)
Позориште Атеље 212 је вечерас 31.05.2017. у 21 час са представом “ Деца радости “ на програму 62. Стеријиног позорја у Српском народном позоришту у Новом Саду.
ДЕЦА РАДОСТИ Милене Марковић, режија Снежана Тришић.
О представи „Деца радости“, селектор Стеријиног позорја је написао:
”Нови текст Милене Марковић, након Змајеубица, представља повратак на поетички и жанровски терен на којем се она очигледно најбоље осећа. Комад доноси причу о послератним генерацијама родитеља и деце, чији животи и трагичне судбине не могу да се одвоје од усуда једне земље које више нема. Реч је о, условно говорећи, драми-епопеји, хроници времена и турбулентне историје, чије последице су присутне и данас, несумњиво и бесповратно обликујући нашу будућност. Али, како је то најчешће случај са драмама Милене Марковић, њен посебан песнички сензибилитет успешно је уграђен у драматуршко ткиво Деце радости, тако да се унутар прецизно дефинисаног просторно- временског рама, одвија интимна драма целе изгубљене генерације бунтовника-губитника, материјализованих кроз лик Песника, његов процес иницијације, сукоб са традиционалним погледима на свет, одрастање, залудни бег од стварности у сфере уметности и музике и неизбежни крај. Снежана Тришић доследно преноси текст на сцену, уз можда и нешто већу дозу страхопоштовања него што је то неопходно, али свакако доносећи врло важну и релевантну представу за наш театарски тренутак.”
Позориште Атеље 212 је вечерас 31.05.2017. у 21 час са представом “ Деца радости “ на програму 62. Стеријиног позорја у Српском народном позоришту у Новом Саду.
ДЕЦА РАДОСТИ Милене Марковић, режија Снежана Тришић.
О представи „Деца радости“, селектор Стеријиног позорја је написао:
”Нови текст Милене Марковић, након Змајеубица, представља повратак на поетички и жанровски терен на којем се она очигледно најбоље осећа. Комад доноси причу о послератним генерацијама родитеља и деце, чији животи и трагичне судбине не могу да се одвоје од усуда једне земље које више нема. Реч је о, условно говорећи, драми-епопеји, хроници времена и турбулентне историје, чије последице су присутне и данас, несумњиво и бесповратно обликујући нашу будућност. Али, како је то најчешће случај са драмама Милене Марковић, њен посебан песнички сензибилитет успешно је уграђен у драматуршко ткиво Деце радости, тако да се унутар прецизно дефинисаног просторно- временског рама, одвија интимна драма целе изгубљене генерације бунтовника-губитника, материјализованих кроз лик Песника, његов процес иницијације, сукоб са традиционалним погледима на свет, одрастање, залудни бег од стварности у сфере уметности и музике и неизбежни крај. Снежана Тришић доследно преноси текст на сцену, уз можда и нешто већу дозу страхопоштовања него што је то неопходно, али свакако доносећи врло важну и релевантну представу за наш театарски тренутак.”