Стеван Копривица
РАТНА КУХИЊА

Режија: МИЛАН КАРАЏИЋ

[nggallery id=54]

Сценограф: Дарко Недељковић
Костимограф: Драгица Лаушевић
Композитор: Зоран Ерић
Лектор: Радован Кнежевић
Организатор: Бојана Косић

ИГРАЈУ:
Томислав Џеко: ДРАГАН БЈЕЛОГРЛИЋ
Неђа Милеуснић: МИЛУТИН КАРАЏИЋ
Данијела Рашић: СОФИЈА ЈУРИЧАН
Мајор Ђенгић: ЈАКОВ ЈЕВТОВИЋ
Бојник Шегота: ИВАН ЈЕВТОВИЋ
Мишко: МАРИНКО МАЏГАЉ
Јасенко: ИВАН ЗЕКИЋ

ЧИМ СЕ НАСМЕЈЕШ РАТУ – ПОБЕДИО СИ ГА!

У новој црној комедији, у кухињи једног хотела спрема се и закувава веома узбудљива позоришна прича…

Инспицијент: Емилија Рафајловић
Суфлер: Марина Вујевић

Поставка светла: Радомир Стаменковић
Поставка тона: Драган Стевановић

Фотографије: Душан Ђорђевић
Вајарско – каширерски радови: Ненад Гајић
Сценски маскер: Дубравка Бушатлија
Специјални ефекти: Данило Дудић
Радионице Атељеа 212: Андреја Петровић, Радиша Ђурић и Милан Цветковић

Премијера: 4. децембар 2010.

Стеван Копривица: СМЕХ ЈЕ НАЈБОЉА ОДБРАНА

Вукица СТРУГАР, Вечерње Новости, 30. новембар 2010. 20:46

Наш драмски писац уочи премијере ”Ратне кухиње”, о болним темама и смеху као катарзи

РАТНА кухиња, већ раубована метафора за разна мешетарења – дословно је место дешавања комада Стевана Копривице, који ћемо премијерно гледати почетком децембра на сцени Атељеа 212, у режији Милана Караџића. Писац је драму одредио као “трилерску црну комедију”, а крајњи жанровски исход, како каже, препустио је редитељу и публици…

Било како било, аутор поручује – чим се насмејеш рату, победио си га! Да ли ће из њега, ипак, изаћи као победници, на сцени ће показати Драган Бјелогрлић, Милутин Караџић, Софија Јуричан, Иван и Јаков Јевтовић, Никола Јовановић и Иван Зекић.

– Намера нам није била да установљавамо кривце и жртве него да покажемо како се и у зверским временима може бити човек, макар се због тога плаћала велика цена – објашњава Копривица. – Смех, пак, донекле катарзира бол, мада се њим не искључује трагичан исход.

* Радња се одвија на дубровачком ратишту?

– Да, и то у једној подземној кухињи елитног хотела, где се, стицајем околности, затичу резервни подофицир ЈНА и припадник “зенги”, са истим задатком: да прехране војске које се изнад њихових глава смењују. С њима је и силом затечена новинарка стране агенције. То троје су стожери комада, око којих се плете цела прича.

УКИДАЊЕ ЧАСТИ

– РИЈАЛИТИ програми постали су парадигма докле човек може да потоне. Страшно је што се променила перцепција публике, она ужива у нискости. Истина је да филм и позориште функционишу на “воајерским” потребама, али се поставља питање моралног нивоа и онога што је задатак у приказивању. “Ријалити” никада није био предмет уметности. Напротив, убија је. Пред том појавом немоћни су и писци и медији.

* Као и пред одсуством стида, у сваком погледу?

– Чини ми се да је то чак концепт, пројектовани задатак којим се укида част, достојанство, сваки срам. Човек је деградиран у свим категоријама.

* Значи ли то да смо са ове дистанце спремни да са хумором посматрамо ратна збивања?

– Преседан је, па и дрскост, да се о неуралгичним и болним догађајима говори на тај начин и покуша катарзично да се преброди. Ово јесте комад детанта и помирења. Оба јунака су људи слични нама – ни хероји, ни разбојници. Дошли су са багажем политичких и националистичких манипулација, а онда су доведени у ситуацију да се боре за опстанак. Моја и Караџићева намера је да се, изједначавајући на трагичком нивоу, покаже да смо пре свега људи, па тек онда Срби или Хрвати.

* А у злу се морамо и насмејати?

– Смех је најјачи став према животу: према себи, другима, судбини. Кад више немаш избора, остаје ти смех. Он те “ољуди”, уосталом, само се човек смеје. Смех је и субверзиван. Зато војска и црква не подносе смех. Јер, деградира догме, хијерархију, па и смрт. Насмејати се смрти највећи је доказ људске супериорности.

* Мелодрама се показала као ваш омиљени жанр, има ли и у “Ратној кухињи” тих елемената?

– Она је краљица жанрова јер у себи садржи све остале. Погрешно ју је везивати само за љубавне садржаје, многи светски комади могу стати у тај жанр. Шта је “Ромео и Јулија” него мелодрама?! Поготово доба у коме живимо брише границе међу жанровима. Чврсте поделе припадају архаичним временима, мада мислим за себе да сам архаичан писац. Држим и до форме и до значења.

* А у нашој свакодневици је све мање и једног и другог?

– Сад је тренд поништавања форме. Уосталом, постдрамски театар значи деконструкцију форме. Али по позориште то нису нимало добри исходи. Одсуство форме подразумева произвољност, а театар не трпи произвољност. Иначе, ово је време без етике. Као категорија људскости и правило понашања, етика је уништена почетком 21. века.

ПУТ КА БЕЗНАЂУ

* ИМА ли границе у свеопштој деградацији човека нашег доба?

– Не постоји више никаква матрица, кодекс, начин понашања. Комунистичка идеологија уништена је деведесетих, а неолиберални концепт света се “не прима”. Не можемо рећи ни да је реч о анархији, јер и анархија има своја правила. Пре ће бити да је у питању хаос у коме сви могу све, пут ка безнађу и урушавању свега људског.

* Значи ли то да сте затворили ваш медитерански круг, из кога су настале представе попут “Новеле од љубави”, “Бетуле у Малу валу”, “Бокешког Д-мола”, “Тре сореле”?

– Релативно касно сам се сетио мог Медитерана. Додуше, и кад се не бавим њим, он је део моје поетике. Зато и “Ноћ” припада том кругу иако је базирана на данашњем тренутку. У Црној Гори сам радио у Тивту, Подгорици и Никшићу, тек сада у Херцег Новом. Може се рећи да сам тако испунио свој завичајни дуг…

 

 

© 2009-2015 Позориште Атеље 212
Установа културе, Светогорска 21, 11000 Београд, Србија
+381 11 3246 146, info@atelje212.rs
Продукција и подршка
ComIT