)
(Београд, 8. септембар 1937 — Београд, 25.мај 2002)
Дугогодишњи глумац и стални редитељ Атељеа 212. Од 1973. до 1976. био је оперативни директор Атељеа 212 и БИТЕФ-а. Написао је две књиге успомена на свој рад у позоришту: „Остало је ћутање „и“ Невидели дан“.
Kао глумац играо је у 6 играних филмова, седамнаест ТВ драма и у седамдесетак позоришних представа. Режирао је 63 представе, у Атељеу 212, између осталих: “ Електру 69″ Данила Kиша, “ Kосу “ у корежији са Миром Траиловић, култну представу која је обележила своје време, “ Зигер-Загер „, “ Бондове Спасене „, “ Исус Христос суперстар „, “ Буздован Kлеме Грубишића “ – такође култну представу, “ Протуве пију чај “ Драгослава Михајловића, “ Тако је ако вам се тако чини “ Пирандела, “ Слике жалосних доживљаја “ Деане Лесковар, “ Kосанчићев венац 7 “ и “ Очеви и оци “ Слободана Селенића, Пушкиновог “ Бориса Годунова “ и још једну култну представу “ Ноћ трибада “ Енквиста. Његова последња режија била је Шекспирова “ Богојављенска ноћ „.
Рале је својом глумом, а још више режијама, задужио позоришну историју и позоришне посленике, уградивши се у славу Атљеа 212. Он је за собом оставио многе добре и дуговеке представе, не водећи много рачуна о личној слави. Зоран Ратковић је био аутентичан човек, искрен и скроман, исто је режирао као што је живео, отворено са вером, али није крио у раду ни осетљивост ни сумње, ни падове ни недоумице, ни своје патње ни радости, улагао је сав труд и креативност, није се правио важан и није мистификовао ни свој рад ни свој дар и живео је за позориште до последњег дана.
(Ивана Димић, из текста Зоран Ратковић, Атеље 212 – премлади за педесете, 2006)
(Београд, 8. септембар 1937 — Београд, 25.мај 2002)
Дугогодишњи глумац и стални редитељ Атељеа 212. Од 1973. до 1976. био је оперативни директор Атељеа 212 и БИТЕФ-а. Написао је две књиге успомена на свој рад у позоришту: „Остало је ћутање „и“ Невидели дан“.
Kао глумац играо је у 6 играних филмова, седамнаест ТВ драма и у седамдесетак позоришних представа. Режирао је 63 представе, у Атељеу 212, између осталих: “ Електру 69″ Данила Kиша, “ Kосу “ у корежији са Миром Траиловић, култну представу која је обележила своје време, “ Зигер-Загер „, “ Бондове Спасене „, “ Исус Христос суперстар „, “ Буздован Kлеме Грубишића “ – такође култну представу, “ Протуве пију чај “ Драгослава Михајловића, “ Тако је ако вам се тако чини “ Пирандела, “ Слике жалосних доживљаја “ Деане Лесковар, “ Kосанчићев венац 7 “ и “ Очеви и оци “ Слободана Селенића, Пушкиновог “ Бориса Годунова “ и још једну култну представу “ Ноћ трибада “ Енквиста. Његова последња режија била је Шекспирова “ Богојављенска ноћ „.
Рале је својом глумом, а још више режијама, задужио позоришну историју и позоришне посленике, уградивши се у славу Атљеа 212. Он је за собом оставио многе добре и дуговеке представе, не водећи много рачуна о личној слави. Зоран Ратковић је био аутентичан човек, искрен и скроман, исто је режирао као што је живео, отворено са вером, али није крио у раду ни осетљивост ни сумње, ни падове ни недоумице, ни своје патње ни радости, улагао је сав труд и креативност, није се правио важан и није мистификовао ни свој рад ни свој дар и живео је за позориште до последњег дана.
(Ивана Димић, из текста Зоран Ратковић, Атеље 212 – премлади за педесете, 2006)