Редитељ:
Бобан Скерлић
Аутор: Драгослав Михаиловић
Драматизација: Мила Машовић – Николић
Драматуршкиња: Јелена Мијовић
Лектор: Радован Кнежевић
Сценограф: Горан Стојчетовић
Костимографкиња: Татјана Радишић
Композитор: Мате Матишић
Организаторка: Јелена Твртковић
Асистенткиња костимографкиње: Татјана Ждијара
Асистент организаторке: Лазар Ненадић
Фотограф: Бошко Ђорђевић
Играју:
Петрија, млада – МАРТА БЈЕЛИЦА
Петрија, градска – ЈОВАНА ГАВРИЛОВИЋ
Петрија, удовица – МИЛИЦА МИХАЈЛОВИЋ
Добривоје – СТРАХИЊА БЛАЖИЋ
Љубиша – ТИХОМИР СТАНИЋ
Миса – БОЈАН ЖИРОВИЋ
Влајина Ана / Милана / Сестра – НИНА НЕШКОВИЋ
Бела / Докторка / Болничарка – ИСИДОРА МИНИЋ
Фотограф / Среја / Каменче – БРАНИСЛАВ ЗЕРЕМСКИ
Инжињер / Доктор / Курјак – ВЛАДИСЛАВ МИХАИЛОВИЋ
Галерија
О представи
ПЕТРИЈИН ВЕНАЦ
ТРИ ЛИЦА ПЕТРИЈЕ
Јунакиња Михаиловићевог романа, Петрија Ђорђевић, заточена је у пећини свог животног искуства, вечно осуђена да гледа само сенке на зиду далеко од правих ствари које су негде ван њених перцептивних моћи, баш као што су Платонове идеје ван чулног домашаја. Петрија је парадигма паланачког искуства „ Проклете женске судбине“ у патријахалном друштву српсле провинције, детерминисана митолошким и обичајним празноверјем и народским хришћанством које почива на казни за грехе, Маргинализована од рођења већ тиме што је жена, Петрија је лишена моћи да утиче позитивно на сопствену судбину, а њено физичко трајање заправо постаје њен лични пакао. Тај пакао у драми отелотворен је кроз три лица Петрије: Младу, Градску и Удовицу. Њих три припадају трима фазама у животу жене у патријахалном друштву. Свака од њих приказује један од стреотипа женске судбине: експлоатисану сеоску жену изложену тешком физичком раду и телесној репродукцији замениће маргинализована жена у радничком квази – слободном друштву.
Градска, баш као и Млада Петрија, лишене су права на лични идентитет ван идентитета својих мужева. Ова два стереотипа вечно живе у сећањуфизички виталне, али друштвено мртве Удовице у чијем уму се ова драма и одвија. Њена лична историја је пуна трауматичних сцена: умирање деце, брачне пропасти, понижења, вапаја за помоћ, а целу ту бесмисленост жртвовања и мучења подноси са нечим што бисе речима Томаса Мана могло назвати „вишом ведрином“. Виша ведрина једини јеспас од бесмисла живота и насумичности зла које је сналази, а изражена је у Петријиним ауто-иронијским речима: „Воли да живи живина“. Сећање као такво одраз је јединог вида интелектуалне забаве који Петрија познаје, а осим што извире из доколице служи томе да се кроз синхроницитет суочи са самом собом и питањима о личном греху као извору зла.
Сећање је Петријин начин да победи страх од заборава, али је подстакнуто и самопреко-ром. Истовремено, то је начин да се пронађе веза између света живих и света мртвих. Све три Петрије заробљене су у миљеу коме припадају, и условљене су проживљавањем сопственог живота, што њихову жртву уздиже до нивоа родне трагедије.
Мила Машовић – Николић
Премијера: 18.11.2018. године
Трајање: 1ч 50 мин
){kind=icon}