)
(Beograd, 8. septembar 1937 — Beograd, 25.maj 2002)
Dugogodišnji glumac i stalni reditelj Ateljea 212. Od 1973. do 1976. bio je operativni direktor Ateljea 212 i BITEF-a. Napisao je dve knjige uspomena na svoj rad u pozorištu: „Ostalo je ćutanje „i“ Nevideli dan“.
Kao glumac igrao je u 6 igranih filmova, sedamnaest TV drama i u sedamdesetak pozorišnih predstava. Režirao je 63 predstave, u Ateljeu 212, između ostalih: “ Elektru 69″ Danila Kiša, “ Kosu “ u korežiji sa Mirom Trailović, kultnu predstavu koja je obeležila svoje vreme, “ Ziger-Zager „, “ Bondove Spasene „, “ Isus Hristos superstar „, “ Buzdovan Kleme Grubišića “ – takođe kultnu predstavu, “ Protuve piju čaj “ Dragoslava Mihajlovića, “ Tako je ako vam se tako čini “ Pirandela, “ Slike žalosnih doživljaja “ Deane Leskovar, “ Kosančićev venac 7 “ i “ Očevi i oci “ Slobodana Selenića, Puškinovog “ Borisa Godunova “ i još jednu kultnu predstavu “ Noć tribada “ Enkvista. Njegova poslednja režija bila je Šekspirova “ Bogojavljenska noć „.
Rale je svojom glumom, a još više režijama, zadužio pozorišnu istoriju i pozorišne poslenike, ugradivši se u slavu Atljea 212. On je za sobom ostavio mnoge dobre i dugoveke predstave, ne vodeći mnogo računa o ličnoj slavi. Zoran Ratković je bio autentičan čovek, iskren i skroman, isto je režirao kao što je živeo, otvoreno sa verom, ali nije krio u radu ni osetljivost ni sumnje, ni padove ni nedoumice, ni svoje patnje ni radosti, ulagao je sav trud i kreativnost, nije se pravio važan i nije mistifikovao ni svoj rad ni svoj dar i živeo je za pozorište do poslednjeg dana.
(Ivana Dimić, iz teksta Zoran Ratković, Atelje 212 – premladi za pedesete, 2006)
(Beograd, 8. septembar 1937 — Beograd, 25.maj 2002)
Dugogodišnji glumac i stalni reditelj Ateljea 212. Od 1973. do 1976. bio je operativni direktor Ateljea 212 i BITEF-a. Napisao je dve knjige uspomena na svoj rad u pozorištu: „Ostalo je ćutanje „i“ Nevideli dan“.
Kao glumac igrao je u 6 igranih filmova, sedamnaest TV drama i u sedamdesetak pozorišnih predstava. Režirao je 63 predstave, u Ateljeu 212, između ostalih: “ Elektru 69″ Danila Kiša, “ Kosu “ u korežiji sa Mirom Trailović, kultnu predstavu koja je obeležila svoje vreme, “ Ziger-Zager „, “ Bondove Spasene „, “ Isus Hristos superstar „, “ Buzdovan Kleme Grubišića “ – takođe kultnu predstavu, “ Protuve piju čaj “ Dragoslava Mihajlovića, “ Tako je ako vam se tako čini “ Pirandela, “ Slike žalosnih doživljaja “ Deane Leskovar, “ Kosančićev venac 7 “ i “ Očevi i oci “ Slobodana Selenića, Puškinovog “ Borisa Godunova “ i još jednu kultnu predstavu “ Noć tribada “ Enkvista. Njegova poslednja režija bila je Šekspirova “ Bogojavljenska noć „.
Rale je svojom glumom, a još više režijama, zadužio pozorišnu istoriju i pozorišne poslenike, ugradivši se u slavu Atljea 212. On je za sobom ostavio mnoge dobre i dugoveke predstave, ne vodeći mnogo računa o ličnoj slavi. Zoran Ratković je bio autentičan čovek, iskren i skroman, isto je režirao kao što je živeo, otvoreno sa verom, ali nije krio u radu ni osetljivost ni sumnje, ni padove ni nedoumice, ni svoje patnje ni radosti, ulagao je sav trud i kreativnost, nije se pravio važan i nije mistifikovao ni svoj rad ni svoj dar i živeo je za pozorište do poslednjeg dana.
(Ivana Dimić, iz teksta Zoran Ratković, Atelje 212 – premladi za pedesete, 2006)