оно што и нас окружује у овом тренутку”, изјавила је Милошевићева.
У представи ће играти чак 19 глумаца Атељеа, што је реткост у актуелној домаћој продукцији.
„Постоји огроман ентузијазам и жеља да се направи ова представа. Велико је узбуђење што се догађа ансамбл представа. То је нешто врло ексклузивно у овом тренутку с обзиром на ситуацију у позоришту и култури где је те ствари све теже спровести”, истакла је редитељка.
Она је додала да су ентузијазам и воља допринели да представа изгледа тако како изгледа, мада су се довијали, глумци су били заузети, али су мењали једни друге када није било могуће да свих 19 буде на проби и заједно су дали све од себе.
„Нисмо знали до неке тачке да ли ће бити средстава да представу завршимо, али ми смо настављали да радимо и ево, успели смо”, рекла је Милошевић.
Редитељка чији опус обухвата велики број значајних, друштвено ангажованих представа („Прослава” у Атељеу, „Из јуначког живота грађанства” у ЈДП-у, „Казимир и Каролина” у Сомбору…) изјавила је да је за њу „узбудљиво и инспиративно да кроз режије промишља и себе и свет у којем живи”.
„Некада и у ономе што критикујем, везано за стварност и дух времена у којем сам се родила и који ме окружује, проналазим себе и препознајем оно што код себе не волим, а што мислим да је можда производ времена у којем сам се затекла или се борим да то не буде тако”.
„Говорим о себи, али говорим и о свету који проматрам око себе, па, претпостављам да из тога произлази та ангажованост. Дакле, човек и време”, објаснила је она свој приступ режији.
На питање шта би могло да се уради за побољшање стања у српском позоришту, одговорила је да нема конкретан предлог, јер се у то не разуме.
„Постоје људи који би требало у то да се разумеју, па се надам да ће нешто и смислити. Ја на то гледам овако – ми са ове стране треба да се трудимо да ово чиме се бавимо радимо најбоље што можемо”.
„Треба да држимо до себе и да се не стидимо због тога што нас зову или се сматрамо да смо уметници. Ја с тим немам проблем, а други нека одлуче да ли је уметност нешто што је овој земљи потребно. Ја бих волела да се определе за уметност и за културу. Видећемо шта ће бити”, изјавила је Ива Милошевић.
Тањуг, 01.06.2013.

 

СРБИЈИ ЈЕ „РЕВИЗОР” ПРЕКО ПОТРЕБАН

– Атеље 212 је за сам крај актуелне позоришне сезоне најавио нову представу. Реч је о Гогољевој комедији „Ревизор”, у режији Иве Милошевић, која прича о страху корумпиране власти у једном граду од доласка ревизора, а чија премијера се очекује у уторак, 4. јуна на великој сцени ове београдске позоришне куће. Костиме је урадио Борис Чакширан, сценографију Горчин Стојановић, а композитор је Владимир Пејковић.
Гогољеве јунаке тумачиће екипа коју чини 19 глумаца ансамбла Атељеа 212: Гордан Кичић, Небојша Илић, Бранимир Брстина, Горица Поповић, Феђа Стојановић, Милан – Цаци Михаиловић, Бранка Шелић, Иван Јевтовић, Младен Андрејевић, Бојан Жировић, Милица Михајловић, Ненад Ћирић, Радмила Томовић, Исидора Минић, Бранислав Зеремски, Ерол Кадић, Владислав Михаиловић, Јелена Петровић / Софија Јуричан и Драгана Ђукић.
– Друштвена комедија у пет чинова „Ревизор” бави се царском Русијом из прве половине 19. века. Са које временске дистанце ћете „прочитати” ово Гогољево дело?
Гогољ се у „Ревизору” са великом оштрином обрачунавао са онима који држе власт и који од ње профитирају. Говорио је о кошмарној стварности свог доба приказујући је као свеопште оргијање покваренлука, подлости, бестидности и примитивизма, које омогућава „братство” неспособних, неодговорних и некомпетентних људи на руководећим местима, а који су у својој ужасавајућој просечности веома агресивни, похлепни и амбициозни. Међутим, „Ревизор” није критика само чиновничког слоја. То је запитаност над димензијама расула и наказности која из тог расула произлази. Мислим да је аналогија са нашом стварношћу више него очигледна.
– Које је асоцијације пробудила у вама чувена реченица градоначелника: „Господо позвао сам вас да вам саопштим веома непријатну вест…”, којом почиње „Ревизор”?
Нормалан човек очекује да ће вест о потенцијалној казни за неодговорност и противзаконите радње тргнути оне који су одговорни и натерати их да поспреме хаос који су проузроковали. Међутим, како је Гогољ био мајстор да, по речима Набокова „прикаже ствари које су више ишле унатрашке што су брже ишле напред”, тако од те тачке у комаду гледамо како расуло и хаос попримају све ужаснију појавност и производе нестварно апсурдан и кошмаран свет, у којем ништа више не делује немогуће. Ништа нас не изненађује и све се доживљава као нормално и прихватљиво.
– Гогољ се у „Ревизору” бави исмевањем друштвеног стања и људске нарави, то јест алудира на леп живот приуштен од мита и новца зарађеног од ситних уцена и услуга.
Да, приказао је државни апарат у којем се све темељи на миту и корупцији. Ниједан лик у комаду није радом и памећу стекао друштвену моћ и углед, али полтронство оних који су му подређени и материјалне бенефиције које ужива захваљујући својој позицији, омогућавају му да себе види у лепшем светлу.
– Значи ли то да је „Ревизор” у овом тренутку Србији преко потребан?
Преко је потребан! Када се десила трагедија у Сокобањи, после пада вртешке услед којег су деца завршила у болници, данима сам размишљала о томе да ли ће неко нешто научити и променити код себе после тог догађаја. Та вртешка вероватно није сервисирана, о њој се није размишљало и дошло је до трагедије. Живимо у држави, у друштву које је збир нехаја, немара, лењости, одсуства одговорности и савести. Док се не деси таква трагедија која учини да се нагло освестимо, ми смо мањи или већи делови тог механизма и зато желим да кроз ову представу запитам како долази до тога да на то пристајемо.
– У представи „Чудо у Шаргану” Љубомира Симовића коју сте недавно поставили у Ужичком позоришту позабавили сте се проблемом окрутности за коју тврдите да се наслеђује, учи у породици, школи. Ова ваша констатација баш звучи сурово, зар не?
Мислим да смо као људи, као друштво, јако огрубели. Волимо да на себе гледамо као на људе чије су душе пуне топлине и емпатије, који више вреднују духовне него материјалне вредности и цене врлину и доброту, али мој утисак је да се свакодневно потврђује супротно. Примећујем да је све више злобе и зависти према туђем успеху и срећи и тежње да се морална беда оправда. Схватам да су људи незадовољни животним стандардом, да им недостаје самопоштовање јер се осећају понижено, ускраћено, немоћно, али не пристајем на тражење оправдања за подлост, окрутност и неукус.
– На основу чега тврдите да се срозала интелектуална кондиција публике?
Интелектуално богатство као категорија није на цени у нашем друштву, па је логично и интелектуални капацитет позоришне публике, разуме се не све, опао. Мислим да је једна од главних штеточина телевизија, пре свега играни програми који се својом површношћу и плиткошћу додворавају просеку навикавајући га на баналне садржаје невешто испричане кроз општа места, најчешће са доста неукуса и занатског јавашлука. Зато је позориште, уколико није питко и допадљиво, постало напорно за многе. Такође томе доприносе и сви они уметнички позоришни пројекти који на позоришну сцену доносе кич и вулгарност, или пак уметничко помодарство као маску за одсуство уметничког мајсторства. И на крају, омаловажавајући однос државе према високој култури је такав да се грађани ни најмање не охрабрују да иду у позориште, и свакодневно им се на разне начине шаљу поруке да је култура нешто што служи као декорација и да нема разлога да људи развијају код себе и своје деце културне потребе.
Борка Г. Требјешанин, Политика, 03.06.2013.

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
ComIT