)
DILETANTI IGRAJU TRAGIČNI VODVILJ
Gledao sam na televiziji pre nego što ću doći ovamo, u Atelje, svršetak čina jednog komada za koji ne mogu da kažem da je drama, jer na sceni ne vidim protagoniste. Sve se više čini da je naš život nalik na komad u kome nema protagonista, a ima drame. Ili ti to, kao reditelj, gledaš drugačije?
– Živimo u vremenu bez junaka. Svaka drama ima svog pozitivnog i negativnog junaka i ima svoju liniju sukoba. Ovde se i ne zna više ko se s kim sukobio i zašto. Ovo pripada nekom vremenu – možda prošlom – drami apsurda. Možda će se iz toga roditi neka nova dramaturgija. Za sada ja još uvek znam drame sa junacima.
Kad bi pokušao da smestiš u neki žanr taj komad koji gledamo, koji bi to žanr bio?
– Vodvilj sa tragičnim posledicama. Znači: Tragivodvilj. Ličnosti koje vode igru su vodviljske.
Ima li pozorište šta da nauči od tih glumaca?
– Kako da ne, samo ne znam šta. U svakom slučaju, tu apsurdnost situacije može da preuzme pozorište u neku svoju predstavu ali … Ovako loši glumci ipak nisu za pozorište. Morali bi malo da uče, pa da eventualno, pozorište preuzme nešto od njih.
Ako se setiš svojih režija pre dvadesetak godina, primećuješ li kako su neke vodviljske, čak lakrdijske situacije, prerasle u nešto sasvim drugo? Recimo, „Na ludom belom kamenu“…
– Da, to je možda primer, naročito prvi dramolet „Generali ili srodstvo po oružju“. To je ono što se nama danas dešava kad svi vode svoj mali rat. Tako i ona dvojica na Pekićevom tavanu vode neki rat koji nikome i ničemu ne služi.
To je bilo sedamdeset prve. Da li si tada, tu dvojicu generala, nemačkog i jugoslovenskog, mogao zamisliti kao stvarne?
– Nisam, mada sam poznavao tu vrstu ljudi… Poznavao sam ljude koji su bili isključeni iz našeg realnog života, koji su vodili takve ratove. Vodili su, na primer, pomorske bitke u nekim kadama, sa nekim brodićima koje su sami pravili, i to s ogromnom strašću. Učinilo mi se da se neka vrsta agresije, imanentna svakom biću, manifestuje kroz dečje igre, koje kao što znamo, umeju da budu vrlo opasne.
Ako nisi mogao da vidiš kao realne ličnosti generale, da li si mogao da zamisliš kao stvarne Kovačevićeve „maratonce“, makar oni imali sto dvadeset ili ne znam koliko godina, koji gaze sve pred sobom nemilice?
– Ni to nisam mogao da zamislim … Ima jedna rečenica u tom komadu, ne znam da li je neko dodao ili je Duško napisao, u prvoj sceni kad deda pita unuka Mirka šta gleda, unuk kaže: „Gledam prenos državnog udara“. To je bilo smešno, apsurdna stvar. Onda sam, pre dve ili tri godine, iz Bukurešta gledao direktan prenos državnog udara i setio sam se Maratonaca. I shvatio sam da je najapsurdnija farsa postala proročki, realistični komad. A u tom gaženju na kraju, u tome mi sad živimo.
Kad bi danas režirao taj isti komad …
– Teško bih ga danas izrežirao. Ne znam kako bi se motiv koji dovodi do gaženja opravdao da to gaženje izgleda apsolutno realno. U pozorištu je lako stilizovati stvari, ali je teško učiniti uverljivim… Nisam o tome razmišljao, ali bi bilo zanimljivo videti na sceni tu dramu koja je anticipirala neke događaje u kojima su se našli.
Radovan Treći, prividno, nema tu anticipatorsku snagu.
– Ima i on. To je anticipacija primitivizma koji je ovladao. Radeći Radovana imali smo jednu vrlo veliku dilemu, mislim da nam se predstava izmakla u jednom trenutku. Mi smo bili duboko uvereni, i Zoran i ja i ceo ansambl, da treba da napravimo žestoku kritiku primitivizma, onog prikrivenog u nama i onog koji plavi. Ali, živeli smo u vremenu u kome je primitivizam bio prikrivan, pa smo verovali da je to ostatak nečeg što smo već prevazišli… Predstava se posle izvrnula u neku poetiku primitivizma. Čini mi se čak da je u svojoj kasnijoj fazi taj primitivizam učinila lepim i šarmantnim. I mada se videlo o čemu je reč, ispadalo je kao da smo, zbog toga što smo primitivni, glupaci i neprosvećeni – šarmantni i slatki. Danas tu više šarma nema. To je jedan baš surovi primitivizam koji je ovladao našim životom, koji ugrožava sve tekovine civilizacije koje smo teškom mukom stekli, ali i iz tog Radovana se moglo videti šta nas čeka.
Izgleda da je to i onda znala legendarna blagajnica Ateljea, Pavica. Pitao sam je: „Ko su gledaoci Ateljea?“ Odgovorila je: „Sve su vam to, moj gospodine, radovani.“
– Samo, tada kad je ona to rekla, bilo ih je manje. Sad ih je strašno mnogo. Radovani se namnožili. Ima ih svuda. To je duh koji dominira ovom zemljom. I to je pogubno. S druge strane… Ne bih te ljude hteo da vređam, jer su oni ti koji će da nam donesu napredak. Oni su vitalni svet koji će umeti, bar koliko ja cenim, da naprave profit u kome će, naravno, najpre sami da uživaju… Tako je bilo u ranom kapitalizmu. I mi se, eto, vraćamo nazad, da bismo pošli napred. Očigledno nije bilo moguće da se uđe u dvadeset prvi vek bez tog preloma… Ostaje nam da sačekao da se novi bogataši, novi proizvođači profita kultivišu, i da ta njihova vitalnost, prodornost i sposobnost bude na korist svih ljudi koji ovde žive. Tako je nastala i Amerika.
Dok mi razgovaramo, dole, na pozornici, igra se vodvilj. Dvorana je opet puna, napolju znamo kako je. Kako ti to objašnjavaš?
– Ljudi žele da imaju iluziju nekog normalnog života. To što im prikazujemo, to je, tako, jedna sitna problematika – muž prevari ženu, žena prevari muža, ima ljubavnika, puno dramatičnih obrta. Na kraju je svako na svom mestu. Prosto se stvara iluzija da će se i ovi naši životi urediti kao u vodvilju… I ovo što gledamo u Skupštini liči na ovu našu predstavu, samo što nisu tako lepe haljine, i nema tako lepih žena, nisu ljudi lepi. U svakom slučaju, svi ti skupštinski sukobi su sitni, jer je reč o sitnim ljudskim sujetama… Taj vodvilj liči na ovaj naš, samo je slabije kostimiran i slabije je režiran, i slabiji su glumci, naravno… Tek se uče tom poslu. Još uvek su diletanti. Sadržaj nečega što neko govori je jedna stvar, a čim govori javno to mora da ima sugestiju, da – kako to u pozorištu kažemo – prebaci rampu. Problem naše politike je baš taj problem: ljudi nemuštih, koji ne umeju da govore, koji ne umeju da se izraze, koji su često emotivno nabijeni u profesiji koja ne dozvoljava emocije. To ide do Joneska. Seti se kad je cela Savezna skupština raspravljala o tome da li je Mićunović jahao popa ili nije. Ceo dan su o tome gudili. To bi čak i u dramskom obliku delovalo kao preterivanje, a ipak se desilo. To je naš život… Sve je ovo jedno pozorište, nažalost lošeg kvaliteta.
Neki misle da je maltene nedostojno pozorišta, ili da nije od dobrog ukusa, da u ovakvim vremenima zabavlja ljude lakim komedijama, vodviljima …
– Čuo sam to. Ne znam čime bismo ih zabavljali… Sigurno je da pozorište ne treba da deli hleb, da dovodi publiku da bi joj delilo hleb, šećer ili brašno. Za to postoje druge institucije. Pozorište treba da se bavi sobom. Ako se dobro bavi sobom, onda se bavi i ljudima. Jedino što mi se čini da je pozorište završilo jedan svoj period bavljenja politikom. I, to je dobro. Pozorište treba da se bavi moralnim pitanjima čoveka koja se tiču svih vremena. A u to ulazi i vodvilj, i komedija, i drama i tragedija. Možda je komedija pretegla u ovo vreme, zato što je vreme mračno i zato što je ljudima potreban neki odušak, pa to prosto bolje prolazi i više se vidi. Ali, ima čovek prava da dva sata zaboravi ove gluposti koje ga okružuju.
Dobrim delom svog života u pozorištu ti si se, na ovaj ili onaj način, bavio politikom. S tim je, kažeš, gotovo. Kako to?
– Jeste, dodirivao sam politiku, ne baš direktno, ali u velikoj meri. Zašto? Zato što sam živeo u jednom totalitarnom sistemu koji je bio vrlo čvrst i fiksiran, u kome je svaki iskorak, u bilo kojoj sferi ljudske aktivnosti, bio mala pobeda nad tim sistemom. Ne pobeda, pomeranje stvari… Danas, u ovom potpunom haosu, kada više ništa nije zabranjeno, kada svako može da kaže šta hoće, kada je Narodna Skupština jedno veliko pozorište, ovo pozorište ne zna više kome više da se suprotstavi. Ono bi moralo da se suprotstavi toj poplavi primitivizma, narcisoidnosti, gluposti u političkom životu ove zemlje. Ali, za to je potrebno vreme, i potreban je pisac… A ono je bio jedan stabilan period od pedesetak godina, jednog autoritarnog režima u kome se znala svaka adresa. Mi smo na te adrese slali skrivene poruke, pa smo neki put dobijali vrlo oštar odgovor, pa nam predstavu skinu, ali smo išli dalje. To je bila igra mačke i miša. Sad se više ne zna s kim se igra. Da bi se pozorište ponovo počelo baviti politikom, treba da se utvrde pravila igre, a pravila igre trenutno ne postoje.
Opet sedamdesete godine: Bulgakovljevo „Purpurno ostrvo”. U tom komadu postoji onaj čuveni cenzor Sava Lukič koji izlazi na scenu da reguliše pitanje komada. Povodom te predstave Jovan Hristić je onda, dakle sedamdeset druge, zapisao: „Današnji Sava Lukič više ne izlazi na pozornicu, više nije glumac, već samo reditelj.“
– Ti reditelji u to vreme, što ranije, što kasnije, stvarno nisu izlazili na pozornicu. A bilo je puno Sava Lukiča oko nas, i u Beogradu i Jugoslaviji. Danas, kad ih vidim po raznim strankama, dođe mi smešno. Setim se „Golubnjače”, „Drugih vrata levo” ili „Kape dole”… „Purpurno ostrvo” je prošlo zahvaljujući tome što je autor bio ruski, pa su nekako progutali, mada je bilo pritisaka… Tačna je Vavina konstatacija. Oni su tada već počeli da režiraju, nisu javno delovali, čak ni preko institucija sistema, recimo svedoka, sa sitnim pritiskom na određenu ličnost… Na početku mog upravnikovanja u Ateljeu, iako je sistem već bio razbijen, imao sam sličan slučaj oko Vojnika Čonkina. Tajni reditelji su od mene tražili da se to smakne, jer to smeta Rusima… Ja nisam pristao, ali ni oni više nisu imali snage da me na to nateraju… To vreme je, hvala Bogu, prošlo, tih reditelja više nema. Pa se režiraju druge stvari. Reditelji su u blizini para, a ne u blizini kulture. Kultura nikoga i ne zanima, i niko ne smatra da je kultura opasna. Ostavili su nas, što se toga tiče, na miru, ali su nas ostavili i bez novca. Sad se snalazimo sami. Možda je bolje i tako. Bar znamo gde smo… A Sava Lukič? Znam neke ljude koji su u ono vreme bili kreatori davljenja knjiga, predstava, filmova. Da ih ne imenujem, jer bih bio nepravedan. Mnogo ih je. Imali smo mi, tako, jedan savet u kome su briljirali Žika Berisavljević, Đoko Stojičić, Velja Gavranov pokojni… Stalno su svi imali crvene olovke, svaki tekst smo morali da prevrćemo – od „Kafanice, sudnice, ludnice”, pa do „Purpurnog ostrva”… Kad sam režirao „Sabirni centar” u Beogradskom dramskom pozorištu, to je bilo relativno skoro, pre osam-devet godina… Kad onaj profesor umre, dođe ona profesorka i konstatuje: „On je u komatoznom stanju“. Uprava pozorišta je tražila da tu rečenicu izbacim, jer je Tito tad bio u komatoznom stanju. Prosto, medicinski izraz nije smeo da se upotrebi, jer će narod misliti da se to odnosi na Tita. Potpuno paranoidno razmišljanje… Bilo je takvih smešnih situacija mnogo, ne mogu sad da ih se setim… Isti oni ljudi danas se nalaze na raznim pozicijama i u raznim strankama. Ali su se rasporedili. Ne verujem da su mogli tako da se promene, da postanu tako uzorne demokrate francuskog tipa.
Da razjasnimo tvoje doticanje politike. Ona je, čini se, uvek bila zaogrnuta pozorišnim ruhom.
– Šta je meni bilo u prvom planu? Vaspostavljanje igre. To sam u ranoj mladosti naučio od Bojana Stupice. „Purpurno ostrvo” je bilo, pre svega, pozorišna predstava, a onda ono drugo. Imala je i spektakularnost, imala je uspostavljene odnose, imala je dobre uloge. Ona je mogla da govori i o nečem drugom, delovala bi na publiku kao pozorište, kao igra.
Bavio si se i tim famoznim našim mentalitetom koji se, sudimo li i po pozorištu, ne menja.
– Mentatlit je jedna tvrda stvar, teško se pomera, i s tim treba računati. Ne može se biti Francuz u Srbiji, niti se može biti Srbin u Francuskoj. Imao sam prilike da režiram i u drugim gradovima, Zagrebu, Ljubljani, Banjaluci, Mostaru, Novom Sadu, i uvek bih se našao u čudu. Recimo, Novi Sad. Sedamdeset kilometara od Beograda, a kako glumci – da govorim o najbanalnijem – drugačije osećaju vic nego oni u Beogradu. Velike su razlike… Ja sam definitivno odlučio da se bavim beogradskim mentalitetom. Ako to proširim, dobijem jednu mešavinu koja ne funkcioniše nigde, i nikako. Moje beogradske predstave, kad odu u Zagreb, doživljavaju ovacije baš zato što se u njima prepoznaje beogradski duh. Ali, nije to samo oduševljenje beogradskim duhom, nego i potvrda nekih, recimo u Zagrebu, negativnih razmišljanja o Beogradu i ljudima koji u njemu žive. Tako da je to bilo dvostruko uživanje: smešno je, ali govori o tom Beogradu da je malo primitivan, da nije tako kultiviran… Kad govorimo o mentalitetu, moramo suziti stvar: da odem u Vranje, ja se, priznajem, ne bih snašao.
„Sveti Georgije ubiva aždahu”. Premijera je bila pre ovog rata. Predstava je nedavno obnovljena. Šta se u njoj promenilo s obzirom na sve ovo oko nas što se desilo?
– Promenio se komad u odnosu na vreme. Melodramska priča koja se dešava na fonu rata kao da se debelo spojila sa tim ratom. I bogalji u njoj više nisu … Pun je grad bogalja, televizija ih je puna.
Znaš li šta je sa Kohoutom?
– Ne znam. Poslednji put sam ga video na premijeri njegovog komada „Pat ili igra kraljeva”. To je bilo pre tri-četiri godine. Koliko znam, još uvek živi u Beču.
Pitam te, naravno, zbog Marije, „Marija se bori s anđelima”. Opet jedna tema koja se u ono vreme činila nama bliskom: stradanje zbog mišljenja. Glumica koja je potpisala jedan politički manifest izgubila je posao …
– Sećam se jednog razgovora sa Pavelom Kohoutom posle te predstave. Malo je duža priča, ali je zanimljiva. Splet okolnostu se desio. Došao je Kohout u Beograd preko svog izdavača. Prvog dana je gledao „Protest-Atest” u Narodnom pozorištu, drugog dana je gledao „Marija se bori s anđelima” i dan kasnije organizovali smo mu predstavu „Audijencija i Vernisaž”, pre podne. Vaclav Havel je tada bio u zatvoru, a pošto je Kohout imao načina da mu to dojavi, želeli smo da mu dostavi neku informaciju o predstavi. Onda su se pojavili anđeli koji su brinuli o našem pozorištu u to doba. Ne znam ko je bio predsednik naše Vlade u to vreme, da li Branko Mikulić, ali neko je bio u poseti Češkoj… I, dok se predstava odigrivala, mene je zvlao Ministarstvo spoljnih poslova. Kao, to je provokacija u odnosu na predsednika – ne sećam se da li Vlade ili države – koji je u poseti, da to ugrožava naše odnose sa Čehoslovačkom… I tog dana ujutro mi stigne vest da je umro u Zagrebu Peca Petrović. Direktno ubijen od pokrajinskih vlasti u Novom Sadu. Bio je isponižavan, prognan, zbog „Golubnjače”… Čitav niz anđela se pojavo tog istog dana. Dolaskom Kohouta u Beograd pojavili su se i državni, i prodržavni, i paradržavni anđeli… Taj dan nikad zaboraviti neću. Fadil Hadžić mi je javio da je Peca umro. A ja sam nedelju dana ranije bio u Zagrebu i video sam Pecu i shvatio sam da je teško bolestan. Gledali smo baš premijeru „Glembajevih” sa Radetom Šerbedžijom, onu predstavu sa rezanjem noktiju, bio je i Relja Bašić. I sedeli smo u kafani „Brno“. Dosta dugo smo pričali. Peca je imao strašne tegobe oko povratka u Novi Sad. Čovek je prosto eksplodirao… Naravno, pošto sam se već izveštio da se borim s anđelima, ja sam rekao da je Kohout u Beogradu privatno. Da je on austrijski državljanin i da je već otputovao i da oni nisu dobro informisani. Rekao sam da je otputovao sinoć, odmah posle predstave i da ne mogu da ga isteram iz Jugoslavije kad je već otišao. A sedeo je baš tada u Ateljeu na predstavi. Pitaju: kad je otputovao? Kažem: sinoć, proverite, vozom je otišao za Beč. Jedanaest i dvadeset. Slažem glatko… Tako se ta stvar, bar odozgo, smiri. Posle te predstave smo otišli na ručak u Šafarikovu, Kod Pece, i onda mi je Kohout rekao da je presrećan što je gledao predstavu, Mariju, da je ona igrana i u Nemačkoj, i u Austriji, ne znam gde sve nije igrana, ali da nikakvu pravu komunikaciju s publikom nije imala. Niko je nije razumeo. I rekao je da je defakto jedino tržište, tu grubu reč da upotrebim, čeških pisaca disidenata Jugoslavija, jer mi u Jugoslaviji razumemo tu problematiku koju oni obrađuju, zato što smo kroz to prošli mnogo ranije. I rekao je: vi treba izuzetno da cenite slobodu koju ste postigli, kada u ovom sistemu možete sve ovo da radite. Kaže: to kod nas još nije moguće… Osamdeset četvrte sam mislio, pogrešno naravno, da ćemo mi krenuti uzlaznom linijom, da ćemo postati jedna ozbiljna evropska zemlja, što smo već bili, da će Beograd postati značajan kulturni centar, što je već bio, a eto – desilo se potpuno suprotno: da živimo u kavezu, zatvoru, da nismo u mogućnosti da komuniciramo sa svetom… Tako da je procena osamdeset četvrte, i Kohoutova i naša zajednička, bila potpuno pogrešna.
U ranim sedamdesetim godinama ti režiraš „Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji”. Da li bi mogao da zamisliš evoluciju te porodice kroz ovo vreme ?
– Vidiš, nisam o tome razmišljao… Ne, ne verujem da bi se ona razvila. Te porodice koje su tako nasilnički uništene i uplašene, one su, ja mislim, polako nestale. Da smo sačuvali deo prave građanske klase, verujem da bismo živeli u zdravijem sistemu i sa zdravijim moralnim kodeksom.
Šta je bilo s decom ?
– Eh, deca su lako kvarljiva roba. Sad ću ti ispričati jednu priču… Pred njegovu smrt dogovarao sam se s Pekićem da napiše dramu o Njegovanima: da se porodica nađe u situaciji pred sam rat, da drugi čin bude u vreme rata, treći posle rata. Da se pokaže kako se porodica raslojavala: kako su se deca ili priklonila vladajućoj, novodošavšoj garnturi ili potonula s onim što je otišlo, u nadi da bi i to moglo pobediti. Porodica je poslala jednog na jednu, drugog na drugu stranu, pa – kako mu bude! Međutim, i ta računica je bila pogrešna, jer su se deca pobednici u suštini debelo razračunala sa sopstvenom porodicom. Dobro, nisu skinute glave, ali su lišeni imovine, raseljeni… To se desilo i s mojom porodicom, pa imam to lično iskustvo… Na žalost je Pekić umro.
Kako bi se završio taj komad ?
– Razgovarali smo o tome da se stvar završi nekim građanskim ratom, sukobom u samoj porodici… Kad se bude obradila ostavština Pekićeva, pokušaću da nađem ta skripta, da vidim da li može od toga nešto da se uradi.
Pomenuo si lično iskustvo.
– Moja porodica je takođe rasturena odmah posle rata. Moj deda je bio general jugoslovenske vojske, posle je bio kancelar kraljevih ordena, bio je petnaest dana u vladi nacionalnog spasa kod Nedića… Bio je posle rata suđen, vrlo blago, na osamnaest meseci, pa se žalio, pa je dobio tri godine. I lišen je svih građanskih prava. Naravno, to je podrazumevalo odmah iseljenje iz stana. Poizbacivani smo iz stana, stvari su nam oduzete. Moj otac je izgubio posao. Preživljavali smo, tako, dve-tri godine. Moj otac je dobio pasoš tek pedeset četvrte godine, kada je prešao u Zagreb. Pošto je bio visoki stručnjak za spoljnu trgovinu, zaposlio se u jednoj zagrebačkoj firmi i zagrebačka UDB-a mu je dala pasoš… Ja sam, znači, kroz to prošao… Imao sam prilike da uđem u Komunističku partiju i sve to anuliram, ali nisam hteo, jer sam bio svestan da bi to bio težak poraz, i moj lični i moje familije… Nisam ja apriori bio protiv komunista, imao sam među njima velike prijatelje, ja sam bio protiv tog sistema za koji sam verovao da neće dugo da traje, ali sam se i tu prešao… I smešno mi je kada sada vidim bivše komuniste koji su me ganjali zbog toga što nisam išao na radne akcije, što nisam bio član omladinske organizacije, kad ih vidim sad kao vođe antikomunističkog pokreta koji se bacaju blatom na svog bivšeg gazdu. Te promene u ljudima ne razumem, a i – razumem. Očigledno je moralo tako… Ja nisam to hteo. Koliko je koštalo platio sam, ali sam zadovoljan.
Onda je došao ovaj rat. Je li te lično pogodio?
-Ja sam jako lično pogođen tim ratom zato što sam dete mešovitog braka. Meni je majka Hrvatica. Meni je pola grobova u Hrvatskoj. Majka mi je sahranjena u Zagrebu, deda, baka… Rijeka, Krk. Meni je ceo jedan deo života vezan za taj prostor. Rođen sam u Zagrebu, imam mnogo prijatelja u Zagrebu, a živeo sam u Beogradu. Za vreme okupacije sam prelazio ilegalno u Zagreb svake godine s majkom, radila je pruga, doduše, dugo se išlo, ali je moglo da se ide. Na neki način, ovaj rat me je doveo u situaciju da se opredelim. Da li ja mogu da se osećam kao nekad? Ne mogu. Znači, ne mogu više da odem u Zagreb kad mi padne napamet, ne mogu da odem na grob majčin… Često sam odlazio u Zagreb, a da nisam išao na njen grob. Ostala mi je njena smrt u teškoj uspomeni, jer je umrla mlada… Sad sam onemogućen da odem… I setim se kako smo se izvukli iz ustaškog zatvora četrdesete, kad smo se povlačili iz Zadra. Pošto je moj otac bio vicekonzul u Zadru, majka i ja smo se povlačili prema Dubrovniku. Ustaše nas uhvate i hoće da nas streljaju. Onda otkriju da je ona Hrvatica, pa nas puste… Znači, ja sam u ranom detinjstvu i na početku duboke starosti imao dve iste situacije. Pošto sam ovde živeo, opredelio sam se da ostanem ovde. Ne bih otišao i promenio sredinu, kao neki moji prijatelji, zato što bi mi tamo bilo možda bolje… Nije mi ni padalo napamet da idem. Opredelio sam se za ovde.
Veruješ li da ćeš jednom otići na grob majke?
– Ne verujem. Za duže vreme ne. Čak i kada to bude moguće, pitanje je da li ću smoći snage da odem u taj grad u kome sam se osećao kao kod kuće. Da li ću imati hrabrosti i da li ću imati dovoljno nerava da se sretnem s nekim ljudima sa kojima sam bio veliki prijatelj, a danas ne znam kako misle? Da mi je to nepoznat grad, glatko bih otišao. Ali, baš zato što sam tamo išao u školu, imam mnogo školskih drugova, vrlo bi mi teško bilo da se sretnem s njima, jer ne znam šta misle. Bio sam skoro u Švajcarskoj, pa sam se javio nekim prijateljima u Zagreb i u Dubrovnik. Bilo je potresno, ukoliko telefonski razgovor uopšte može da izazove te emocije… Imam prijatelje u Sloveniji s kojima sam u kontaktu, ne tako često. Koliko god želim da se vidimo, a i oni žele, jedino bismo mogli da se vidimo u Mađarskoj, u Baji recimo. Ali mi je glupo da se nalazim u Mađarskoj sa ljudima sa kojima sam živeo u istoj državi.
Kako si?
– Dobro sam… Možda nismo zaslužili baš ovoliko, ali desilo se, Bože moj. Ja sam po prirodi optimista i gledam napred. Jedini način da poslužiš pozitivnom svojom energijom, to je da se baviš svojim poslom najbolje što možeš. Trudim se da se svojim poslom bavim najbolje što umem.
Možeš li da zamisliš komad koji će biti napisan kad sve ovo prođe?
– Mogu da zamislim. Mislim da će se javiti jedna nova Antigona, naravno naša.
Da li bi i u tom slučaju više voleo da režiraš vodvilj?
– Pa da… Više bih voleo vodvilj. Opterećeni smo strašno detaljima, i ne bih zadovoljio sve kada bih režirao recimo tu Antigonu. Nismo ni svesni koliko smo detalja popili preko televizije, koliko slika. Ni jedna predstava ne bi dosegla stravičnost primarnog doživljaja koji svaki gledalac ima. A da bi se došlo do suštine problema, potrebno je da prođe neko vreme, da slike prosto izblede… Postoji očigledno problem kojeg mi nismo bili svesni: zašto je do ovoga došlo. Ne verujem u tu priču da je samo inostranstvo krivo. Oni su nam pomogli, to je sigurno, njima je to u interesu bilo. Ali, ti možeš da baciš seme u pesak – neće ništa da nikne… Znači da je bilo plodno tle… Nešto se znalo, ali se nije znalo dovoljno. Niko nije bio dovoljno oprezan. Sećam se poslednjeg gostovanja Ateljea 212 u Tuzli, mesec dana pre izbijanja rata. Gostovali smo baš sa Aždahom. Išli smo već onim putem preko Bjeljine. Divno su nas primili i razgovarali smo s ljuduma u pozorištu i s lokalni političarima. Govorili su: „Ma kakvi, ovde ništa ne može da se desi! To su priče. U Hrvatskoj može, ali u Bosni“… Letos sam ponovo pročitao „Travnički hroniku” i sve sam iz nje shvatio.
Šta čitaš?
– Trenutno čitam „Mariju Stjuart” koju treba da režiram. I to mi se čini kao savremeno delo. Sukob između protestanata i katolika, sukob između Škota i Engleza… Potpuno isto kao u ovoj našoj državi.
DILETANTI IGRAJU TRAGIČNI VODVILJ
Gledao sam na televiziji pre nego što ću doći ovamo, u Atelje, svršetak čina jednog komada za koji ne mogu da kažem da je drama, jer na sceni ne vidim protagoniste. Sve se više čini da je naš život nalik na komad u kome nema protagonista, a ima drame. Ili ti to, kao reditelj, gledaš drugačije?
– Živimo u vremenu bez junaka. Svaka drama ima svog pozitivnog i negativnog junaka i ima svoju liniju sukoba. Ovde se i ne zna više ko se s kim sukobio i zašto. Ovo pripada nekom vremenu – možda prošlom – drami apsurda. Možda će se iz toga roditi neka nova dramaturgija. Za sada ja još uvek znam drame sa junacima.
Kad bi pokušao da smestiš u neki žanr taj komad koji gledamo, koji bi to žanr bio?
– Vodvilj sa tragičnim posledicama. Znači: Tragivodvilj. Ličnosti koje vode igru su vodviljske.
Ima li pozorište šta da nauči od tih glumaca?
– Kako da ne, samo ne znam šta. U svakom slučaju, tu apsurdnost situacije može da preuzme pozorište u neku svoju predstavu ali … Ovako loši glumci ipak nisu za pozorište. Morali bi malo da uče, pa da eventualno, pozorište preuzme nešto od njih.
Ako se setiš svojih režija pre dvadesetak godina, primećuješ li kako su neke vodviljske, čak lakrdijske situacije, prerasle u nešto sasvim drugo? Recimo, „Na ludom belom kamenu“…
– Da, to je možda primer, naročito prvi dramolet „Generali ili srodstvo po oružju“. To je ono što se nama danas dešava kad svi vode svoj mali rat. Tako i ona dvojica na Pekićevom tavanu vode neki rat koji nikome i ničemu ne služi.
To je bilo sedamdeset prve. Da li si tada, tu dvojicu generala, nemačkog i jugoslovenskog, mogao zamisliti kao stvarne?
– Nisam, mada sam poznavao tu vrstu ljudi… Poznavao sam ljude koji su bili isključeni iz našeg realnog života, koji su vodili takve ratove. Vodili su, na primer, pomorske bitke u nekim kadama, sa nekim brodićima koje su sami pravili, i to s ogromnom strašću. Učinilo mi se da se neka vrsta agresije, imanentna svakom biću, manifestuje kroz dečje igre, koje kao što znamo, umeju da budu vrlo opasne.
Ako nisi mogao da vidiš kao realne ličnosti generale, da li si mogao da zamisliš kao stvarne Kovačevićeve „maratonce“, makar oni imali sto dvadeset ili ne znam koliko godina, koji gaze sve pred sobom nemilice?
– Ni to nisam mogao da zamislim … Ima jedna rečenica u tom komadu, ne znam da li je neko dodao ili je Duško napisao, u prvoj sceni kad deda pita unuka Mirka šta gleda, unuk kaže: „Gledam prenos državnog udara“. To je bilo smešno, apsurdna stvar. Onda sam, pre dve ili tri godine, iz Bukurešta gledao direktan prenos državnog udara i setio sam se Maratonaca. I shvatio sam da je najapsurdnija farsa postala proročki, realistični komad. A u tom gaženju na kraju, u tome mi sad živimo.
Kad bi danas režirao taj isti komad …
– Teško bih ga danas izrežirao. Ne znam kako bi se motiv koji dovodi do gaženja opravdao da to gaženje izgleda apsolutno realno. U pozorištu je lako stilizovati stvari, ali je teško učiniti uverljivim… Nisam o tome razmišljao, ali bi bilo zanimljivo videti na sceni tu dramu koja je anticipirala neke događaje u kojima su se našli.
Radovan Treći, prividno, nema tu anticipatorsku snagu.
– Ima i on. To je anticipacija primitivizma koji je ovladao. Radeći Radovana imali smo jednu vrlo veliku dilemu, mislim da nam se predstava izmakla u jednom trenutku. Mi smo bili duboko uvereni, i Zoran i ja i ceo ansambl, da treba da napravimo žestoku kritiku primitivizma, onog prikrivenog u nama i onog koji plavi. Ali, živeli smo u vremenu u kome je primitivizam bio prikrivan, pa smo verovali da je to ostatak nečeg što smo već prevazišli… Predstava se posle izvrnula u neku poetiku primitivizma. Čini mi se čak da je u svojoj kasnijoj fazi taj primitivizam učinila lepim i šarmantnim. I mada se videlo o čemu je reč, ispadalo je kao da smo, zbog toga što smo primitivni, glupaci i neprosvećeni – šarmantni i slatki. Danas tu više šarma nema. To je jedan baš surovi primitivizam koji je ovladao našim životom, koji ugrožava sve tekovine civilizacije koje smo teškom mukom stekli, ali i iz tog Radovana se moglo videti šta nas čeka.
Izgleda da je to i onda znala legendarna blagajnica Ateljea, Pavica. Pitao sam je: „Ko su gledaoci Ateljea?“ Odgovorila je: „Sve su vam to, moj gospodine, radovani.“
– Samo, tada kad je ona to rekla, bilo ih je manje. Sad ih je strašno mnogo. Radovani se namnožili. Ima ih svuda. To je duh koji dominira ovom zemljom. I to je pogubno. S druge strane… Ne bih te ljude hteo da vređam, jer su oni ti koji će da nam donesu napredak. Oni su vitalni svet koji će umeti, bar koliko ja cenim, da naprave profit u kome će, naravno, najpre sami da uživaju… Tako je bilo u ranom kapitalizmu. I mi se, eto, vraćamo nazad, da bismo pošli napred. Očigledno nije bilo moguće da se uđe u dvadeset prvi vek bez tog preloma… Ostaje nam da sačekao da se novi bogataši, novi proizvođači profita kultivišu, i da ta njihova vitalnost, prodornost i sposobnost bude na korist svih ljudi koji ovde žive. Tako je nastala i Amerika.
Dok mi razgovaramo, dole, na pozornici, igra se vodvilj. Dvorana je opet puna, napolju znamo kako je. Kako ti to objašnjavaš?
– Ljudi žele da imaju iluziju nekog normalnog života. To što im prikazujemo, to je, tako, jedna sitna problematika – muž prevari ženu, žena prevari muža, ima ljubavnika, puno dramatičnih obrta. Na kraju je svako na svom mestu. Prosto se stvara iluzija da će se i ovi naši životi urediti kao u vodvilju… I ovo što gledamo u Skupštini liči na ovu našu predstavu, samo što nisu tako lepe haljine, i nema tako lepih žena, nisu ljudi lepi. U svakom slučaju, svi ti skupštinski sukobi su sitni, jer je reč o sitnim ljudskim sujetama… Taj vodvilj liči na ovaj naš, samo je slabije kostimiran i slabije je režiran, i slabiji su glumci, naravno… Tek se uče tom poslu. Još uvek su diletanti. Sadržaj nečega što neko govori je jedna stvar, a čim govori javno to mora da ima sugestiju, da – kako to u pozorištu kažemo – prebaci rampu. Problem naše politike je baš taj problem: ljudi nemuštih, koji ne umeju da govore, koji ne umeju da se izraze, koji su često emotivno nabijeni u profesiji koja ne dozvoljava emocije. To ide do Joneska. Seti se kad je cela Savezna skupština raspravljala o tome da li je Mićunović jahao popa ili nije. Ceo dan su o tome gudili. To bi čak i u dramskom obliku delovalo kao preterivanje, a ipak se desilo. To je naš život… Sve je ovo jedno pozorište, nažalost lošeg kvaliteta.
Neki misle da je maltene nedostojno pozorišta, ili da nije od dobrog ukusa, da u ovakvim vremenima zabavlja ljude lakim komedijama, vodviljima …
– Čuo sam to. Ne znam čime bismo ih zabavljali… Sigurno je da pozorište ne treba da deli hleb, da dovodi publiku da bi joj delilo hleb, šećer ili brašno. Za to postoje druge institucije. Pozorište treba da se bavi sobom. Ako se dobro bavi sobom, onda se bavi i ljudima. Jedino što mi se čini da je pozorište završilo jedan svoj period bavljenja politikom. I, to je dobro. Pozorište treba da se bavi moralnim pitanjima čoveka koja se tiču svih vremena. A u to ulazi i vodvilj, i komedija, i drama i tragedija. Možda je komedija pretegla u ovo vreme, zato što je vreme mračno i zato što je ljudima potreban neki odušak, pa to prosto bolje prolazi i više se vidi. Ali, ima čovek prava da dva sata zaboravi ove gluposti koje ga okružuju.
Dobrim delom svog života u pozorištu ti si se, na ovaj ili onaj način, bavio politikom. S tim je, kažeš, gotovo. Kako to?
– Jeste, dodirivao sam politiku, ne baš direktno, ali u velikoj meri. Zašto? Zato što sam živeo u jednom totalitarnom sistemu koji je bio vrlo čvrst i fiksiran, u kome je svaki iskorak, u bilo kojoj sferi ljudske aktivnosti, bio mala pobeda nad tim sistemom. Ne pobeda, pomeranje stvari… Danas, u ovom potpunom haosu, kada više ništa nije zabranjeno, kada svako može da kaže šta hoće, kada je Narodna Skupština jedno veliko pozorište, ovo pozorište ne zna više kome više da se suprotstavi. Ono bi moralo da se suprotstavi toj poplavi primitivizma, narcisoidnosti, gluposti u političkom životu ove zemlje. Ali, za to je potrebno vreme, i potreban je pisac… A ono je bio jedan stabilan period od pedesetak godina, jednog autoritarnog režima u kome se znala svaka adresa. Mi smo na te adrese slali skrivene poruke, pa smo neki put dobijali vrlo oštar odgovor, pa nam predstavu skinu, ali smo išli dalje. To je bila igra mačke i miša. Sad se više ne zna s kim se igra. Da bi se pozorište ponovo počelo baviti politikom, treba da se utvrde pravila igre, a pravila igre trenutno ne postoje.
Opet sedamdesete godine: Bulgakovljevo „Purpurno ostrvo”. U tom komadu postoji onaj čuveni cenzor Sava Lukič koji izlazi na scenu da reguliše pitanje komada. Povodom te predstave Jovan Hristić je onda, dakle sedamdeset druge, zapisao: „Današnji Sava Lukič više ne izlazi na pozornicu, više nije glumac, već samo reditelj.“
– Ti reditelji u to vreme, što ranije, što kasnije, stvarno nisu izlazili na pozornicu. A bilo je puno Sava Lukiča oko nas, i u Beogradu i Jugoslaviji. Danas, kad ih vidim po raznim strankama, dođe mi smešno. Setim se „Golubnjače”, „Drugih vrata levo” ili „Kape dole”… „Purpurno ostrvo” je prošlo zahvaljujući tome što je autor bio ruski, pa su nekako progutali, mada je bilo pritisaka… Tačna je Vavina konstatacija. Oni su tada već počeli da režiraju, nisu javno delovali, čak ni preko institucija sistema, recimo svedoka, sa sitnim pritiskom na određenu ličnost… Na početku mog upravnikovanja u Ateljeu, iako je sistem već bio razbijen, imao sam sličan slučaj oko Vojnika Čonkina. Tajni reditelji su od mene tražili da se to smakne, jer to smeta Rusima… Ja nisam pristao, ali ni oni više nisu imali snage da me na to nateraju… To vreme je, hvala Bogu, prošlo, tih reditelja više nema. Pa se režiraju druge stvari. Reditelji su u blizini para, a ne u blizini kulture. Kultura nikoga i ne zanima, i niko ne smatra da je kultura opasna. Ostavili su nas, što se toga tiče, na miru, ali su nas ostavili i bez novca. Sad se snalazimo sami. Možda je bolje i tako. Bar znamo gde smo… A Sava Lukič? Znam neke ljude koji su u ono vreme bili kreatori davljenja knjiga, predstava, filmova. Da ih ne imenujem, jer bih bio nepravedan. Mnogo ih je. Imali smo mi, tako, jedan savet u kome su briljirali Žika Berisavljević, Đoko Stojičić, Velja Gavranov pokojni… Stalno su svi imali crvene olovke, svaki tekst smo morali da prevrćemo – od „Kafanice, sudnice, ludnice”, pa do „Purpurnog ostrva”… Kad sam režirao „Sabirni centar” u Beogradskom dramskom pozorištu, to je bilo relativno skoro, pre osam-devet godina… Kad onaj profesor umre, dođe ona profesorka i konstatuje: „On je u komatoznom stanju“. Uprava pozorišta je tražila da tu rečenicu izbacim, jer je Tito tad bio u komatoznom stanju. Prosto, medicinski izraz nije smeo da se upotrebi, jer će narod misliti da se to odnosi na Tita. Potpuno paranoidno razmišljanje… Bilo je takvih smešnih situacija mnogo, ne mogu sad da ih se setim… Isti oni ljudi danas se nalaze na raznim pozicijama i u raznim strankama. Ali su se rasporedili. Ne verujem da su mogli tako da se promene, da postanu tako uzorne demokrate francuskog tipa.
Da razjasnimo tvoje doticanje politike. Ona je, čini se, uvek bila zaogrnuta pozorišnim ruhom.
– Šta je meni bilo u prvom planu? Vaspostavljanje igre. To sam u ranoj mladosti naučio od Bojana Stupice. „Purpurno ostrvo” je bilo, pre svega, pozorišna predstava, a onda ono drugo. Imala je i spektakularnost, imala je uspostavljene odnose, imala je dobre uloge. Ona je mogla da govori i o nečem drugom, delovala bi na publiku kao pozorište, kao igra.
Bavio si se i tim famoznim našim mentalitetom koji se, sudimo li i po pozorištu, ne menja.
– Mentatlit je jedna tvrda stvar, teško se pomera, i s tim treba računati. Ne može se biti Francuz u Srbiji, niti se može biti Srbin u Francuskoj. Imao sam prilike da režiram i u drugim gradovima, Zagrebu, Ljubljani, Banjaluci, Mostaru, Novom Sadu, i uvek bih se našao u čudu. Recimo, Novi Sad. Sedamdeset kilometara od Beograda, a kako glumci – da govorim o najbanalnijem – drugačije osećaju vic nego oni u Beogradu. Velike su razlike… Ja sam definitivno odlučio da se bavim beogradskim mentalitetom. Ako to proširim, dobijem jednu mešavinu koja ne funkcioniše nigde, i nikako. Moje beogradske predstave, kad odu u Zagreb, doživljavaju ovacije baš zato što se u njima prepoznaje beogradski duh. Ali, nije to samo oduševljenje beogradskim duhom, nego i potvrda nekih, recimo u Zagrebu, negativnih razmišljanja o Beogradu i ljudima koji u njemu žive. Tako da je to bilo dvostruko uživanje: smešno je, ali govori o tom Beogradu da je malo primitivan, da nije tako kultiviran… Kad govorimo o mentalitetu, moramo suziti stvar: da odem u Vranje, ja se, priznajem, ne bih snašao.
„Sveti Georgije ubiva aždahu”. Premijera je bila pre ovog rata. Predstava je nedavno obnovljena. Šta se u njoj promenilo s obzirom na sve ovo oko nas što se desilo?
– Promenio se komad u odnosu na vreme. Melodramska priča koja se dešava na fonu rata kao da se debelo spojila sa tim ratom. I bogalji u njoj više nisu … Pun je grad bogalja, televizija ih je puna.
Znaš li šta je sa Kohoutom?
– Ne znam. Poslednji put sam ga video na premijeri njegovog komada „Pat ili igra kraljeva”. To je bilo pre tri-četiri godine. Koliko znam, još uvek živi u Beču.
Pitam te, naravno, zbog Marije, „Marija se bori s anđelima”. Opet jedna tema koja se u ono vreme činila nama bliskom: stradanje zbog mišljenja. Glumica koja je potpisala jedan politički manifest izgubila je posao …
– Sećam se jednog razgovora sa Pavelom Kohoutom posle te predstave. Malo je duža priča, ali je zanimljiva. Splet okolnostu se desio. Došao je Kohout u Beograd preko svog izdavača. Prvog dana je gledao „Protest-Atest” u Narodnom pozorištu, drugog dana je gledao „Marija se bori s anđelima” i dan kasnije organizovali smo mu predstavu „Audijencija i Vernisaž”, pre podne. Vaclav Havel je tada bio u zatvoru, a pošto je Kohout imao načina da mu to dojavi, želeli smo da mu dostavi neku informaciju o predstavi. Onda su se pojavili anđeli koji su brinuli o našem pozorištu u to doba. Ne znam ko je bio predsednik naše Vlade u to vreme, da li Branko Mikulić, ali neko je bio u poseti Češkoj… I, dok se predstava odigrivala, mene je zvlao Ministarstvo spoljnih poslova. Kao, to je provokacija u odnosu na predsednika – ne sećam se da li Vlade ili države – koji je u poseti, da to ugrožava naše odnose sa Čehoslovačkom… I tog dana ujutro mi stigne vest da je umro u Zagrebu Peca Petrović. Direktno ubijen od pokrajinskih vlasti u Novom Sadu. Bio je isponižavan, prognan, zbog „Golubnjače”… Čitav niz anđela se pojavo tog istog dana. Dolaskom Kohouta u Beograd pojavili su se i državni, i prodržavni, i paradržavni anđeli… Taj dan nikad zaboraviti neću. Fadil Hadžić mi je javio da je Peca umro. A ja sam nedelju dana ranije bio u Zagrebu i video sam Pecu i shvatio sam da je teško bolestan. Gledali smo baš premijeru „Glembajevih” sa Radetom Šerbedžijom, onu predstavu sa rezanjem noktiju, bio je i Relja Bašić. I sedeli smo u kafani „Brno“. Dosta dugo smo pričali. Peca je imao strašne tegobe oko povratka u Novi Sad. Čovek je prosto eksplodirao… Naravno, pošto sam se već izveštio da se borim s anđelima, ja sam rekao da je Kohout u Beogradu privatno. Da je on austrijski državljanin i da je već otputovao i da oni nisu dobro informisani. Rekao sam da je otputovao sinoć, odmah posle predstave i da ne mogu da ga isteram iz Jugoslavije kad je već otišao. A sedeo je baš tada u Ateljeu na predstavi. Pitaju: kad je otputovao? Kažem: sinoć, proverite, vozom je otišao za Beč. Jedanaest i dvadeset. Slažem glatko… Tako se ta stvar, bar odozgo, smiri. Posle te predstave smo otišli na ručak u Šafarikovu, Kod Pece, i onda mi je Kohout rekao da je presrećan što je gledao predstavu, Mariju, da je ona igrana i u Nemačkoj, i u Austriji, ne znam gde sve nije igrana, ali da nikakvu pravu komunikaciju s publikom nije imala. Niko je nije razumeo. I rekao je da je defakto jedino tržište, tu grubu reč da upotrebim, čeških pisaca disidenata Jugoslavija, jer mi u Jugoslaviji razumemo tu problematiku koju oni obrađuju, zato što smo kroz to prošli mnogo ranije. I rekao je: vi treba izuzetno da cenite slobodu koju ste postigli, kada u ovom sistemu možete sve ovo da radite. Kaže: to kod nas još nije moguće… Osamdeset četvrte sam mislio, pogrešno naravno, da ćemo mi krenuti uzlaznom linijom, da ćemo postati jedna ozbiljna evropska zemlja, što smo već bili, da će Beograd postati značajan kulturni centar, što je već bio, a eto – desilo se potpuno suprotno: da živimo u kavezu, zatvoru, da nismo u mogućnosti da komuniciramo sa svetom… Tako da je procena osamdeset četvrte, i Kohoutova i naša zajednička, bila potpuno pogrešna.
U ranim sedamdesetim godinama ti režiraš „Ulogu moje porodice u svetskoj revoluciji”. Da li bi mogao da zamisliš evoluciju te porodice kroz ovo vreme ?
– Vidiš, nisam o tome razmišljao… Ne, ne verujem da bi se ona razvila. Te porodice koje su tako nasilnički uništene i uplašene, one su, ja mislim, polako nestale. Da smo sačuvali deo prave građanske klase, verujem da bismo živeli u zdravijem sistemu i sa zdravijim moralnim kodeksom.
Šta je bilo s decom ?
– Eh, deca su lako kvarljiva roba. Sad ću ti ispričati jednu priču… Pred njegovu smrt dogovarao sam se s Pekićem da napiše dramu o Njegovanima: da se porodica nađe u situaciji pred sam rat, da drugi čin bude u vreme rata, treći posle rata. Da se pokaže kako se porodica raslojavala: kako su se deca ili priklonila vladajućoj, novodošavšoj garnturi ili potonula s onim što je otišlo, u nadi da bi i to moglo pobediti. Porodica je poslala jednog na jednu, drugog na drugu stranu, pa – kako mu bude! Međutim, i ta računica je bila pogrešna, jer su se deca pobednici u suštini debelo razračunala sa sopstvenom porodicom. Dobro, nisu skinute glave, ali su lišeni imovine, raseljeni… To se desilo i s mojom porodicom, pa imam to lično iskustvo… Na žalost je Pekić umro.
Kako bi se završio taj komad ?
– Razgovarali smo o tome da se stvar završi nekim građanskim ratom, sukobom u samoj porodici… Kad se bude obradila ostavština Pekićeva, pokušaću da nađem ta skripta, da vidim da li može od toga nešto da se uradi.
Pomenuo si lično iskustvo.
– Moja porodica je takođe rasturena odmah posle rata. Moj deda je bio general jugoslovenske vojske, posle je bio kancelar kraljevih ordena, bio je petnaest dana u vladi nacionalnog spasa kod Nedića… Bio je posle rata suđen, vrlo blago, na osamnaest meseci, pa se žalio, pa je dobio tri godine. I lišen je svih građanskih prava. Naravno, to je podrazumevalo odmah iseljenje iz stana. Poizbacivani smo iz stana, stvari su nam oduzete. Moj otac je izgubio posao. Preživljavali smo, tako, dve-tri godine. Moj otac je dobio pasoš tek pedeset četvrte godine, kada je prešao u Zagreb. Pošto je bio visoki stručnjak za spoljnu trgovinu, zaposlio se u jednoj zagrebačkoj firmi i zagrebačka UDB-a mu je dala pasoš… Ja sam, znači, kroz to prošao… Imao sam prilike da uđem u Komunističku partiju i sve to anuliram, ali nisam hteo, jer sam bio svestan da bi to bio težak poraz, i moj lični i moje familije… Nisam ja apriori bio protiv komunista, imao sam među njima velike prijatelje, ja sam bio protiv tog sistema za koji sam verovao da neće dugo da traje, ali sam se i tu prešao… I smešno mi je kada sada vidim bivše komuniste koji su me ganjali zbog toga što nisam išao na radne akcije, što nisam bio član omladinske organizacije, kad ih vidim sad kao vođe antikomunističkog pokreta koji se bacaju blatom na svog bivšeg gazdu. Te promene u ljudima ne razumem, a i – razumem. Očigledno je moralo tako… Ja nisam to hteo. Koliko je koštalo platio sam, ali sam zadovoljan.
Onda je došao ovaj rat. Je li te lično pogodio?
-Ja sam jako lično pogođen tim ratom zato što sam dete mešovitog braka. Meni je majka Hrvatica. Meni je pola grobova u Hrvatskoj. Majka mi je sahranjena u Zagrebu, deda, baka… Rijeka, Krk. Meni je ceo jedan deo života vezan za taj prostor. Rođen sam u Zagrebu, imam mnogo prijatelja u Zagrebu, a živeo sam u Beogradu. Za vreme okupacije sam prelazio ilegalno u Zagreb svake godine s majkom, radila je pruga, doduše, dugo se išlo, ali je moglo da se ide. Na neki način, ovaj rat me je doveo u situaciju da se opredelim. Da li ja mogu da se osećam kao nekad? Ne mogu. Znači, ne mogu više da odem u Zagreb kad mi padne napamet, ne mogu da odem na grob majčin… Često sam odlazio u Zagreb, a da nisam išao na njen grob. Ostala mi je njena smrt u teškoj uspomeni, jer je umrla mlada… Sad sam onemogućen da odem… I setim se kako smo se izvukli iz ustaškog zatvora četrdesete, kad smo se povlačili iz Zadra. Pošto je moj otac bio vicekonzul u Zadru, majka i ja smo se povlačili prema Dubrovniku. Ustaše nas uhvate i hoće da nas streljaju. Onda otkriju da je ona Hrvatica, pa nas puste… Znači, ja sam u ranom detinjstvu i na početku duboke starosti imao dve iste situacije. Pošto sam ovde živeo, opredelio sam se da ostanem ovde. Ne bih otišao i promenio sredinu, kao neki moji prijatelji, zato što bi mi tamo bilo možda bolje… Nije mi ni padalo napamet da idem. Opredelio sam se za ovde.
Veruješ li da ćeš jednom otići na grob majke?
– Ne verujem. Za duže vreme ne. Čak i kada to bude moguće, pitanje je da li ću smoći snage da odem u taj grad u kome sam se osećao kao kod kuće. Da li ću imati hrabrosti i da li ću imati dovoljno nerava da se sretnem s nekim ljudima sa kojima sam bio veliki prijatelj, a danas ne znam kako misle? Da mi je to nepoznat grad, glatko bih otišao. Ali, baš zato što sam tamo išao u školu, imam mnogo školskih drugova, vrlo bi mi teško bilo da se sretnem s njima, jer ne znam šta misle. Bio sam skoro u Švajcarskoj, pa sam se javio nekim prijateljima u Zagreb i u Dubrovnik. Bilo je potresno, ukoliko telefonski razgovor uopšte može da izazove te emocije… Imam prijatelje u Sloveniji s kojima sam u kontaktu, ne tako često. Koliko god želim da se vidimo, a i oni žele, jedino bismo mogli da se vidimo u Mađarskoj, u Baji recimo. Ali mi je glupo da se nalazim u Mađarskoj sa ljudima sa kojima sam živeo u istoj državi.
Kako si?
– Dobro sam… Možda nismo zaslužili baš ovoliko, ali desilo se, Bože moj. Ja sam po prirodi optimista i gledam napred. Jedini način da poslužiš pozitivnom svojom energijom, to je da se baviš svojim poslom najbolje što možeš. Trudim se da se svojim poslom bavim najbolje što umem.
Možeš li da zamisliš komad koji će biti napisan kad sve ovo prođe?
– Mogu da zamislim. Mislim da će se javiti jedna nova Antigona, naravno naša.
Da li bi i u tom slučaju više voleo da režiraš vodvilj?
– Pa da… Više bih voleo vodvilj. Opterećeni smo strašno detaljima, i ne bih zadovoljio sve kada bih režirao recimo tu Antigonu. Nismo ni svesni koliko smo detalja popili preko televizije, koliko slika. Ni jedna predstava ne bi dosegla stravičnost primarnog doživljaja koji svaki gledalac ima. A da bi se došlo do suštine problema, potrebno je da prođe neko vreme, da slike prosto izblede… Postoji očigledno problem kojeg mi nismo bili svesni: zašto je do ovoga došlo. Ne verujem u tu priču da je samo inostranstvo krivo. Oni su nam pomogli, to je sigurno, njima je to u interesu bilo. Ali, ti možeš da baciš seme u pesak – neće ništa da nikne… Znači da je bilo plodno tle… Nešto se znalo, ali se nije znalo dovoljno. Niko nije bio dovoljno oprezan. Sećam se poslednjeg gostovanja Ateljea 212 u Tuzli, mesec dana pre izbijanja rata. Gostovali smo baš sa Aždahom. Išli smo već onim putem preko Bjeljine. Divno su nas primili i razgovarali smo s ljuduma u pozorištu i s lokalni političarima. Govorili su: „Ma kakvi, ovde ništa ne može da se desi! To su priče. U Hrvatskoj može, ali u Bosni“… Letos sam ponovo pročitao „Travnički hroniku” i sve sam iz nje shvatio.
Šta čitaš?
– Trenutno čitam „Mariju Stjuart” koju treba da režiram. I to mi se čini kao savremeno delo. Sukob između protestanata i katolika, sukob između Škota i Engleza… Potpuno isto kao u ovoj našoj državi.