)
Преносимо само неке од њих:
НА ДАНИМА САТИРЕ ГЛЕДАО САМ ПИЈАНЕ; ПОРЕД ТЕ ПРЕДСТАВЕ АТЕЉЕА 212, ДОМАЋЕ ДЈЕЛУЈУ КАО ВЈЕЖБЕ НА ФАКСУ
Ово је паметна и болна представа, премијерно изведена у вељачи
Атеље 212 још је једном ошамарио хрватско глумиште. Култно београдско казалиште егзистира већ шездесетак година и готово свако њихово гостовање у Загребу је проглашавано казалишним догађајем сезоне.
Театар којег је устоличила Мира Траиловић први је на овим просторима играо хит наслове с Бродвеја (рецимо, прве поставе мјузикла Коса и Исус Крист Суперстар).
Тамо су, први пут у Југославији, играни комади Сартреа, Фолкнера, Камиј, Пинтера, Адамова, Женеа, Шисгала, али и премијерни наслови српских писаца, као што су Крмећи кас и Развојни пут Боре Шнајдера Александра Поповића, Улога моје породице у светској револуцији Боре Ћосића, Радован Трећи Душана Ковачевића, Петријин венац Драгослава Михаиловића, Чудо у Шаргану Љубомира Симовића или Косанчићев венац 7 Слободана Селенића. Споменуте представе играле су годинама, гостовале по свијету и дале локални печат овом ансамблу.
Публика је исте представе гледала десет пута
Мира Бањац причала ми је своједобно како би публика, која је редовито по десетак пута гледала исту представу, знала реплике напамет. И чим би на сцену закорачио, на примјер, Радмиловић нетко би заурлао: „ Ђе си, Радоване!“ и настао би урнебес.
Било је то вријеме кад су глумци имали далеко значајнији статус него данас, кад су филмови и серије у којима су играли имали огромну популарност у цијелој Југославији, а и самој Траиловићки било је интересу да њени глумци буду што популарнији, јер тако јој је распродано гледалиште било загарантирано.
Бурни дани ансамбла 212
Одласком Мире Траиловић и Јована Ћирилова, умировљењем и смрћу те генерације славних атељеаца дошло је и до политичких и друштвених промјена. Југославија се распала, а у задњих 25 година смијењивало се неколико млађих равнатеља Атељеа, у распону од Светозара Цветковића, Кокана Младеновића, Иване Димић до данашњег равнатеља, глумца овог ансамбла Бранимира Брстине.
Сваки је равнатељ у свом мандату имао неке бисере. Рецимо, Цветковић није подносио звијезду Тању Бошковић и скидао ју је из свих подјела, памти се скандал кад је Младеновић, након јубиларног 100. извођења Косе, направио цоцктаил у фоајеу казалишту, док се на сцени играла представа Чекаоница. Због гласне глазбе и буке, глумци на сцени нису могли довршити представу.
Тад се Горица Поповић, једна од звијезди ансамбла и чланица Управног одбора попела на сцену и напала управитеља како срамотно не поштује нити глумце на сцени, нити ово казалиште у које је дошао политичком одлуком. А контроверзни Младеновић био је и у спору с министром културе Иваном Тасовцем, који га је јавно у медијима звао Сандоканом.
Треће гостовање у сезони
Мијењале су се концепције, представе су брже скидане, но што су игране по неколико сезона, било је доста промашених пројеката. У међувремену стасала је и нова генерација Атељеових звијезда: Аница Добра, Анита Манчић, Дара Џокић, Горица Поповић, Гордан Кичић, Светислав Гонцић, Светозар Цветковић, уз повремено гостовање ветеранки Секе Саблић, Ренате Улмански (рођене Загрепчанке), или Светлане Бојковић.
У посљедње вријеме у Загребу смо видјели двије Атељеове представе: Коловоз у округу Осејџ Летса у редатељској верзији Љиљане Тодоровић и Казимира и Каролину фон Хорвата у режији Снежане Тришић.
Сад су, по трећи пута у овој сезони, Београђани извели комад Пијани, најбољу представу нетом завршеног Стеријиног позорја, драму једног од тренутно најизвођенијих руских драмских писаца Ивана Вирипиаева, аутора популарних комада Кисик и Живот број 2, који није још игран на хрватским позорницама.
Изузетно паметна и болна представа
Један од понајбољих регионалних редатеља Борис Лијешевић (чију смо Bella фигуру видјели на почетку ове сезоне ХНК-а, иако она према овој представи наликује на вјежбу на Академији), одабрао је овај интригантан, паметан, окрутно болан и истинит текст, који говори о свима нама, а дешава се у тијеку једне ноћи у којој 14 ликова, припадника неколико генерација вишег друштвеног слоја (с изнимком младе курве) у једној метрополи негдје на Западу (по натписима на сцени можемо замислити да се ради о Берлину, Мunchenu или Dusseldorfu), мртви пијани, међусобно се сусрећу и анализирају властите и туђе животе.
Занимљиво је да сви ликови носе трендовска западна имена, јер је Вирипаев драму написао по наруџби реномиране казалишне куће Dusseldorfer Schauspielhaus. Знајући о каквом се комаду ради, бојао сам се да представа не прерасте у карикатурално глуматање пијанчевања на балкански начин. Но, то се, насрећу, није догодило.
Пијани су изузетно паметна и болна представа, премијерно изведена у вељачи ове године, која успркос томе што је филозофска комедија, говори и о маскама које скидају баш сви антијунаци представе, усуде се, под великом дозом промила и алкохолних пара, гласно изрећи неке истине које, иначе, тешко признају сами себи и неке истине које разоткривају колико бесмислено, ништавно и подло живе.
Савршени детаљи
То је права ансамбл представа, коју попут врхунски увјежбаног оркестра води прецизна рука маестра Лијешевића. Прво ме фасцинирала готово филмска сценографија врхунског мајстора сцене Александра Денића, толико пластична, која истовремено представља трг метрополе у ноћне сате, интеријер једне женске собе, вегетаријански буфет који држе родитељи једног од јунака, телефонску говорницу, у којој у тренуцима очаја и беспомоћи неки јунаци зазивају хитну помоћ, јавни тоалет у којем свако мало заврши неки од актера, с блатом, које такођер има драматуршку функцију…
Костими Маје Мирковић су изузетно прецизни, јер додатно потцртавају карактер сваког лика, разрађен до најситнијих детаља, као што су црвена лак торба и ципеле које носи Дара Џокић, као и накит ове добростојеће супруге једног банкара. Млађа екипа трендовски је костимографски разрађена до детаља, тако да су увјерљиве чак и сокне и боксерице у бојама, које разоткривају јунаке.
Или шљаштеће штикле у којима Џокићка напикава по сцени, или бројни детаљи, од ружичасте перике до ципела на везање, које носи млада проститутка Роза. Већ дуго нисам видио толико прецизну и врхунску костимографију једне, наизглед, посве обичне урбане приче. Глазба Александра Костића повремено децентно потцртава неке сцене, но не скреће пажњу ни секунде с бриљантног текста.
Само најталентиранији проналазе мјеру
И на крају, или на почетку Пијаних, ансамбл. Ансамбл који је толико уигран, у доброј међусобној интеракцији, снажне енергије и експресивности у свакој сцени стога заслужује да се њиме детаљније позабавим. Често смо на сцени, или великом и малом екрану имали прилике гледати глумце који играју алкохоличаре.
Склиске су то роле, којима је врло лако пријећи у карикатуру, или опће мјесто којиме сваки просјечан глумац мисли како би требало играти пијанце: подригивати се, преокретати очима, узвикивати „хик“, ходати без равнотеже… Ријетки су у томе бриљирали, само најталентиранији пронашли мјеру. Овом ансамблу то је успјело.
Сваки од ликова на свој начин носи се у тој фаталној ноћи с властитим пијанством, сватко је пијан на другачији начин, другачије се креће, говори или виче, хода, тетура или посрће по позорници… И у томе је величина мудре режије. Лијешевић је сваког глумца прецизно водио, није му дозволио да уђе у клишеј, али оставивши му довољно простора за импровизацију и особни тоуцх лика, којему на два сата посуђује кожу.
Бриљантан ансамбл
Представу отвара и затвара сјајни Небојша Илић, као Марк, дебељушкасти директор међународног филмског фестивала, с црним наочалама на носу, који се опија вискијем из боце. Он је својеврсни Мефисто, који сусреће на самом почетку привлачну дјевојку Марту (у солидној изведби Марте Бјелице, која је можда за мрвицу најслабија карика овог раскошног ансамбла), која се пијана спотакне и заврши у блату.
Потом упознајемо два средовјечна брачна пара: банкара Густава у одијелу, којег испочетка, с правом, врло суздржано тумачи Светозар Цветковић, видно омршавио и физички потрошен од година и искуства, некад један од најпожељнијих филмских глумаца ових простора. Његову супругу Лору, у сивом костиму, с увјерљивом црвенкастом периком, пијану, али не толико да не би контролирала супруга и ситуацију тумачи сјајна првакиња Атељеа Дара Џокић.
Њезина Лора с једне стране је размажена добростојећа дама, која текући проблем рјешава вађењем еура из новчаника, а с друге стране жена која је у прошлости свом брачном партнеру набијала рогове с пријатељем, што овај открива тијеком ове фаталне ноћи. Жена која је пијана, али и преплашена од развоја ситуација, несигурна због потенцијалне супругове реакције и заједничке будућности…
Кулминација представе
Други пар пијанаца предводи бриљантни Ненад Ћирић, нажалост недовољно нам познати глумац, који није медијска звијезда, попут доброг дијела овог ансамбла, у улози банкара Карла, који супрузи признаје у овој пијаној ноћи како ју је преварио десетак пута. Можда ми је начин на који он игра алкохоличара с искуством, за мрвицу био љествицу изнад, у односу на остали каст.
Његову супругу Линду, која је толико пијана да није у стању изрећи ниједну реченицу до краја, него само неразумљиво мумља, откривајући при том велики смисао за комику тумачи Бранка Шелић, коју сам запазио и у Коловозу округа Осаге. На моменте ми је била пренаглашена, но у сцени кад дознаје да ју је муж цијели живот варао њезина експресија лица је бриљантна.
Једна од кулминација представе јест сусрет младе Марте и банкара Густава, кад му ова признаје како је заљубљена у њега, а он напокон дочекује да му нетко, при том толико млађа и пожељна, отворено признаје љубав. Скидање Цветковића у зелене гаће (које наликују оним војничкима) и ваљање у блату с младом Мартом, уз згрожене реакције његове супруге један су од бисера представе.
Публика вриштала од смијеха
Јелена Ђокић као црвенокоса манекенка Лаура и Исидора Минић као пријатељица Магда, која се удала за типа с којим је три године прије живјела Лаура, као да су испале из Секса и града. Њихова сценска интеракција је савршена. Ђокићка (иначе мени једна од дражих београдских глумица млађе генерације, коју посебно воли филмска камера) као Лаура истовремено је разочарана као напуштена потенцијална младенка, пријатељица која не осуђује Магду, која је у свим својим сценама у раскошној вјенчаници, с тортом у руци.
Њихово пијанство је примјерено данашњим генерацијама, оне су пијане, али и баждарене трендохоличарке, ипак свјесне свега што се догађа око њих. Сцене у којима Лаура доноси одлуку да се напрасно уда за Макса, добростојећег, извршног директора банке, чији родитељи држе вегетаријански буфет, којег одлично игра млади и најзгоднији глумац ансамбла Дејан Дедић, једне су од оних које ће се памтити.
Тролист опијених пријатеља које разиграно и сочно играју млади Вук Јовановић (Рудолф, ПР менаџер), Страхиња Блажић (Габријел, замјеник директора грађевинске компаније) и Бранислав Трифуновић (Матијас, менаџер рекламне агенције) одлично функционира. Но, за нијансу је најбољи дојам оставио Трифуновић (звијезда српског глумишта, брат Сергеја Трифуновића и успјешан филмски продуцент), који свако мало извали: „ Јебем му матер, како сам се ја овако напио…“ , док публика вришти од смијеха.
Младе наде глумишта
Отворени пљесак на позорници побрао је, ипак, само Бојан Жировић као Лоренс, Магдин муж, који у сцени облачења и закапчања хлача, умјесто кошуље на руке, то чини маестрално. Кад његова младенка Магда напокон скине вјенчаницу и прошеће по сцени само у гаћицама, откривши поприличну позадину и целулитис, без комплекса то чини Исидора Минић.
Кћер ветеранке Атељеа 212, покојне Неде Спасојевић, с мајком, физички, нема баш никакве сличности, но истанчани смисао за комику и ситни штиклеци којима је зачинила своју ролу пијано (не)сретне младенке, доказују како гени нису случајност. И Јелена Петровић млада је глумица чије име треба запамтити. Њезина улога курве Розе, коју упознајемо уз техно звукове на заједничкој забави с тројицом пријатеља, излази из стереотипа како се обично играју те роле.
Физички, али и бојом гласа ме подсјетила на сјајну глумицу Мирјану Јоковић, звијезду Кустуричина Undergrounda, која је снимала и с Danielom Day Lewisom, данас живи у Америци и тек повремено нешто сними у Србији (као у Гајићевој серији Враћају се роде). Роза је млада курва, свјесна тога од чега и како живи, која за 50 еура клијенту подаје незнанцима тијело, при том је прилично несретна, али помирује се с таквим стилом живота.
Представа говори о свакоме од нас
Да мене питате и да сједим у жирију, ово је ансамбл који заједнички заслужује награду за најбоље глумце Дана сатире. Не смијем ни помислити како би представа Пијани изгледала да је постављена, рецимо у Гавели, с просјечно неталентираним редатељем и тамошњим ансамблом, који би два сата на сцени глуматао пијанце.
Јер, Пијани нису још једна глупава комедија о пијанцима. Ово је озбиљна, слаткогорка и животна прича која зрцали све нас, који сједимо у публици и гледамо тамо неке пијанце на сцени, као да се нама то никада није догодило. Захваљујући паметном редатељу, прворазредној глумачкој екипи и тексту који попут скалпера сецира наше животе, пуне привида квалитете, финанцијске моћи и лажне сигурности, скривене испод јаке шминке и фирмиране гардеробе, видјели смо представу која говори о свакоме од нас.
Пијани од глупости
Одашиљући при том круцијалне поруке да се не бојимо вољети, опраштати, мијењати себе и свијет око себе. Један од јунака изговара знаковиту реченицу: „ Бојим се да живим ако не лажем.“ Што најбоље говори о нама, који смо пијани сваки дан. Али, не од алкохола.
Већ од политичара који нас већ тједнима излуђују бескрајним комбинаторикама само с једним циљем: како би сачували своје гузице и високе плаће (а народ, који све то хипнотизирано слуша и упија сваку њихову глупаву изјаву сваке минуте, тко шиша!).
Милијунаша који трче за једном ногометном лоптом, а стотине тисућа фанова, који се нацејавају пивом, виде у њима богове, не схваћајући колико су ,заправо, изманипулирани, или најмоћнијег медија, у којима се људе свакодневно заглупљује с екрана глупавим реалитyјима и талент схоwовима, у којима баш сватко прижељкује више од пет минута wархоловске славе. Укратко, да, пијани смо. Али, од превелике количине глупости.
Борис Хомовец, www.telegram.rs
http://www.telegram.hr/kultura/na-danima-satire-gledao-sam-pijane-pored-te-predstave-ateljea-212-domace-djeluju-kao-vjezbe-na-akademiji/
ШТО ПИЈУ ТИ ЉУДИ У „ПИЈАНИМА“? И ЈА БИХ МАЛО
Сваки је лик овдје пијан на свој начин; неки су забавни, неки трагични, неки тек изгубљени, баш као што то у животу, и пијанству, бива. Нитко од глумаца, ни у једном тренутку, не прелази ону танку црту која би његово пијанство одвела у пуку сценска афектацију
Озбиљно пијани људи – њих 14. Неки иду са свадбе, неки с погреба, трећи славе момачку вечер… сватко има свој – јак – разлог за пијану ноћ. Сви су, осим проститутке, и више него ситуирани људи, менаџери, банкари, директори… људи који о новцу више не морају размишљати. Кроз њихова пијанства на видјело излазе све фрустрације свијета и времена у којем живимо, сва људска изгубљеност. То су “Пијани” руског редатеља и драматичара Ивана Вирипајева, а видјели смо их на 40. Данима сатире Фадила Хаџића у интерпретацији београдског Атељеа 212 у режији Бориса Лијешевића.
Вирипајев је тренутачно један од најизвођенијих сувремених руских драматичара (тек су му 42 године). С једне је стране ријеч о драми рођеној за сценску изврсност, једном од оних ријетким сувремених драмских текстова који је занимљив због теме којом се бави, али и невјеројатно атрактиван због својих ликова, али и сваке реплике коју ти ликови изговарају. С друге су стране “Пијани” опасни попут бритве. Траже надахнутог редатеља и предани глумачки ансамбл јер сви ти пијанци лако би могли “одсклизати” на криви пут, постати заморне карикатуре које се надмећу само у увјерљивости свог пијанства.
Наравно, врхунски редатељ, а Борис Лијешевић то јест, никада неће допустити такав расплет на сцени. Он ово дјело режира промишљено и прецизно. Сваки је лик овдје пијан на свој начин; неки су забавни, неки трагични, неки тек изгубљени, баш као што то у животу, и пијанству, бива. Нитко од глумаца, ни у једном тренутку, не прелази ону танку црту која би његово пијанство одвела у пуку сценска афектацију, а сам садржај драме претворила у оно што се догађа тамо неким згубиданима и сасвим је неважно за животе нас који их гледамо. Управо супротно, редатељ и његови глумци постигли су оно најважније: иза сваког пијаног и наоко изгубљеног човјека стоји јасан карактер, гледатељ дознаје и какви су то људи изван повишених страсти које долазе из алкохола. И док пијана слагалица мало-помало открива све муке јунака, јасно је да је то драма о свима нама.
Ликови тетурају опскурним улицама неког града на развијеном Западу и нема никакве потребе именовати тај град, јер у сваком се догађа исто: људи су заборавили због чега вриједи живјети. Требају им и Вирипајев и Лијешевић да им кажу како су то љубав и нада. Зато је у мраку казалишта тешко суспрегнути питање: што пију ти људи? (и ја бих мало) јер њихова би нам искреност па макар јој вотка и виски били погонско гориво, и те како олакшала живот, охрабрила нас да за себе изборимо право на покушаје, погрешке и успјехе.
Од глумачког ансамбла доиста је у “Пијанима” тешко издвојити најбоље. Сватко у тој симфонији “пијанства” има своју дионицу и “свира” је мајсторски. Истичу се Светозар Цветковић, невјеројатно забаван у сцени љубави пронађене у блату, Дара Џокић као његова супруга које тражи помоћ, а од млађе екипе издвајају се Јелена Ђокић као манекенка која је све о љубави научила када јој се дечко оженио најбољом пријатељицом, те Дејан Дедић, банкар који ништа не осјећа, али у пијаној ноћи, на улици проналази пијану дјевојку “спремну на све”.
Уз њих на сцени су и: Марта Бјелица, Небојша Илић, Исидора Минић, Бојан Жировић, Ненад Ћирић, Бранка Шелић, Вук Јовановић, Бранислав Трифуновић, Страхиња Блажић и Јелена Петровић.
Бојана Радовић, www.vecernji.hr
http://www.vecernji.hr/kazaliste/sto-piju-ti-ljudi-u-pijanima-i-ja-bih-malo-1092398
Преносимо само неке од њих:
НА ДАНИМА САТИРЕ ГЛЕДАО САМ ПИЈАНЕ; ПОРЕД ТЕ ПРЕДСТАВЕ АТЕЉЕА 212, ДОМАЋЕ ДЈЕЛУЈУ КАО ВЈЕЖБЕ НА ФАКСУ
Ово је паметна и болна представа, премијерно изведена у вељачи
Атеље 212 још је једном ошамарио хрватско глумиште. Култно београдско казалиште егзистира већ шездесетак година и готово свако њихово гостовање у Загребу је проглашавано казалишним догађајем сезоне.
Театар којег је устоличила Мира Траиловић први је на овим просторима играо хит наслове с Бродвеја (рецимо, прве поставе мјузикла Коса и Исус Крист Суперстар).
Тамо су, први пут у Југославији, играни комади Сартреа, Фолкнера, Камиј, Пинтера, Адамова, Женеа, Шисгала, али и премијерни наслови српских писаца, као што су Крмећи кас и Развојни пут Боре Шнајдера Александра Поповића, Улога моје породице у светској револуцији Боре Ћосића, Радован Трећи Душана Ковачевића, Петријин венац Драгослава Михаиловића, Чудо у Шаргану Љубомира Симовића или Косанчићев венац 7 Слободана Селенића. Споменуте представе играле су годинама, гостовале по свијету и дале локални печат овом ансамблу.
Публика је исте представе гледала десет пута
Мира Бањац причала ми је своједобно како би публика, која је редовито по десетак пута гледала исту представу, знала реплике напамет. И чим би на сцену закорачио, на примјер, Радмиловић нетко би заурлао: „ Ђе си, Радоване!“ и настао би урнебес.
Било је то вријеме кад су глумци имали далеко значајнији статус него данас, кад су филмови и серије у којима су играли имали огромну популарност у цијелој Југославији, а и самој Траиловићки било је интересу да њени глумци буду што популарнији, јер тако јој је распродано гледалиште било загарантирано.
Бурни дани ансамбла 212
Одласком Мире Траиловић и Јована Ћирилова, умировљењем и смрћу те генерације славних атељеаца дошло је и до политичких и друштвених промјена. Југославија се распала, а у задњих 25 година смијењивало се неколико млађих равнатеља Атељеа, у распону од Светозара Цветковића, Кокана Младеновића, Иване Димић до данашњег равнатеља, глумца овог ансамбла Бранимира Брстине.
Сваки је равнатељ у свом мандату имао неке бисере. Рецимо, Цветковић није подносио звијезду Тању Бошковић и скидао ју је из свих подјела, памти се скандал кад је Младеновић, након јубиларног 100. извођења Косе, направио цоцктаил у фоајеу казалишту, док се на сцени играла представа Чекаоница. Због гласне глазбе и буке, глумци на сцени нису могли довршити представу.
Тад се Горица Поповић, једна од звијезди ансамбла и чланица Управног одбора попела на сцену и напала управитеља како срамотно не поштује нити глумце на сцени, нити ово казалиште у које је дошао политичком одлуком. А контроверзни Младеновић био је и у спору с министром културе Иваном Тасовцем, који га је јавно у медијима звао Сандоканом.
Треће гостовање у сезони
Мијењале су се концепције, представе су брже скидане, но што су игране по неколико сезона, било је доста промашених пројеката. У међувремену стасала је и нова генерација Атељеових звијезда: Аница Добра, Анита Манчић, Дара Џокић, Горица Поповић, Гордан Кичић, Светислав Гонцић, Светозар Цветковић, уз повремено гостовање ветеранки Секе Саблић, Ренате Улмански (рођене Загрепчанке), или Светлане Бојковић.
У посљедње вријеме у Загребу смо видјели двије Атељеове представе: Коловоз у округу Осејџ Летса у редатељској верзији Љиљане Тодоровић и Казимира и Каролину фон Хорвата у режији Снежане Тришић.
Сад су, по трећи пута у овој сезони, Београђани извели комад Пијани, најбољу представу нетом завршеног Стеријиног позорја, драму једног од тренутно најизвођенијих руских драмских писаца Ивана Вирипиаева, аутора популарних комада Кисик и Живот број 2, који није још игран на хрватским позорницама.
Изузетно паметна и болна представа
Један од понајбољих регионалних редатеља Борис Лијешевић (чију смо Bella фигуру видјели на почетку ове сезоне ХНК-а, иако она према овој представи наликује на вјежбу на Академији), одабрао је овај интригантан, паметан, окрутно болан и истинит текст, који говори о свима нама, а дешава се у тијеку једне ноћи у којој 14 ликова, припадника неколико генерација вишег друштвеног слоја (с изнимком младе курве) у једној метрополи негдје на Западу (по натписима на сцени можемо замислити да се ради о Берлину, Мunchenu или Dusseldorfu), мртви пијани, међусобно се сусрећу и анализирају властите и туђе животе.
Занимљиво је да сви ликови носе трендовска западна имена, јер је Вирипаев драму написао по наруџби реномиране казалишне куће Dusseldorfer Schauspielhaus. Знајући о каквом се комаду ради, бојао сам се да представа не прерасте у карикатурално глуматање пијанчевања на балкански начин. Но, то се, насрећу, није догодило.
Пијани су изузетно паметна и болна представа, премијерно изведена у вељачи ове године, која успркос томе што је филозофска комедија, говори и о маскама које скидају баш сви антијунаци представе, усуде се, под великом дозом промила и алкохолних пара, гласно изрећи неке истине које, иначе, тешко признају сами себи и неке истине које разоткривају колико бесмислено, ништавно и подло живе.
Савршени детаљи
То је права ансамбл представа, коју попут врхунски увјежбаног оркестра води прецизна рука маестра Лијешевића. Прво ме фасцинирала готово филмска сценографија врхунског мајстора сцене Александра Денића, толико пластична, која истовремено представља трг метрополе у ноћне сате, интеријер једне женске собе, вегетаријански буфет који држе родитељи једног од јунака, телефонску говорницу, у којој у тренуцима очаја и беспомоћи неки јунаци зазивају хитну помоћ, јавни тоалет у којем свако мало заврши неки од актера, с блатом, које такођер има драматуршку функцију…
Костими Маје Мирковић су изузетно прецизни, јер додатно потцртавају карактер сваког лика, разрађен до најситнијих детаља, као што су црвена лак торба и ципеле које носи Дара Џокић, као и накит ове добростојеће супруге једног банкара. Млађа екипа трендовски је костимографски разрађена до детаља, тако да су увјерљиве чак и сокне и боксерице у бојама, које разоткривају јунаке.
Или шљаштеће штикле у којима Џокићка напикава по сцени, или бројни детаљи, од ружичасте перике до ципела на везање, које носи млада проститутка Роза. Већ дуго нисам видио толико прецизну и врхунску костимографију једне, наизглед, посве обичне урбане приче. Глазба Александра Костића повремено децентно потцртава неке сцене, но не скреће пажњу ни секунде с бриљантног текста.
Само најталентиранији проналазе мјеру
И на крају, или на почетку Пијаних, ансамбл. Ансамбл који је толико уигран, у доброј међусобној интеракцији, снажне енергије и експресивности у свакој сцени стога заслужује да се њиме детаљније позабавим. Често смо на сцени, или великом и малом екрану имали прилике гледати глумце који играју алкохоличаре.
Склиске су то роле, којима је врло лако пријећи у карикатуру, или опће мјесто којиме сваки просјечан глумац мисли како би требало играти пијанце: подригивати се, преокретати очима, узвикивати „хик“, ходати без равнотеже… Ријетки су у томе бриљирали, само најталентиранији пронашли мјеру. Овом ансамблу то је успјело.
Сваки од ликова на свој начин носи се у тој фаталној ноћи с властитим пијанством, сватко је пијан на другачији начин, другачије се креће, говори или виче, хода, тетура или посрће по позорници… И у томе је величина мудре режије. Лијешевић је сваког глумца прецизно водио, није му дозволио да уђе у клишеј, али оставивши му довољно простора за импровизацију и особни тоуцх лика, којему на два сата посуђује кожу.
Бриљантан ансамбл
Представу отвара и затвара сјајни Небојша Илић, као Марк, дебељушкасти директор међународног филмског фестивала, с црним наочалама на носу, који се опија вискијем из боце. Он је својеврсни Мефисто, који сусреће на самом почетку привлачну дјевојку Марту (у солидној изведби Марте Бјелице, која је можда за мрвицу најслабија карика овог раскошног ансамбла), која се пијана спотакне и заврши у блату.
Потом упознајемо два средовјечна брачна пара: банкара Густава у одијелу, којег испочетка, с правом, врло суздржано тумачи Светозар Цветковић, видно омршавио и физички потрошен од година и искуства, некад један од најпожељнијих филмских глумаца ових простора. Његову супругу Лору, у сивом костиму, с увјерљивом црвенкастом периком, пијану, али не толико да не би контролирала супруга и ситуацију тумачи сјајна првакиња Атељеа Дара Џокић.
Њезина Лора с једне стране је размажена добростојећа дама, која текући проблем рјешава вађењем еура из новчаника, а с друге стране жена која је у прошлости свом брачном партнеру набијала рогове с пријатељем, што овај открива тијеком ове фаталне ноћи. Жена која је пијана, али и преплашена од развоја ситуација, несигурна због потенцијалне супругове реакције и заједничке будућности…
Кулминација представе
Други пар пијанаца предводи бриљантни Ненад Ћирић, нажалост недовољно нам познати глумац, који није медијска звијезда, попут доброг дијела овог ансамбла, у улози банкара Карла, који супрузи признаје у овој пијаној ноћи како ју је преварио десетак пута. Можда ми је начин на који он игра алкохоличара с искуством, за мрвицу био љествицу изнад, у односу на остали каст.
Његову супругу Линду, која је толико пијана да није у стању изрећи ниједну реченицу до краја, него само неразумљиво мумља, откривајући при том велики смисао за комику тумачи Бранка Шелић, коју сам запазио и у Коловозу округа Осаге. На моменте ми је била пренаглашена, но у сцени кад дознаје да ју је муж цијели живот варао њезина експресија лица је бриљантна.
Једна од кулминација представе јест сусрет младе Марте и банкара Густава, кад му ова признаје како је заљубљена у њега, а он напокон дочекује да му нетко, при том толико млађа и пожељна, отворено признаје љубав. Скидање Цветковића у зелене гаће (које наликују оним војничкима) и ваљање у блату с младом Мартом, уз згрожене реакције његове супруге један су од бисера представе.
Публика вриштала од смијеха
Јелена Ђокић као црвенокоса манекенка Лаура и Исидора Минић као пријатељица Магда, која се удала за типа с којим је три године прије живјела Лаура, као да су испале из Секса и града. Њихова сценска интеракција је савршена. Ђокићка (иначе мени једна од дражих београдских глумица млађе генерације, коју посебно воли филмска камера) као Лаура истовремено је разочарана као напуштена потенцијална младенка, пријатељица која не осуђује Магду, која је у свим својим сценама у раскошној вјенчаници, с тортом у руци.
Њихово пијанство је примјерено данашњим генерацијама, оне су пијане, али и баждарене трендохоличарке, ипак свјесне свега што се догађа око њих. Сцене у којима Лаура доноси одлуку да се напрасно уда за Макса, добростојећег, извршног директора банке, чији родитељи држе вегетаријански буфет, којег одлично игра млади и најзгоднији глумац ансамбла Дејан Дедић, једне су од оних које ће се памтити.
Тролист опијених пријатеља које разиграно и сочно играју млади Вук Јовановић (Рудолф, ПР менаџер), Страхиња Блажић (Габријел, замјеник директора грађевинске компаније) и Бранислав Трифуновић (Матијас, менаџер рекламне агенције) одлично функционира. Но, за нијансу је најбољи дојам оставио Трифуновић (звијезда српског глумишта, брат Сергеја Трифуновића и успјешан филмски продуцент), који свако мало извали: „ Јебем му матер, како сам се ја овако напио…“ , док публика вришти од смијеха.
Младе наде глумишта
Отворени пљесак на позорници побрао је, ипак, само Бојан Жировић као Лоренс, Магдин муж, који у сцени облачења и закапчања хлача, умјесто кошуље на руке, то чини маестрално. Кад његова младенка Магда напокон скине вјенчаницу и прошеће по сцени само у гаћицама, откривши поприличну позадину и целулитис, без комплекса то чини Исидора Минић.
Кћер ветеранке Атељеа 212, покојне Неде Спасојевић, с мајком, физички, нема баш никакве сличности, но истанчани смисао за комику и ситни штиклеци којима је зачинила своју ролу пијано (не)сретне младенке, доказују како гени нису случајност. И Јелена Петровић млада је глумица чије име треба запамтити. Њезина улога курве Розе, коју упознајемо уз техно звукове на заједничкој забави с тројицом пријатеља, излази из стереотипа како се обично играју те роле.
Физички, али и бојом гласа ме подсјетила на сјајну глумицу Мирјану Јоковић, звијезду Кустуричина Undergrounda, која је снимала и с Danielom Day Lewisom, данас живи у Америци и тек повремено нешто сними у Србији (као у Гајићевој серији Враћају се роде). Роза је млада курва, свјесна тога од чега и како живи, која за 50 еура клијенту подаје незнанцима тијело, при том је прилично несретна, али помирује се с таквим стилом живота.
Представа говори о свакоме од нас
Да мене питате и да сједим у жирију, ово је ансамбл који заједнички заслужује награду за најбоље глумце Дана сатире. Не смијем ни помислити како би представа Пијани изгледала да је постављена, рецимо у Гавели, с просјечно неталентираним редатељем и тамошњим ансамблом, који би два сата на сцени глуматао пијанце.
Јер, Пијани нису још једна глупава комедија о пијанцима. Ово је озбиљна, слаткогорка и животна прича која зрцали све нас, који сједимо у публици и гледамо тамо неке пијанце на сцени, као да се нама то никада није догодило. Захваљујући паметном редатељу, прворазредној глумачкој екипи и тексту који попут скалпера сецира наше животе, пуне привида квалитете, финанцијске моћи и лажне сигурности, скривене испод јаке шминке и фирмиране гардеробе, видјели смо представу која говори о свакоме од нас.
Пијани од глупости
Одашиљући при том круцијалне поруке да се не бојимо вољети, опраштати, мијењати себе и свијет око себе. Један од јунака изговара знаковиту реченицу: „ Бојим се да живим ако не лажем.“ Што најбоље говори о нама, који смо пијани сваки дан. Али, не од алкохола.
Већ од политичара који нас већ тједнима излуђују бескрајним комбинаторикама само с једним циљем: како би сачували своје гузице и високе плаће (а народ, који све то хипнотизирано слуша и упија сваку њихову глупаву изјаву сваке минуте, тко шиша!).
Милијунаша који трче за једном ногометном лоптом, а стотине тисућа фанова, који се нацејавају пивом, виде у њима богове, не схваћајући колико су ,заправо, изманипулирани, или најмоћнијег медија, у којима се људе свакодневно заглупљује с екрана глупавим реалитyјима и талент схоwовима, у којима баш сватко прижељкује више од пет минута wархоловске славе. Укратко, да, пијани смо. Али, од превелике количине глупости.
Борис Хомовец, www.telegram.rs
http://www.telegram.hr/kultura/na-danima-satire-gledao-sam-pijane-pored-te-predstave-ateljea-212-domace-djeluju-kao-vjezbe-na-akademiji/
ШТО ПИЈУ ТИ ЉУДИ У „ПИЈАНИМА“? И ЈА БИХ МАЛО
Сваки је лик овдје пијан на свој начин; неки су забавни, неки трагични, неки тек изгубљени, баш као што то у животу, и пијанству, бива. Нитко од глумаца, ни у једном тренутку, не прелази ону танку црту која би његово пијанство одвела у пуку сценска афектацију
Озбиљно пијани људи – њих 14. Неки иду са свадбе, неки с погреба, трећи славе момачку вечер… сватко има свој – јак – разлог за пијану ноћ. Сви су, осим проститутке, и више него ситуирани људи, менаџери, банкари, директори… људи који о новцу више не морају размишљати. Кроз њихова пијанства на видјело излазе све фрустрације свијета и времена у којем живимо, сва људска изгубљеност. То су “Пијани” руског редатеља и драматичара Ивана Вирипајева, а видјели смо их на 40. Данима сатире Фадила Хаџића у интерпретацији београдског Атељеа 212 у режији Бориса Лијешевића.
Вирипајев је тренутачно један од најизвођенијих сувремених руских драматичара (тек су му 42 године). С једне је стране ријеч о драми рођеној за сценску изврсност, једном од оних ријетким сувремених драмских текстова који је занимљив због теме којом се бави, али и невјеројатно атрактиван због својих ликова, али и сваке реплике коју ти ликови изговарају. С друге су стране “Пијани” опасни попут бритве. Траже надахнутог редатеља и предани глумачки ансамбл јер сви ти пијанци лако би могли “одсклизати” на криви пут, постати заморне карикатуре које се надмећу само у увјерљивости свог пијанства.
Наравно, врхунски редатељ, а Борис Лијешевић то јест, никада неће допустити такав расплет на сцени. Он ово дјело режира промишљено и прецизно. Сваки је лик овдје пијан на свој начин; неки су забавни, неки трагични, неки тек изгубљени, баш као што то у животу, и пијанству, бива. Нитко од глумаца, ни у једном тренутку, не прелази ону танку црту која би његово пијанство одвела у пуку сценска афектацију, а сам садржај драме претворила у оно што се догађа тамо неким згубиданима и сасвим је неважно за животе нас који их гледамо. Управо супротно, редатељ и његови глумци постигли су оно најважније: иза сваког пијаног и наоко изгубљеног човјека стоји јасан карактер, гледатељ дознаје и какви су то људи изван повишених страсти које долазе из алкохола. И док пијана слагалица мало-помало открива све муке јунака, јасно је да је то драма о свима нама.
Ликови тетурају опскурним улицама неког града на развијеном Западу и нема никакве потребе именовати тај град, јер у сваком се догађа исто: људи су заборавили због чега вриједи живјети. Требају им и Вирипајев и Лијешевић да им кажу како су то љубав и нада. Зато је у мраку казалишта тешко суспрегнути питање: што пију ти људи? (и ја бих мало) јер њихова би нам искреност па макар јој вотка и виски били погонско гориво, и те како олакшала живот, охрабрила нас да за себе изборимо право на покушаје, погрешке и успјехе.
Од глумачког ансамбла доиста је у “Пијанима” тешко издвојити најбоље. Сватко у тој симфонији “пијанства” има своју дионицу и “свира” је мајсторски. Истичу се Светозар Цветковић, невјеројатно забаван у сцени љубави пронађене у блату, Дара Џокић као његова супруга које тражи помоћ, а од млађе екипе издвајају се Јелена Ђокић као манекенка која је све о љубави научила када јој се дечко оженио најбољом пријатељицом, те Дејан Дедић, банкар који ништа не осјећа, али у пијаној ноћи, на улици проналази пијану дјевојку “спремну на све”.
Уз њих на сцени су и: Марта Бјелица, Небојша Илић, Исидора Минић, Бојан Жировић, Ненад Ћирић, Бранка Шелић, Вук Јовановић, Бранислав Трифуновић, Страхиња Блажић и Јелена Петровић.
Бојана Радовић, www.vecernji.hr
http://www.vecernji.hr/kazaliste/sto-piju-ti-ljudi-u-pijanima-i-ja-bih-malo-1092398