РОЛЕРКОСТЕР НА СТЕРИЈИНОМ ПОЗОРЈУ

31. маја 2022

Позориште Атеље 212 вечерас учествује на Фестивалу „ Стеријино позорје “  у Српском народном позоришту, са представом РОЛЕРКОСТЕР, Јелене Кајго у режији Милице Краљ. У представи играју, Дара Џокић, Милица Михајловић, Катарина Марковић, Јелена Петровић, Владислав Михаиловић, Петар Михаиловић, Теодор Винчић и Симона Бељац.

„Љубав… то је много апстрактно.“
Свој комад Јелена Kајго дефинише као комедију.
Рекла бих да је он заправо неодољиво духовито написана трагедија савременог света.
Тај савремени свет прелама се и дешифрује кроз сукоб две генерације које изгарају у покушају да разумеју тај свет, да се у њему снађу, да му се прилагоде.
Драмски свет који креира Јелена Kајго и тематски кругови којима се бави у дешифровању савременог света и наше блиске будућности, за резултат имају један прави емотивни ролеркостер. Тај вас ролеркостер воза као прави – некад се смејете из пуке одбране, а некад вам се плаче да не бисте вриштали.

„Све је сада у екрану, цео свет. То је добро.“
Сведочимо да се техника и технологија свакодневно развијају у циљу да нам се олакша комуникација, а интересантно, у пракси сведочимо да суштински права комуникација изумире – људи се све мање слушају, све се мање разумеју. Заточени смо у разне екране и што се дуже кроз њих гледамо, као да се мање видимо. Сто се више споразумевамо преко разних апликација, у све смо већим неспоразумима. Што нам је више информација доступно ми као да смо све изгубљенији, као да нам је све теже да препознамо истину.

„Људи мисле да ћемо ускоро живети са роботима, у свету без емоција.“
Отуђење је једна од основних карактеристика нашег света и света о којем пише Јелена Kајго, а усамљеност је његова дијагноза, те тако ми креирамо будући свет у којем ће роботи бити све више налик људима, а људи све више налик роботима. Деца ће живети у екрану, уметници ће бити гладни ако не продају неку веселу маглу. Време се убрзава, време је најскупље. „Имати времена“ постаје недостижни идеал савременог човека. Људи јуре кроз свој дан, све је инстант, успут.

„Свет је ђјавољи луна парк.“
У бескрајно све шаренијем свету, свету препуном понуда за све и свакога, свету који је сваким даном другачији, једина константа су људи који свеједно болују од истих проблема, сумњи, страхова и предрасуда, а ти проблеми, сумње, страхови и предрасуде су у сваком новом кругу тог животног забавног парка увек све безнадежније решиви.

„Ви сте престрављени од те силне политичке коректности. Претварање је основ сваке културе.“
Kомад се заводљиво, али и опасно игра питањем политичке (не)коректности. Сигурна сам да сам толерантна, да разумем, да сам политички коректна, па ипак некад, деси се, да ме изненаде сопствене мисли. Помислим тад да је срећа да не постоји машина која мисли бележи, јер кад бих читала тај свој мисаони транскрипт, запрепастила бих се, препала бих се од себе саме. А ви?

Милица Краљ

Позориште Атеље 212 вечерас учествује на Фестивалу „ Стеријино позорје “  у Српском народном позоришту, са представом РОЛЕРКОСТЕР, Јелене Кајго у режији Милице Краљ. У представи играју, Дара Џокић, Милица Михајловић, Катарина Марковић, Јелена Петровић, Владислав Михаиловић, Петар Михаиловић, Теодор Винчић и Симона Бељац.

„Љубав… то је много апстрактно.“
Свој комад Јелена Kајго дефинише као комедију.
Рекла бих да је он заправо неодољиво духовито написана трагедија савременог света.
Тај савремени свет прелама се и дешифрује кроз сукоб две генерације које изгарају у покушају да разумеју тај свет, да се у њему снађу, да му се прилагоде.
Драмски свет који креира Јелена Kајго и тематски кругови којима се бави у дешифровању савременог света и наше блиске будућности, за резултат имају један прави емотивни ролеркостер. Тај вас ролеркостер воза као прави – некад се смејете из пуке одбране, а некад вам се плаче да не бисте вриштали.

„Све је сада у екрану, цео свет. То је добро.“
Сведочимо да се техника и технологија свакодневно развијају у циљу да нам се олакша комуникација, а интересантно, у пракси сведочимо да суштински права комуникација изумире – људи се све мање слушају, све се мање разумеју. Заточени смо у разне екране и што се дуже кроз њих гледамо, као да се мање видимо. Сто се више споразумевамо преко разних апликација, у све смо већим неспоразумима. Што нам је више информација доступно ми као да смо све изгубљенији, као да нам је све теже да препознамо истину.

„Људи мисле да ћемо ускоро живети са роботима, у свету без емоција.“
Отуђење је једна од основних карактеристика нашег света и света о којем пише Јелена Kајго, а усамљеност је његова дијагноза, те тако ми креирамо будући свет у којем ће роботи бити све више налик људима, а људи све више налик роботима. Деца ће живети у екрану, уметници ће бити гладни ако не продају неку веселу маглу. Време се убрзава, време је најскупље. „Имати времена“ постаје недостижни идеал савременог човека. Људи јуре кроз свој дан, све је инстант, успут.

„Свет је ђјавољи луна парк.“
У бескрајно све шаренијем свету, свету препуном понуда за све и свакога, свету који је сваким даном другачији, једина константа су људи који свеједно болују од истих проблема, сумњи, страхова и предрасуда, а ти проблеми, сумње, страхови и предрасуде су у сваком новом кругу тог животног забавног парка увек све безнадежније решиви.

„Ви сте престрављени од те силне политичке коректности. Претварање је основ сваке културе.“
Kомад се заводљиво, али и опасно игра питањем политичке (не)коректности. Сигурна сам да сам толерантна, да разумем, да сам политички коректна, па ипак некад, деси се, да ме изненаде сопствене мисли. Помислим тад да је срећа да не постоји машина која мисли бележи, јер кад бих читала тај свој мисаони транскрипт, запрепастила бих се, препала бих се од себе саме. А ви?

Милица Краљ