ATELJE 212 NA NUŠIĆEVIM DANIMA U SMEDEREVU

23. maja 2022

Pozorište Atelje 212 sa predstavom ROLERKOSTER, Jelene Kajgo u režiji Milice Kralj na „ Nušićevim danima “ u Smederevu.

„Ljubav… to je mnogo apstraktno.“
Svoj komad Jelena Kajgo definiše kao komediju.
Rekla bih da je on zapravo neodoljivo duhovito napisana tragedija savremenog sveta.
Taj savremeni svet prelama se i dešifruje kroz sukob dve generacije koje izgaraju u pokušaju da razumeju taj svet, da se u njemu snađu, da mu se prilagode.
Dramski svet koji kreira Jelena Kajgo i tematski krugovi kojima se bavi u dešifrovanju savremenog sveta i naše bliske budućnosti, za rezultat imaju jedan pravi emotivni rolerkoster. Taj vas rolerkoster voza kao pravi – nekad se smejete iz puke odbrane, a nekad vam se plače da ne biste vrištali.

„Sve je sada u ekranu, ceo svet. To je dobro.“
Svedočimo da se tehnika i tehnologija svakodnevno razvijaju u cilju da nam se olakša komunikacija, a interesantno, u praksi svedočimo da suštinski prava komunikacija izumire – ljudi se sve manje slušaju, sve se manje razumeju. Zatočeni smo u razne ekrane i što se duže kroz njih gledamo, kao da se manje vidimo. Sto se više sporazumevamo preko raznih aplikacija, u sve smo većim nesporazumima. Što nam je više informacija dostupno mi kao da smo sve izgubljeniji, kao da nam je sve teže da prepoznamo istinu.

„Ljudi misle da ćemo uskoro živeti sa robotima, u svetu bez emocija.“
Otuđenje je jedna od osnovnih karakteristika našeg sveta i sveta o kojem piše Jelena Kajgo, a usamljenost je njegova dijagnoza, te tako mi kreiramo budući svet u kojem će roboti biti sve više nalik ljudima, a ljudi sve više nalik robotima. Deca će živeti u ekranu, umetnici će biti gladni ako ne prodaju neku veselu maglu. Vreme se ubrzava, vreme je najskuplje. „Imati vremena“ postaje nedostižni ideal savremenog čoveka. Ljudi jure kroz svoj dan, sve je instant, usput.

„Svet je đjavolji luna park.“
U beskrajno sve šarenijem svetu, svetu prepunom ponuda za sve i svakoga, svetu koji je svakim danom drugačiji, jedina konstanta su ljudi koji svejedno boluju od istih problema, sumnji, strahova i predrasuda, a ti problemi, sumnje, strahovi i predrasude su u svakom novom krugu tog životnog zabavnog parka uvek sve beznadežnije rešivi.

„Vi ste prestravljeni od te silne političke korektnosti. Pretvaranje je osnov svake kulture.“
Komad se zavodljivo, ali i opasno igra pitanjem političke (ne)korektnosti. Sigurna sam da sam tolerantna, da razumem, da sam politički korektna, pa ipak nekad, desi se, da me iznenade sopstvene misli. Pomislim tad da je sreća da ne postoji mašina koja misli beleži, jer kad bih čitala taj svoj misaoni transkript, zaprepastila bih se, prepala bih se od sebe same. A vi?

Milica Kralj

 

 

Pozorište Atelje 212 sa predstavom ROLERKOSTER, Jelene Kajgo u režiji Milice Kralj na „ Nušićevim danima “ u Smederevu.

„Ljubav… to je mnogo apstraktno.“
Svoj komad Jelena Kajgo definiše kao komediju.
Rekla bih da je on zapravo neodoljivo duhovito napisana tragedija savremenog sveta.
Taj savremeni svet prelama se i dešifruje kroz sukob dve generacije koje izgaraju u pokušaju da razumeju taj svet, da se u njemu snađu, da mu se prilagode.
Dramski svet koji kreira Jelena Kajgo i tematski krugovi kojima se bavi u dešifrovanju savremenog sveta i naše bliske budućnosti, za rezultat imaju jedan pravi emotivni rolerkoster. Taj vas rolerkoster voza kao pravi – nekad se smejete iz puke odbrane, a nekad vam se plače da ne biste vrištali.

„Sve je sada u ekranu, ceo svet. To je dobro.“
Svedočimo da se tehnika i tehnologija svakodnevno razvijaju u cilju da nam se olakša komunikacija, a interesantno, u praksi svedočimo da suštinski prava komunikacija izumire – ljudi se sve manje slušaju, sve se manje razumeju. Zatočeni smo u razne ekrane i što se duže kroz njih gledamo, kao da se manje vidimo. Sto se više sporazumevamo preko raznih aplikacija, u sve smo većim nesporazumima. Što nam je više informacija dostupno mi kao da smo sve izgubljeniji, kao da nam je sve teže da prepoznamo istinu.

„Ljudi misle da ćemo uskoro živeti sa robotima, u svetu bez emocija.“
Otuđenje je jedna od osnovnih karakteristika našeg sveta i sveta o kojem piše Jelena Kajgo, a usamljenost je njegova dijagnoza, te tako mi kreiramo budući svet u kojem će roboti biti sve više nalik ljudima, a ljudi sve više nalik robotima. Deca će živeti u ekranu, umetnici će biti gladni ako ne prodaju neku veselu maglu. Vreme se ubrzava, vreme je najskuplje. „Imati vremena“ postaje nedostižni ideal savremenog čoveka. Ljudi jure kroz svoj dan, sve je instant, usput.

„Svet je đjavolji luna park.“
U beskrajno sve šarenijem svetu, svetu prepunom ponuda za sve i svakoga, svetu koji je svakim danom drugačiji, jedina konstanta su ljudi koji svejedno boluju od istih problema, sumnji, strahova i predrasuda, a ti problemi, sumnje, strahovi i predrasude su u svakom novom krugu tog životnog zabavnog parka uvek sve beznadežnije rešivi.

„Vi ste prestravljeni od te silne političke korektnosti. Pretvaranje je osnov svake kulture.“
Komad se zavodljivo, ali i opasno igra pitanjem političke (ne)korektnosti. Sigurna sam da sam tolerantna, da razumem, da sam politički korektna, pa ipak nekad, desi se, da me iznenade sopstvene misli. Pomislim tad da je sreća da ne postoji mašina koja misli beleži, jer kad bih čitala taj svoj misaoni transkript, zaprepastila bih se, prepala bih se od sebe same. A vi?

Milica Kralj