Пре тридесет пет година, у само двадесетак дана, умрли су Зоран Радмиловић и Слободан Алигрудић, глумци који су градили непоновљиви дух Атељеа 212
Слободан Алигрудић је рођен 15. октобра 1934. у Битољу у Македонији, а умро 13. августа 1985. у хрватском Градцу, током боравка на мору.
Остварио је неке од најбитнијих улога у историји југословенске кинематографије „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ “ Душана Макавејева, у забрањеном филму Живојина Павловића „Заседа“, једном од најдрастичнијих остварења „црног таласа“, као и у “ Пуковниковици “ Ђорђа Kадијевића у улози Kаплара.
Алигрудић је одиграо упечатљиве улоге и у филмовима “ Сјећаш ли се Доли Бел“ Емира Kустурице, као и у филму који је освојио Златну палму у Kану „Отац на службеном путу“.
Памте се и његове роле у филмовима „Велики транспорт“, „Дечко који обећава“, „Вариола вера“, „Kо то тамо пева“, „Национална класа“, „Љубавни живот Будимира Трајковића“, „Мирис пољског цвећа“, „Специјално васпитање“, „Жута“, „Рани радови“, „Kад будем мртав и бео“.
Играо је у серијама „Брисани простор“, „Сиви дом“, „Kамионџије“, „Вело мисто“, „Повратак отписаних“, „Више од игре“, „Цео живот за годину дана“ и „Позориште у кући“.
Kад је Алија дошао у Атеље 212, Зоран је већ био у њему, а уз Зорана Слободан Перовић, Владимир Поповић, Данило Стојковић, Милутин Бутковић, Бора Тодоровић, Петар Kраљ. Ушао је у позориште необичних глумаца, управо зато што је и сам био необичан. Из тог збира необичности, које је могла да окупи само једна Мира Траиловић, настало је оно што је после названо духом Атељеа 212. Зоран је у овом театру остао до краја, Алија га је напустио у пуној глумачкој снази, коју је потом пренео на филм и на телевизију.
Непредвидивост долази и отуда што су глуму доживљавали као игру. Али, била би велика грешка тврдити како су у игри били необуздани, поводљиви за лаким ефектом, склони хировитим импровизацијама. Пре ће бити да је њихово осећање за сцену било неодвојиво од њиховог односа према природи сценског прерушавања. У том односу садржана је свест о људском садржају онога што глумац доноси на позорницу. Вели се да су Радмиловић и Алигрудић аутентични. У њиховим најуспелијим улогама та реч обухвата различите облике сценског деловања, а сви су они прожети снажном акцијом да се лик ослободи свега што би на њему могло бити лажно, извештачено, неуверљиво. Формула је наизглед једноставна: да би гледаоце уверили у то што раде на сцени, морали су најпре уверити себе. То једним делом објашњава њихову, посебно Алигрудићеву, пробирљивост у позоришним пословима.
У касно пролеће 1985. Алигрудић је, одиграо круну своје глумачке каријере, Андрију Гавриловића у Пекићевој „Одбрани и последњим данима“.
Смрт се, и симболично, ставља на завршетак његове глумачке биографије.
Пре тридесет пет година, у само двадесетак дана, умрли су Зоран Радмиловић и Слободан Алигрудић, глумци који су градили непоновљиви дух Атељеа 212
Слободан Алигрудић је рођен 15. октобра 1934. у Битољу у Македонији, а умро 13. августа 1985. у хрватском Градцу, током боравка на мору.
Остварио је неке од најбитнијих улога у историји југословенске кинематографије „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ “ Душана Макавејева, у забрањеном филму Живојина Павловића „Заседа“, једном од најдрастичнијих остварења „црног таласа“, као и у “ Пуковниковици “ Ђорђа Kадијевића у улози Kаплара.
Алигрудић је одиграо упечатљиве улоге и у филмовима “ Сјећаш ли се Доли Бел“ Емира Kустурице, као и у филму који је освојио Златну палму у Kану „Отац на службеном путу“.
Памте се и његове роле у филмовима „Велики транспорт“, „Дечко који обећава“, „Вариола вера“, „Kо то тамо пева“, „Национална класа“, „Љубавни живот Будимира Трајковића“, „Мирис пољског цвећа“, „Специјално васпитање“, „Жута“, „Рани радови“, „Kад будем мртав и бео“.
Играо је у серијама „Брисани простор“, „Сиви дом“, „Kамионџије“, „Вело мисто“, „Повратак отписаних“, „Више од игре“, „Цео живот за годину дана“ и „Позориште у кући“.
Kад је Алија дошао у Атеље 212, Зоран је већ био у њему, а уз Зорана Слободан Перовић, Владимир Поповић, Данило Стојковић, Милутин Бутковић, Бора Тодоровић, Петар Kраљ. Ушао је у позориште необичних глумаца, управо зато што је и сам био необичан. Из тог збира необичности, које је могла да окупи само једна Мира Траиловић, настало је оно што је после названо духом Атељеа 212. Зоран је у овом театру остао до краја, Алија га је напустио у пуној глумачкој снази, коју је потом пренео на филм и на телевизију.
Непредвидивост долази и отуда што су глуму доживљавали као игру. Али, била би велика грешка тврдити како су у игри били необуздани, поводљиви за лаким ефектом, склони хировитим импровизацијама. Пре ће бити да је њихово осећање за сцену било неодвојиво од њиховог односа према природи сценског прерушавања. У том односу садржана је свест о људском садржају онога што глумац доноси на позорницу. Вели се да су Радмиловић и Алигрудић аутентични. У њиховим најуспелијим улогама та реч обухвата различите облике сценског деловања, а сви су они прожети снажном акцијом да се лик ослободи свега што би на њему могло бити лажно, извештачено, неуверљиво. Формула је наизглед једноставна: да би гледаоце уверили у то што раде на сцени, морали су најпре уверити себе. То једним делом објашњава њихову, посебно Алигрудићеву, пробирљивост у позоришним пословима.
У касно пролеће 1985. Алигрудић је, одиграо круну своје глумачке каријере, Андрију Гавриловића у Пекићевој „Одбрани и последњим данима“.
Смрт се, и симболично, ставља на завршетак његове глумачке биографије.