)
18.11.1978. године постављена је на Великој сцени Атељеа 212 драма „Протуве пију чај“ Драгослава Михаиловића.
24.11.2018. на истој, великој, сада Сцени „Мира Траиловић“ биће изведена премијера представе „Петријин венац“ настале по чувеном Михаиловићевом роману, у драматизацији Миле Машовић – Николић и режији Бобана Скерлића.
У глумачкој екипи „Петријиног венца“ су Јована Гавриловић, Милица Михајловић, Марта Бјелица, Тихомир Станић, Игор Ђорђевић, Иван Марковић, Исидора Минић, Бранислав Зеремски, Владислав Михаиловић и Јелена Ракочевић.
Сценограф представе је Горан Стојчетовић, костимографкиња Татјана Радишић, композитор Мате Матишић, драматуршкиња Јелена Мијовић, лектор Радован Кнежевић.
„ Људи су се и некада и сада делили на добре и зле, беле и црне, голубове и јастребове, проклете и благословене, а ја бих радије поделио људе на оне који су имали Петрију и оне који је нису имали. Али Михаиловић је писао свој роман и за једне и за друге. Јер нико нема довољно Петрије у себи, и оном ко је имао поред себе и за дуго Петрију, треба подсећања, јер је заборавља и јер се заборавља, а и оном ко је није имао не може Петрија да не пробуди велику чежњу за њом.“
(Владета Јеротић, Петријин ореол)
18.11.1978. године постављена је на Великој сцени Атељеа 212 драма „Протуве пију чај“ Драгослава Михаиловића.
24.11.2018. на истој, великој, сада Сцени „Мира Траиловић“ биће изведена премијера представе „Петријин венац“ настале по чувеном Михаиловићевом роману, у драматизацији Миле Машовић – Николић и режији Бобана Скерлића.
У глумачкој екипи „Петријиног венца“ су Јована Гавриловић, Милица Михајловић, Марта Бјелица, Тихомир Станић, Игор Ђорђевић, Иван Марковић, Исидора Минић, Бранислав Зеремски, Владислав Михаиловић и Јелена Ракочевић.
Сценограф представе је Горан Стојчетовић, костимографкиња Татјана Радишић, композитор Мате Матишић, драматуршкиња Јелена Мијовић, лектор Радован Кнежевић.
„ Људи су се и некада и сада делили на добре и зле, беле и црне, голубове и јастребове, проклете и благословене, а ја бих радије поделио људе на оне који су имали Петрију и оне који је нису имали. Али Михаиловић је писао свој роман и за једне и за друге. Јер нико нема довољно Петрије у себи, и оном ко је имао поред себе и за дуго Петрију, треба подсећања, јер је заборавља и јер се заборавља, а и оном ко је није имао не може Петрија да не пробуди велику чежњу за њом.“
(Владета Јеротић, Петријин ореол)