Гавеллине вечери: Атеље 212 одушевио представом Моја ти

17. октобра 2017

ЗАГРЕБ – Ради се о топлој љубавној драми о дискриминацијама сувременог доба у режији британско-српске редатељице Александре Милавић Давиес, у којој три главне улоге играју три велике српске глумице, Светлана Бојковић, Горица Поповић и Тања Бошковић.
Оне играју три хероине старије животне доби – јунакиње драме старице су импресивна животна стажа, од 75 до 90 година старости, жене које су градиле свијет у којем живе, а којему су сада, у старости, постале сувишне.
Загребачка публика дочекала је с одушевљењем београдске госте, а глумачку игру трију прослављених глумица испратила овацијама.
Представа „Моја ти“ настала је по драмском предлошку сувремене српске драматичарке Олге Димитријевић „Како је добро видјети те опет“, који је побиједио на натјечају за најбољи сувремени домаћи драмски текст
Стеријиног позорја 2014., те је премијерно изведена на затварању 62. Позорја у липњу ове године. Њезина је средишња окосница љубавна прича, и то таква коју упознајемо тек на њезину крају – Ивана је управо умрла, а Драгици пријети деложација из стана у којему су заједно живјеле протеклих 50 година.
Испод тог површинског слоја, текст се дотиче разних проблема сувремености, тематизирајући социјализам као носталгично уточиште онима који се не препознају у новом политичком суставу у којему јачи побјеђује;трећу животну доб као непожељан терет млађим генерацијама; сексуалне (не)слободе; идеолошке подјеле;атеизам насупрот религије посттранзицијских нововјерника.
Димитријевић је у тој причи глас дала трима старицама – уз Драгицу, ту су још и Ружа и Загорка – које је сама назвала „живим архивима социјализма“. Оне живе у великим становима у центру града на које су око бацилли нестрпљиви насљедници или грабежљиви инвеститори, неспособне или невољне уопће се и покушати одупријети и потражити правду на судовима, јер ионако неће живе дочекати крај судских процеса.
Не смијемо престати мислити о љепшим и праведнијим свјетовима
Редатељица Милавић Давиес у представу их уводи поступно, па се текст полако раствара пред очима гледатеља, попут тепиха са све шароликијим узорцима, у комаду снажног емотивног набоја, пропараног епизодама меланколије, али с пуно духа и уз дозу хумора.
Суровост стварности очитована у језику дијалога преплиће се с поетичношћу унутарњег, оног невидљивог садржаног у дидаскалијама које је редатељица уплела у радњу па тако ликови у „оффу“ износе описе, појашњења, импресије и закључке, проширујући простор радње на оно неизговорено.
Драгицу, коју игра Светлана Бојковић, из стана избацује Иванин син (Иван Михаиловић), који јој одбија признати уговор о доживотном уздржавању. Лутајући изгубљено градом сусреће стару пријатељицу Ружу (Горица Поповић), распјевану Далматинку која се удала у Београду и ту остала након што јој је умро муж. Ружина је сусједа Загорка (Тања Бошковић), бивша суткиња која воли рећи да је она можда у мировини, „али Правда није“.
У тој темељној причи у којој се особе старије животне доби сусрећу с конкретним проблемима живота у модерном постсоцијалистичком суставу, који управо пролази или је прошао раздобље транзиције, налази се драмски дио текста. Све остало је, по ријечима саме редатељице – бајка, и то готово па глазбена бајка, јер представа је испресијецана пјесмом, уз глазбену пратњу уживо на клавиру коју изводи Горица Шутић. Кад Ружи инвеститори покуцају на врата с налогом за рушење, Загорка баш тад одлучи „отићи од куће“ гдје се дјеца и унуци који никако да се осамостале према њој понашају као према ретардираном дјетету, а Драгици корумпирани судски вјештак затаји документ који је кључан како би доказала правоваљаност
уговора о стану, из гроба одједном излази Ивана (Софија Јуричан), у облику прекрасне младе партизанкекоја је са својом четом у младости извојевала многе ратне побједе и која не прихваћа пораз као рјешење. Као свака бајка, прича има сретан крај, а идеју комада најбоље на крају сажима Драгица, која признаје да је такав свршетак могућ само у машти, јер наравно да би се у стварности све догодило другачије, „али, ако престанемо мислити о љепшим и праведнијим свјетовима, уфитиљили смо га скроз!“.
Загребачка је публика одушевљено испратила глумачки тим, којему су се на позорници придружиле Милавић Давиес и Димитријевић, а заинтересираност је показала и великим одазивом на округли стол гдје је након изведбе добила прилику судјеловати у разговору с актерима представе и њезиним творцима, који је у атрију казалишта модерирала театрологиња Мира Мухоберац, а водила глумица Гавелле Бојана Грегорић Вејзовић.
Фестивал 32. Гавеллине вечери ове се године одржава од 11. до 21. листопада, а доноси десет представа у службеној конкуренцији за фестивалске награде те једну која ће играти изван конкуренције. Сљедећа представа у програму је у уторак, 17. листопада, „Устав Републике Хрватске“ загребачког Сатиричког казалишта Керемпух у режији Винка Брешана.

СЕЕбиз.еу

ЗАГРЕБ – Ради се о топлој љубавној драми о дискриминацијама сувременог доба у режији британско-српске редатељице Александре Милавић Давиес, у којој три главне улоге играју три велике српске глумице, Светлана Бојковић, Горица Поповић и Тања Бошковић.
Оне играју три хероине старије животне доби – јунакиње драме старице су импресивна животна стажа, од 75 до 90 година старости, жене које су градиле свијет у којем живе, а којему су сада, у старости, постале сувишне.
Загребачка публика дочекала је с одушевљењем београдске госте, а глумачку игру трију прослављених глумица испратила овацијама.
Представа „Моја ти“ настала је по драмском предлошку сувремене српске драматичарке Олге Димитријевић „Како је добро видјети те опет“, који је побиједио на натјечају за најбољи сувремени домаћи драмски текст
Стеријиног позорја 2014., те је премијерно изведена на затварању 62. Позорја у липњу ове године. Њезина је средишња окосница љубавна прича, и то таква коју упознајемо тек на њезину крају – Ивана је управо умрла, а Драгици пријети деложација из стана у којему су заједно живјеле протеклих 50 година.
Испод тог површинског слоја, текст се дотиче разних проблема сувремености, тематизирајући социјализам као носталгично уточиште онима који се не препознају у новом политичком суставу у којему јачи побјеђује;трећу животну доб као непожељан терет млађим генерацијама; сексуалне (не)слободе; идеолошке подјеле;атеизам насупрот религије посттранзицијских нововјерника.
Димитријевић је у тој причи глас дала трима старицама – уз Драгицу, ту су још и Ружа и Загорка – које је сама назвала „живим архивима социјализма“. Оне живе у великим становима у центру града на које су око бацилли нестрпљиви насљедници или грабежљиви инвеститори, неспособне или невољне уопће се и покушати одупријети и потражити правду на судовима, јер ионако неће живе дочекати крај судских процеса.
Не смијемо престати мислити о љепшим и праведнијим свјетовима
Редатељица Милавић Давиес у представу их уводи поступно, па се текст полако раствара пред очима гледатеља, попут тепиха са све шароликијим узорцима, у комаду снажног емотивног набоја, пропараног епизодама меланколије, али с пуно духа и уз дозу хумора.
Суровост стварности очитована у језику дијалога преплиће се с поетичношћу унутарњег, оног невидљивог садржаног у дидаскалијама које је редатељица уплела у радњу па тако ликови у „оффу“ износе описе, појашњења, импресије и закључке, проширујући простор радње на оно неизговорено.
Драгицу, коју игра Светлана Бојковић, из стана избацује Иванин син (Иван Михаиловић), који јој одбија признати уговор о доживотном уздржавању. Лутајући изгубљено градом сусреће стару пријатељицу Ружу (Горица Поповић), распјевану Далматинку која се удала у Београду и ту остала након што јој је умро муж. Ружина је сусједа Загорка (Тања Бошковић), бивша суткиња која воли рећи да је она можда у мировини, „али Правда није“.
У тој темељној причи у којој се особе старије животне доби сусрећу с конкретним проблемима живота у модерном постсоцијалистичком суставу, који управо пролази или је прошао раздобље транзиције, налази се драмски дио текста. Све остало је, по ријечима саме редатељице – бајка, и то готово па глазбена бајка, јер представа је испресијецана пјесмом, уз глазбену пратњу уживо на клавиру коју изводи Горица Шутић. Кад Ружи инвеститори покуцају на врата с налогом за рушење, Загорка баш тад одлучи „отићи од куће“ гдје се дјеца и унуци који никако да се осамостале према њој понашају као према ретардираном дјетету, а Драгици корумпирани судски вјештак затаји документ који је кључан како би доказала правоваљаност
уговора о стану, из гроба одједном излази Ивана (Софија Јуричан), у облику прекрасне младе партизанкекоја је са својом четом у младости извојевала многе ратне побједе и која не прихваћа пораз као рјешење. Као свака бајка, прича има сретан крај, а идеју комада најбоље на крају сажима Драгица, која признаје да је такав свршетак могућ само у машти, јер наравно да би се у стварности све догодило другачије, „али, ако престанемо мислити о љепшим и праведнијим свјетовима, уфитиљили смо га скроз!“.
Загребачка је публика одушевљено испратила глумачки тим, којему су се на позорници придружиле Милавић Давиес и Димитријевић, а заинтересираност је показала и великим одазивом на округли стол гдје је након изведбе добила прилику судјеловати у разговору с актерима представе и њезиним творцима, који је у атрију казалишта модерирала театрологиња Мира Мухоберац, а водила глумица Гавелле Бојана Грегорић Вејзовић.
Фестивал 32. Гавеллине вечери ове се године одржава од 11. до 21. листопада, а доноси десет представа у службеној конкуренцији за фестивалске награде те једну која ће играти изван конкуренције. Сљедећа представа у програму је у уторак, 17. листопада, „Устав Републике Хрватске“ загребачког Сатиричког казалишта Керемпух у режији Винка Брешана.

СЕЕбиз.еу