)
Позориште Атеље 212 гостује са представом “ Моја ти “ у Торонту 03. новембра, у Изабел Бадер театру. Представа ће се играти у два термина са почетком у 18.30 и 21.00
Улоге: Светлана Бојковић, Горица Поповић, Татјана Бошковић, Софија Јуричан, Иван Михаиловић и Горица Шутић.
Комад “ МОЈА ТИ “ се бави проблемом старосне, идеолошке и сексуалне, те родне дискриминације. Протагонисткиње су старице, неке од њих партизанке, комунисткиње, лезбејке, мајке, свакако жене које су у доба либералног капитализма принуђене на борбу са најразличитијим мушким културним родним нормативима и примерима идеолошке деградације вредности за које су се ове жене цео живот бориле. Град бива рушен, насилно претваран у новији, модернији, јефтинији и исплативији грађевински простор, врло могуће правно нелегалних инвеститора. Приватни простори старих жена бивају одузимани. Стара лица постају сметња, спорост и непордуктивни вишак без сврхе.
Реч је о мелодрамској структури врло препознатљивој за драмске текстове Олге Димитријевић (Интернат, Народна драма, Радници умиру певајући). Језик комада кокетира са кич естетиком популарне музике, такође препознатљивим елементом њеног драмског писма. Димитријевић користи грубе реченичне формулације које неретко конструише као пароле, тезе и политичке исказе уметнуте у тело нелирског (квази)поетског текста.
Позориште Атеље 212 гостује са представом “ Моја ти “ у Торонту 03. новембра, у Изабел Бадер театру. Представа ће се играти у два термина са почетком у 18.30 и 21.00
Улоге: Светлана Бојковић, Горица Поповић, Татјана Бошковић, Софија Јуричан, Иван Михаиловић и Горица Шутић.
Комад “ МОЈА ТИ “ се бави проблемом старосне, идеолошке и сексуалне, те родне дискриминације. Протагонисткиње су старице, неке од њих партизанке, комунисткиње, лезбејке, мајке, свакако жене које су у доба либералног капитализма принуђене на борбу са најразличитијим мушким културним родним нормативима и примерима идеолошке деградације вредности за које су се ове жене цео живот бориле. Град бива рушен, насилно претваран у новији, модернији, јефтинији и исплативији грађевински простор, врло могуће правно нелегалних инвеститора. Приватни простори старих жена бивају одузимани. Стара лица постају сметња, спорост и непордуктивни вишак без сврхе.
Реч је о мелодрамској структури врло препознатљивој за драмске текстове Олге Димитријевић (Интернат, Народна драма, Радници умиру певајући). Језик комада кокетира са кич естетиком популарне музике, такође препознатљивим елементом њеног драмског писма. Димитријевић користи грубе реченичне формулације које неретко конструише као пароле, тезе и политичке исказе уметнуте у тело нелирског (квази)поетског текста.