)
Ове године навршава се 100 година од рођења, 25 година од смрти, као и 75 година од почетка књижевног рада (прву књигу поезије објавио је 1947. године), нашег великог књжевног критичара, књижевника, драматурга, сценаристе, есејисте, песника, драмског писца и полемичара, Борислава Михајловића Михиза.
Рођен у свештеничкој породици 17. октобра 1922. године, у Иригу, Михиз је похађао Kарловачку гимназију, а затим Филозофски факултет у Београду. Радио је у Вуковом и Доситејевом музеју, био је и управник библиотеке Матице српске, уметнички директор „Авала филма” и уметнички саветник у Позоришту Атеље 212, чији је један од твораца са незаборавном Миром Траиловић.
Професор Владета Јанковић за Михиза је говорио да је “У Атељеу 212 који је волео, којем је дао име и удахнуо душу, Михиз држао своју Академију и свој Лицеј. Отишао је на своје место у Пантеону Српске књижевности, одавно му намењено и неприкосновено, а непосредно уз Љубу Недића, Богдана Поповића и Јована Скерлића. Био је велики критичар, епохалан у смислу да је обележио своје време и утицао на формирање књижевног укуса савременика. Више но ико у историји наше уметничке критике, градио је писце, сликаре и глумце, пратећи њихова дела у настанку, кадар да уочи и сугестивно посаветује. Михиз је то могао само зато што је и сам био креативан – као што сведоче његове продуховљене, а сценски виталне драме и сребрнаста проза “Аутобиографије о другима”. Жалио се да је лењ, али је квантитативно урадио заправо више од неких који се сматрају вреднима”.
Данас изгледа сасвим незамисливо да књижевни критичар има такав утицај на писце и на читаоце какав је пре неколико деценија имао Борислав Михајловић Михиз.
Његов велики пријатељ сликар Мића Поповић, објаснио је то овако: „Постоје само два мишљења, Михизово и погрешно”.
Српски писци слали су Михизу своје књиге не само због тога да би о њима дао свој суд или им посветио текст, упућивали су их на адресу Борислава Михајловића Михиза из неке врсте културолошке обавезе, као што би Народној библиотеци слали обавезне примерке нових издања.
О значају Михизових књижевних критика говори и реченица српског нобеловца Иве Андрића да је тек после Михизовог текста о роману „Проклета авлија” схватио шта је написао.
“Борислав Михајловић, звани Михиз, касније и Деда, бриљантни књижевни критичар и најбољи драматург кога смо икада имали, све своје године провео је окружен људима. Радио је у позоришту и на филму, где је по природи посла увек гужва, али није могао замислити себе ни без кафане или да се не промува улицом када се догоде демонстрације. Његова речитост беше легендарна. Имао је и о чему да прича. Знао је много, а умео је и да измисли, не чинећи тиме никада и никоме зло. Зато су се око њега увек окупљали глумци и писци, а и кафански клуподери, коцкари, полицајци, обичан свет. Према млађима од себе био је безгранично стрпљив: прочитао је први ваљда све што је овде у последњих пола века написано, налазећи лепу реч и за оне најнеталентованије, но тражећи од одних у које је веровао све више и боље.”, писао је Богдан Тирнанић после његове смрти.
Прве утиске о Михизу, Душан Kовачевић стекао је још као студент Академије, у Атељеу 212, а сусрет са њим описивао је касније као разговор са „ужурбаним, сувоњавим човеком, погледа налик на сокола који прати плен и за кога се у Kлубу књижевника причало да одређује судбину српске литературе”. Михиз је младом драмском писцу предочавао драгоценост тих првих доживљаја позоришта, којих ће се сећати читавог живота. Kовачевић је, при том, знао да оно што Михиз „прогласи” за ваљано – то ваља, а оно што он занемари, то је заправо било узалудно трошење папира и оловке.
За Виду Огњеновић сваки сусрет са њим био је весео: „Михиз и ја увек смо се поздрављали песмом Миленка Грчића Ужежи ћерко кандило. Стихове је отпочињао онај ко први спази другог и тако наизменично, до краја песме. Волела сам како ми је продужавао име и често говорио: Драга моја Видосава, ја имам три велике патње. Брзо схватам, дубоко сам сентименталан, и имам потребу да будем окружен паметним људима, а то није увек лако.” Његова ерудиција је за нашу списатељицу била као интернет, а његова критика оштар мач који је непогрешиво одсецао све оно што је вишак у неком рукопису.
Веровао је у неке боље Србе, па их је улепшавао и преправљао, како оне из прошлости тако и своје савременике. „Прочитао сам готово све што је написао, а то је много, и добро сам га познавао”, рекао је о њему једном приликом Јован Ћирилов. „Михиз је волео парадокс – и у животу и у литератури. Био је дубок као личност, духовит и ведар, од младости до мудрости. Сматрали су га циником, а био је душа од човека. Прогласили су га опасним националистом, а био је патриота, што свако треба да буде. Михиз никада није глорификовао ни свој национ ни своје историјске ликове; према свима увек је имао ироничан отклон. Заборављено је да је почетком деведесетих записао како зна да историја није учитељица живота, већ учитељица смрти. У САНУ нису хтели да га приме они који су урадили и написали десет пута мање. А, Михизове драме, нарочито “Бановић Страхиња”, спадају у сам врх српске драмске књижевности”.
“Највећи српски критичар новијег времена. Жива енциклопедија. Демократија духа. Непогрешива гатара књижевних и књишких судбина. Arbiter in rebus literature, он има витешку особину: бескомпромисан према јакима, према слабима показује нежну обазривост. Улазећи у историју књижевности, Михиз је открио и повео за собом многе данас значајне писце. Сам је један од ретких које туђ успех несумњиво и искрено радује. По цену запостављања сопственог дела, самопрегорно је учествовао у туђим.
Својевремено отпадник естаблишмента, Михиз је постао изгнаник и отишао у друштвене десперадосе да би сачувао сопствену духовну слободу. Савремени витез од ла Манче лута са једним циљем: да стигне тамо где се пријатељски рукују слобода и закон” написао је о њему глумац Љубиша Баја Бачић.
„Ја имам три велике патње: брзо схватам, дубоко сам сентименталан и имам потребу да будем окружен паметним људима, а то није увек лако“, говорио је велики Михиз.
Последњих година живота Михиз се повукао у ћутњу, која је говорила више од речи, и „умро од намере да умре”, као што је то учинио и Црњански, који је одбијао да прима лекове.
Ове године навршава се 100 година од рођења, 25 година од смрти, као и 75 година од почетка књижевног рада (прву књигу поезије објавио је 1947. године), нашег великог књжевног критичара, књижевника, драматурга, сценаристе, есејисте, песника, драмског писца и полемичара, Борислава Михајловића Михиза.
Рођен у свештеничкој породици 17. октобра 1922. године, у Иригу, Михиз је похађао Kарловачку гимназију, а затим Филозофски факултет у Београду. Радио је у Вуковом и Доситејевом музеју, био је и управник библиотеке Матице српске, уметнички директор „Авала филма” и уметнички саветник у Позоришту Атеље 212, чији је један од твораца са незаборавном Миром Траиловић.
Професор Владета Јанковић за Михиза је говорио да је “У Атељеу 212 који је волео, којем је дао име и удахнуо душу, Михиз држао своју Академију и свој Лицеј. Отишао је на своје место у Пантеону Српске књижевности, одавно му намењено и неприкосновено, а непосредно уз Љубу Недића, Богдана Поповића и Јована Скерлића. Био је велики критичар, епохалан у смислу да је обележио своје време и утицао на формирање књижевног укуса савременика. Више но ико у историји наше уметничке критике, градио је писце, сликаре и глумце, пратећи њихова дела у настанку, кадар да уочи и сугестивно посаветује. Михиз је то могао само зато што је и сам био креативан – као што сведоче његове продуховљене, а сценски виталне драме и сребрнаста проза “Аутобиографије о другима”. Жалио се да је лењ, али је квантитативно урадио заправо више од неких који се сматрају вреднима”.
Данас изгледа сасвим незамисливо да књижевни критичар има такав утицај на писце и на читаоце какав је пре неколико деценија имао Борислав Михајловић Михиз.
Његов велики пријатељ сликар Мића Поповић, објаснио је то овако: „Постоје само два мишљења, Михизово и погрешно”.
Српски писци слали су Михизу своје књиге не само због тога да би о њима дао свој суд или им посветио текст, упућивали су их на адресу Борислава Михајловића Михиза из неке врсте културолошке обавезе, као што би Народној библиотеци слали обавезне примерке нових издања.
О значају Михизових књижевних критика говори и реченица српског нобеловца Иве Андрића да је тек после Михизовог текста о роману „Проклета авлија” схватио шта је написао.
“Борислав Михајловић, звани Михиз, касније и Деда, бриљантни књижевни критичар и најбољи драматург кога смо икада имали, све своје године провео је окружен људима. Радио је у позоришту и на филму, где је по природи посла увек гужва, али није могао замислити себе ни без кафане или да се не промува улицом када се догоде демонстрације. Његова речитост беше легендарна. Имао је и о чему да прича. Знао је много, а умео је и да измисли, не чинећи тиме никада и никоме зло. Зато су се око њега увек окупљали глумци и писци, а и кафански клуподери, коцкари, полицајци, обичан свет. Према млађима од себе био је безгранично стрпљив: прочитао је први ваљда све што је овде у последњих пола века написано, налазећи лепу реч и за оне најнеталентованије, но тражећи од одних у које је веровао све више и боље.”, писао је Богдан Тирнанић после његове смрти.
Прве утиске о Михизу, Душан Kовачевић стекао је још као студент Академије, у Атељеу 212, а сусрет са њим описивао је касније као разговор са „ужурбаним, сувоњавим човеком, погледа налик на сокола који прати плен и за кога се у Kлубу књижевника причало да одређује судбину српске литературе”. Михиз је младом драмском писцу предочавао драгоценост тих првих доживљаја позоришта, којих ће се сећати читавог живота. Kовачевић је, при том, знао да оно што Михиз „прогласи” за ваљано – то ваља, а оно што он занемари, то је заправо било узалудно трошење папира и оловке.
За Виду Огњеновић сваки сусрет са њим био је весео: „Михиз и ја увек смо се поздрављали песмом Миленка Грчића Ужежи ћерко кандило. Стихове је отпочињао онај ко први спази другог и тако наизменично, до краја песме. Волела сам како ми је продужавао име и често говорио: Драга моја Видосава, ја имам три велике патње. Брзо схватам, дубоко сам сентименталан, и имам потребу да будем окружен паметним људима, а то није увек лако.” Његова ерудиција је за нашу списатељицу била као интернет, а његова критика оштар мач који је непогрешиво одсецао све оно што је вишак у неком рукопису.
Веровао је у неке боље Србе, па их је улепшавао и преправљао, како оне из прошлости тако и своје савременике. „Прочитао сам готово све што је написао, а то је много, и добро сам га познавао”, рекао је о њему једном приликом Јован Ћирилов. „Михиз је волео парадокс – и у животу и у литератури. Био је дубок као личност, духовит и ведар, од младости до мудрости. Сматрали су га циником, а био је душа од човека. Прогласили су га опасним националистом, а био је патриота, што свако треба да буде. Михиз никада није глорификовао ни свој национ ни своје историјске ликове; према свима увек је имао ироничан отклон. Заборављено је да је почетком деведесетих записао како зна да историја није учитељица живота, већ учитељица смрти. У САНУ нису хтели да га приме они који су урадили и написали десет пута мање. А, Михизове драме, нарочито “Бановић Страхиња”, спадају у сам врх српске драмске књижевности”.
“Највећи српски критичар новијег времена. Жива енциклопедија. Демократија духа. Непогрешива гатара књижевних и књишких судбина. Arbiter in rebus literature, он има витешку особину: бескомпромисан према јакима, према слабима показује нежну обазривост. Улазећи у историју књижевности, Михиз је открио и повео за собом многе данас значајне писце. Сам је један од ретких које туђ успех несумњиво и искрено радује. По цену запостављања сопственог дела, самопрегорно је учествовао у туђим.
Својевремено отпадник естаблишмента, Михиз је постао изгнаник и отишао у друштвене десперадосе да би сачувао сопствену духовну слободу. Савремени витез од ла Манче лута са једним циљем: да стигне тамо где се пријатељски рукују слобода и закон” написао је о њему глумац Љубиша Баја Бачић.
„Ја имам три велике патње: брзо схватам, дубоко сам сентименталан и имам потребу да будем окружен паметним људима, а то није увек лако“, говорио је велики Михиз.
Последњих година живота Михиз се повукао у ћутњу, која је говорила више од речи, и „умро од намере да умре”, као што је то учинио и Црњански, који је одбијао да прима лекове.