JUBILEJ 50 IZVOĐENJE PREDSTAVE PETRIJIN VENAC

U Pozorištu Atelje 212, večeras 16. maja  sa početkom u 19.30, 50. izvođenje predstave PETRIJIN VENAC, po tekstu Dragoslava Mihailovića, u dramatizaciji Mile Mašović Nikolić, a režiji Bobana Skerlića.

Igraju:

Petrija, mlada – Marta Bjelica

Petrija, gradska – Jovana Gavrilović

Petrija, udovica – Milica Mihajlović

Dobrivoje – Strahinja Blažić

Ljubiša – Tihomir Stanić

Misa – Bojan Žirović

Vlajina Ana / Milana / Sestra – Nina Nešković

Bela / Doktorka / Bolničarka – Isidora Minić

Fotograf / Sreja / Kamenče – Branislav Zeremski

Inžinjer / Doktor / Kurjak – Vladislav Mihailović

TRI LICA PETRIJE
Junakinja Mihailovićevog romana, Petrija Đorđević, zatočena je u pećini životnog
iskustva, večno osuđena da gleda samo senke na zidu daleko od pravih stvari koje su negde van njenih perceptivnih moći, baš kao što su Platonove ideje van čulnog domašaja.
Petrija je paradigma palanačkog iskustva „proklete ženske sudbine“ u patrijarhalnom društvu srpske provincije, determinisana mitološkim i običajnim praznoverjem i narodskim hrišćanstvom koje počiva na strahu i kazni za grehe. Marginalizovana od rođenja već time što je žena, Petrija je lišena moći da utiče pozitivno na sopstvenu sudbinu, a njeno fizičko trajanje zapravo postaje njen lični pakao.
Taj pakao u drami otelotvoren je kroz tri lica Petrije: Mladu, Gradsku i Udovicu. Njih
tri pripadaju trima fazama u životu žene u patrijarhalnom društvu. Svaka od njih prikazuje jedan od stereotipa ženske sudbine: eksploatisanu seosku ženu izloženu teškom fizičkom radu i telesnoj reprodukciji zameniće marginalizovana žena u radničkom kvazi-slobodnom društvu. Gradska, baš
kao i Mlada Petrija, lišene su prava na lični identitet van identiteta svojih muževa.
Ova dva stereotipa večno žive u sećanju fizički vitalne, ali društveno mrtve Udovice u čijem umu se ova drama i odvija. Njena lična istorija je puna traumatičnih scena: umiranje dece, bračne propasti, poniženja, vapaja za pomoć, a celu tu besmislenost žrtvovanja i mučenja podnosi sa nečim što bi
se rečima Tomasa Mana moglo nazvati „višom vedrinom“. Viša vedrina jedini je spas od besmisla života i nasumičnosti zla koje je snalazi, a izražena je u Petrijinim auto-ironijskim rečima: „Voli da živi živina“.
Sećanje kao takvo odraz je jedinog vida intelektualne zabave koji Petrija poznaje, a osim što izvire iz dokolice služi tome da se kroz sinhronicitet suoči sa samom sobom i pitanjima o ličnom grehu kao izvoru zla.
Sećanje je Petrijin način da pobedi strah od zaborava, ali je podstaknuto i samoprekorom. Istovremeno, to je način da se pronađe veza između sveta živih i sveta mrtvih. Sve tri Petrije zarobljene su u miljeu kome pripadaju, i uslovljene su proživljavanjem sopstvenog života, što njihovu žrtvu uzdiže
do nivoa rodne tragedije.

Mila Mašović – Nikolić