ODA RADOSTI

ODA RADOSTI

Komedija „Oda radosti” je nastavak „Noćne straže”, zapravo prethodnica, koja pokazuje kako su se neki od likova iz tog komada – grof. Andrenji i njegova sestra – našli u situaciji da ostanu bez para. Komad se tematski oslanja na „Noćnu stražu”, dajući satiričan prikaz društva koje se okrenulo od pravih vrednosti, i izgubilo u površnosti, lažima i manipulacijama.

„Oda radosti” ima želju da kroz neku vrstu katarzičnog smeha predstavi svet i ljude kojima su se jurnjava za novcem i zadovoljenje ega uspostavile kao osnovne vrednosti, i osnovni ciljevi njihovih života.

REČ PISCA: Kad sam počeo da pišem „Noćnu stražu”, pre nekih osam godina, krenuo sam od jedne maglovite ideje: napisati komediju koja bi se dešavala u Italiji, početkom 1920-ih godina, gde bi u prvom planu bila grupa likova potpuno ogrezlih u dekadenciji, koji ne bi ni primećivali rastući fašizam, koji bi za njih bio u sasvim drugom planu. Sa tom idejom nisam daleko dogurao, samo se prva ruka „Noćne straže” dešava u Napulju, već sa drugom rukom je radnja prebačena u Beograd, tridesetih godina prošlog veka. Koliko se sećam, nisam imao utisak da sam uspeo da napravim dovoljno jaku vezu između potpuno zatvorenog sveta u kojem obitavaju likovi komada i spoljašnjeg sveta koji nadire sa sve većom opasnošću u njihove živote. Učinilo mi se, zapravo, da su mi najzanimljivija stvar sami likovi, i da oni sami po sebi mogu predstavljati, direktno ili posredno, društvene probleme, bez pozivanja na spoljašnje društvene okolnosti. Bilo je nečeg zabavnog u osmišljavanju ljudi koji bi bili potpuno sebični, samozaljubljeni, samozainteresovani, spremni na svaku niskost i podlost da bi došli do onoga što žele, a pritom da sebe same doživljavaju kao izuzetno veliku i plemenitu gospodu, uprkos činjenici da sva njihova dela govore upravo suprotno o njima. U takvim likovima i u takvom ponašanju je bilo nečega što mi se činilo izuzetno privlačnim i plodnim za komediju. I osam godina kasnije, drži me taj utisak, pa sam osetio želju da se vratim svetu „Noćne straže”, i tom okruženju ljudi koji na najelegantniji način rade najniže moguće stvari. Tako je nastala „Oda radosti”, koja se zapravo hronološki dešava pre „Noćne straže”, i pokazuje kako se porodica Andrenji našla u poziciji u kojoj se nalazi na početku tog komada. Mislim da su mi ambicije sa „Odom radosti” iste kao što su bile pre osam godina. Želim pre svega da nasmejem i zabavim ljude, ali takođe se nadam da mogu da iskoristim taj fantastičan prostor koji komedija donosi da se pruži kritika ljudskih slabosti i mana. Ta kritika je naravno, u svojoj osnovi dobronamerna, ali ipak ne sme izgubiti izvesnu britkost i gorčinu o stanju sveta i o ljudima koji obitavaju u njemu. A svet i ljudi u njemu mi se čine kao jedna univerzalna konstanta, tako da bih završio ovih nekoliko reči sa jednim citatom iz „Noćne straže” koji na kraju nije završio u predstavi, ali ipak, za mene predstavlja neku osnovnu ideju, ili recimo, misao vodilju i tog komada i „Ode radosti”:

ANDRENJI: Zlatno doba nikad nije postojalo. Sva vremena su ista, i svi ljudi u njima su isti. Menja se samo to, da danas imamo struju, gde smo juče imali sveće, a prekjuče tamu. A struja svejedno ne pobeđuje tamu, samo je sakriva. Ipak mislim da put napretka nije u dijalektičkom materijalizmu. MARIJA: Već u monarhiji i plemstvu? ANDRENJI: O, znam da je sve to bedno, otužno i kičasto, ali ja sam u monarhiji i plemstvu odrastao. Šta da vam kažem, ja sam plemić, ništa drugo ne mogu biti.

Premijera predstave: scena “ Mira Trailović“ 31.01.2026.