)
Николај Кољада, драмски писац, редитељ, глумац, позоришни педагог, један је од свакако најизвођенијих не само руских већ и европских савремених драмских писаца, преминуо је 2. марта 2026. године у Јекатеринбургу у Русији.
Ово је сећање на њега.
Пре више од четврт века Јован Ћирилов ми је са једног од својих многобројних путовања донео текст откуцан старовремском писаћом машином. „Дали су ми у Москви, појавио се неки нови писац, многи га хвале, а многи, посебно старији, страшно куде. Погледај шта је то.“ Била је то Kољадина драма , „Праћка“. Јован је добио од славног редитеља Романа Виктјука, који је ту драму режирао у Америци. Прочитао сам је и превео за једну ноћ и намах и заувек ме обузео тај свет Kољадиних ликова. Свет људи несрећних, неснађених, невољених, страсних и страшних, пуних немуште љубави која труне, неубрана, неомирисана, ником потребна, као некаква јабучица у запарложеном воћњаку. И тако је почело. Kољадине драме, „Праћка“, „Мурлин Мурло“, „Бајка о мртвој царевој кћери“, „Виолина, даире и бубањ“, „Змијско легло“, „Полонеза ,Огињског“, „Kокошка“, „Златна змија“, „Шупљи камен“, „Лажљивица“, постале су део репертоара многих наших позоришта.
Николај Владимировић Kољада, син радника чији су преци у стаљинска времена принудно колонизовани у казахстанске степе, постао је један од најзначајнијих руских савремених драмских писаца. Његове драме, поред Русије извођене су у Немачкој, Пољској, Бугарској, САД, Украјини, Мађарској, Француској, Македонији, Црној Гори, Италији… већ славан и тражен, остао је у свом Јекатеринбургу, уралском граду који је једним делом у Европи, а другим у Азији. Тамо је основао једно од првих приватних позоришта у Русији, „Kољада театар” у које је позвао младе глумице и глумце од којих су многи касније постали филмске и позоришне звезде. И није се љутио када би отишли у престоницу, напротив, радовао се. Kао што се радовао и успесима својих студената. Предавао је драматургију на Позоришној академији у Јекатеринбургу. Многи од његових студената су праизведбе својих драма имали у његовом позоришту и оно је временом прерасло у оно што театролози сада називају „Уралском школом драматургије.” А он је писао, много и плодно, у својој скромној дачи окруженој јелама што сежу до неба. Није много ишао у све,т али је свет долазио њему. Сваког пролећа је организовао фестивал на који су долазила позоришта из Русије и иностранства, угледни редитељи, драмски писци, театролози.
Kоља, како смо га звали, био је више пута у Београду. Први пут, пре много година када га је Јован позвао у жири БИТЕФ-а. Лепо се осећао у Београду, једном ми је рекао „Знаш, твоји Срби су на исти начин луди као и Руси”. Волео је али га је и болело то њихово и наше лудило.
Kоља ми је често слао снимке са проба представа које је режирао. Пре два месеца ми је послао снимак са пробе представе за младе коју је завршавао. На снимку није било њега. Написао ми је „Нисам послао себе, грозно изгледам, нећу да ти кварим утисак о представи”. Никада нисмо причали о болестима.
Пре две недеље послао ми је гласовну нпоруку: „Kако си Новице? Ја нисам баш најбоље. Знаш, овај свет више не препознајем као свој”. И више га није било.
Можда Николај Kољада више није осећао овај свет својим, али ће он занавек остати део нашег света и наших живота.
Новица Антић
Николај Кољада, драмски писац, редитељ, глумац, позоришни педагог, један је од свакако најизвођенијих не само руских већ и европских савремених драмских писаца, преминуо је 2. марта 2026. године у Јекатеринбургу у Русији.
Ово је сећање на њега.
Пре више од четврт века Јован Ћирилов ми је са једног од својих многобројних путовања донео текст откуцан старовремском писаћом машином. „Дали су ми у Москви, појавио се неки нови писац, многи га хвале, а многи, посебно старији, страшно куде. Погледај шта је то.“ Била је то Kољадина драма , „Праћка“. Јован је добио од славног редитеља Романа Виктјука, који је ту драму режирао у Америци. Прочитао сам је и превео за једну ноћ и намах и заувек ме обузео тај свет Kољадиних ликова. Свет људи несрећних, неснађених, невољених, страсних и страшних, пуних немуште љубави која труне, неубрана, неомирисана, ником потребна, као некаква јабучица у запарложеном воћњаку. И тако је почело. Kољадине драме, „Праћка“, „Мурлин Мурло“, „Бајка о мртвој царевој кћери“, „Виолина, даире и бубањ“, „Змијско легло“, „Полонеза ,Огињског“, „Kокошка“, „Златна змија“, „Шупљи камен“, „Лажљивица“, постале су део репертоара многих наших позоришта.
Николај Владимировић Kољада, син радника чији су преци у стаљинска времена принудно колонизовани у казахстанске степе, постао је један од најзначајнијих руских савремених драмских писаца. Његове драме, поред Русије извођене су у Немачкој, Пољској, Бугарској, САД, Украјини, Мађарској, Француској, Македонији, Црној Гори, Италији… већ славан и тражен, остао је у свом Јекатеринбургу, уралском граду који је једним делом у Европи, а другим у Азији. Тамо је основао једно од првих приватних позоришта у Русији, „Kољада театар” у које је позвао младе глумице и глумце од којих су многи касније постали филмске и позоришне звезде. И није се љутио када би отишли у престоницу, напротив, радовао се. Kао што се радовао и успесима својих студената. Предавао је драматургију на Позоришној академији у Јекатеринбургу. Многи од његових студената су праизведбе својих драма имали у његовом позоришту и оно је временом прерасло у оно што театролози сада називају „Уралском школом драматургије.” А он је писао, много и плодно, у својој скромној дачи окруженој јелама што сежу до неба. Није много ишао у све,т али је свет долазио њему. Сваког пролећа је организовао фестивал на који су долазила позоришта из Русије и иностранства, угледни редитељи, драмски писци, театролози.
Kоља, како смо га звали, био је више пута у Београду. Први пут, пре много година када га је Јован позвао у жири БИТЕФ-а. Лепо се осећао у Београду, једном ми је рекао „Знаш, твоји Срби су на исти начин луди као и Руси”. Волео је али га је и болело то њихово и наше лудило.
Kоља ми је често слао снимке са проба представа које је режирао. Пре два месеца ми је послао снимак са пробе представе за младе коју је завршавао. На снимку није било њега. Написао ми је „Нисам послао себе, грозно изгледам, нећу да ти кварим утисак о представи”. Никада нисмо причали о болестима.
Пре две недеље послао ми је гласовну нпоруку: „Kако си Новице? Ја нисам баш најбоље. Знаш, овај свет више не препознајем као свој”. И више га није било.
Можда Николај Kољада више није осећао овај свет својим, али ће он занавек остати део нашег света и наших живота.
Новица Антић