)
KRITIKA PREDSTAVE OTAC, Florijan Zeler, režija Paolo Mađeli
06.04.2023. godine „Vreme“
SUGESTIVNO I BEZ PATETIKE
Zamislite da jednoga dana vaša kćerka dođe u vaš stan i počne, iz čista mira, da viče na vas, da vas užasno grdi i čak da plače jer ste vi, navodno, oterali ženu koju vam pomaže.
To je, naravno, njen kapric, jer vi znate da vama ne treba niko da pomaže. Vi možete sami. Ali eto, vaša ćerka insistira da vi ne možete sami i dovela je tu ženu koja vam je ukrala sat, vašu dragu uspomenu. Dovedena žena je najobičniji lopov. Vi jeste toj ženi rekli da ide, ali nije tačno da ste je jurili sa garnišnom od zavese po kući. Šta biste vi uradili da vam se to dogodi?
Da li biste svojoj kćeri sa puno takta pokušali da objasnite da nije u pravu ili biste se s punim pravom naljutili jer vas pravi ludim? Kako biste se osećali da vam se ovo dogodi? O ovoj situaciji govori nova prestava Ateljea 212 Otac fransuskog pisca Florijana Zelera.
Florijan Zeler je Oca napisao 2014. godine i ova drama je deo porodične dramske trilogije (Otac, Majka i Sin). Za ovaj komad pisac je dobio brojne nagrade uključujući Molijerovu nagradu. Komad je doživeo i veoma uspešnu filmsku adaptaciju, a Florijan Zeler je dobio Oskara za tu adaptaciju svoje drame. Dramu je sa francuskog prevela Ivana Dimić. Drama Otac je važan i dobro napisan komad. Važan je zato što govori o temi koja postaje sve aktuelnija, o bolesti demencije, a dobar je jer uspeva da nam dočara psihološku perspektivu bolesnika. Priča komada je ispričana skokovito, neke scene se ponavljaju ali sa drugim akterima, ne znamo gde je početak, a gde kraj priče… No, ono što je sasvim izvesno je da potpuno razumemo užas u kome živi glavni junak. O demenciji, koja je sve prisutnija u savremenom društvu, obično se govori i razmišlja iz perspektive onih koji treba da brinu o dementnoj osobi. To sve skupa deluje kao jedna užasna gnjavaža u kojoj nikako nije jasno da li je dementna osoba manipulativna, zla ili jednostavno ne zna šta radi i govori. Komad Otac veoma sugestivno i bez patetike otkriva da je najveća žrtva demencije sam bolesnik. Ova promena perspektive je jako važna za razumevanje prirode te teške bolesti i promovisanje borbe protiv nje.
Iako je komad Florijana Zelera moderne dramaturgije-fragmentarna, nelinearna priča, kritike bez replike… to je istovremeno i klasičan komad u najboljem smislu te reči. Čitavu priču pratimo iz perspektive glavnog junaka, sve se oko njega okreće i komad je smišljen tako da se sjajan glumac starije generacije pokaže u punom formatu. Reditelj Paolo Mađeli upravo tako i ražira komad – otvara prostor za izvrsne glumce i sve (scenografija Darko Nedeljković, kostim Leo Kulaš) stavlja u službu glumačke igre. Jedini značajan pomak u odnosu na tekst je muzika benda KOIKOI. Muzika se u drami ne spominje naročito, ali u predstavi Ateljea 212 je dobrodošla jer pojačava osećanja haosa i straha koja su imanento prisutna u komadu.
Voja Brajović igra Andreja, oca koji kliza u demenciju. On igra oca onako kako treba, kao čoveka koji je ubeđen da je sa njim sve u redu, ali da se čudne stvari dešavaju sa njegovom ćerkom. Na početku pokušava da bude ljubazan, da objasni ćerki da nije u pravu – Andrej je ipak ozbiljan gospodin koji ne gubi lako kontrolu i koji, za razliku od njegove ćerke, uvek zna šta radi i zašto to radi. Voja Brajović odlično igra to postepeno tonjenje u demenciju. Na početku otac izgleda kao jedan ozbiljan gospodin koji „samo“ ne želi da se obuče nego ceo dan provodi u pidžami. Zatim nam se čini da se on igra sa svima i da se ludo zabavlja dok oko njega svi lude, a na kraju Andrej izgleda kao veliko, uplašeno dete. Gledajući Voju Brajovića u ulozi demetnog Andreja, čini nam se da smo u jednoj ulozi videli mnoge važne uloge ovog glumca – Dimitrija u Buretu baruta, Matamora u Pozorišnim iluzijama, Žutilova u Rodoljupcima…
Svi ostali glumci igraju više realnih uloga i onih koji se pojavljuju u halucinacijama glavnog junaka. Hana Selimović igra ćerku koja se nalazi u paradoksalnoj situaciji. S jedne strane, ona je odrasla i odgovorna osoba, a sa druge strane, ona je ćerka svog oca koja poslednja priznaje samoj sebi i ostalima šta se događa sa njim. Delikatno i pažljivo. Hana Selimović nam je pokazala kako racionalnost i sabranost postaju maska ispod koje se otkriva očigledna činjenica da u odraslom čoveku nikada ne nestaje dete. To dete u nama će uvek svog roditelja želeti da vidi kao jaku i sposobnu osobu. Dete u odrasloj ženi ne može da prihvati činjenicu da čovek koga se nekada bojala nestaje pred njenim očima, a da ona ne može ništa da učini da ga spase. Na primeru lika koji igra Hana Selimović jasno nam je da mnogo bolje podnosimo kada naš bližnji fizički kopni, nego kada u voljenom biću nestaje osoba koju smo poznavali.
Dragana Varagić, Isidora Simijonović, Ivan Mihailović i Marko Grabež takođe igraju više stvarnih i fiktivnih likova. Oni su svesno išli za tim da ni mi, kao ni glavni junak, ne treba da budemo načisto ko je ko, ko stvaran, a ko izmišljen. Tek tu i tamo po neki iskežen osmeh, po neki prejaki gest ili čudan postupak nas podstaknu da razmišljamo da su pred nama i glavnim junakom stvarne osobe ili tek njegove fikcije.
Predstava Otac Ateljea 212 ima u sebi dobru meru aktuelne teme, efektne dramaturgije i odlične glume. Publika voli ovakve predstave. Nadamo se da će je i glumci voleti i čuvati, te da će dugo i sa uspehom biti na repertoaru.
Marina Milivojević Mađarev
KRITIKA PREDSTAVE OTAC, Florijan Zeler, režija Paolo Mađeli
06.04.2023. godine „Vreme“
SUGESTIVNO I BEZ PATETIKE
Zamislite da jednoga dana vaša kćerka dođe u vaš stan i počne, iz čista mira, da viče na vas, da vas užasno grdi i čak da plače jer ste vi, navodno, oterali ženu koju vam pomaže.
To je, naravno, njen kapric, jer vi znate da vama ne treba niko da pomaže. Vi možete sami. Ali eto, vaša ćerka insistira da vi ne možete sami i dovela je tu ženu koja vam je ukrala sat, vašu dragu uspomenu. Dovedena žena je najobičniji lopov. Vi jeste toj ženi rekli da ide, ali nije tačno da ste je jurili sa garnišnom od zavese po kući. Šta biste vi uradili da vam se to dogodi?
Da li biste svojoj kćeri sa puno takta pokušali da objasnite da nije u pravu ili biste se s punim pravom naljutili jer vas pravi ludim? Kako biste se osećali da vam se ovo dogodi? O ovoj situaciji govori nova prestava Ateljea 212 Otac fransuskog pisca Florijana Zelera.
Florijan Zeler je Oca napisao 2014. godine i ova drama je deo porodične dramske trilogije (Otac, Majka i Sin). Za ovaj komad pisac je dobio brojne nagrade uključujući Molijerovu nagradu. Komad je doživeo i veoma uspešnu filmsku adaptaciju, a Florijan Zeler je dobio Oskara za tu adaptaciju svoje drame. Dramu je sa francuskog prevela Ivana Dimić. Drama Otac je važan i dobro napisan komad. Važan je zato što govori o temi koja postaje sve aktuelnija, o bolesti demencije, a dobar je jer uspeva da nam dočara psihološku perspektivu bolesnika. Priča komada je ispričana skokovito, neke scene se ponavljaju ali sa drugim akterima, ne znamo gde je početak, a gde kraj priče… No, ono što je sasvim izvesno je da potpuno razumemo užas u kome živi glavni junak. O demenciji, koja je sve prisutnija u savremenom društvu, obično se govori i razmišlja iz perspektive onih koji treba da brinu o dementnoj osobi. To sve skupa deluje kao jedna užasna gnjavaža u kojoj nikako nije jasno da li je dementna osoba manipulativna, zla ili jednostavno ne zna šta radi i govori. Komad Otac veoma sugestivno i bez patetike otkriva da je najveća žrtva demencije sam bolesnik. Ova promena perspektive je jako važna za razumevanje prirode te teške bolesti i promovisanje borbe protiv nje.
Iako je komad Florijana Zelera moderne dramaturgije-fragmentarna, nelinearna priča, kritike bez replike… to je istovremeno i klasičan komad u najboljem smislu te reči. Čitavu priču pratimo iz perspektive glavnog junaka, sve se oko njega okreće i komad je smišljen tako da se sjajan glumac starije generacije pokaže u punom formatu. Reditelj Paolo Mađeli upravo tako i ražira komad – otvara prostor za izvrsne glumce i sve (scenografija Darko Nedeljković, kostim Leo Kulaš) stavlja u službu glumačke igre. Jedini značajan pomak u odnosu na tekst je muzika benda KOIKOI. Muzika se u drami ne spominje naročito, ali u predstavi Ateljea 212 je dobrodošla jer pojačava osećanja haosa i straha koja su imanento prisutna u komadu.
Voja Brajović igra Andreja, oca koji kliza u demenciju. On igra oca onako kako treba, kao čoveka koji je ubeđen da je sa njim sve u redu, ali da se čudne stvari dešavaju sa njegovom ćerkom. Na početku pokušava da bude ljubazan, da objasni ćerki da nije u pravu – Andrej je ipak ozbiljan gospodin koji ne gubi lako kontrolu i koji, za razliku od njegove ćerke, uvek zna šta radi i zašto to radi. Voja Brajović odlično igra to postepeno tonjenje u demenciju. Na početku otac izgleda kao jedan ozbiljan gospodin koji „samo“ ne želi da se obuče nego ceo dan provodi u pidžami. Zatim nam se čini da se on igra sa svima i da se ludo zabavlja dok oko njega svi lude, a na kraju Andrej izgleda kao veliko, uplašeno dete. Gledajući Voju Brajovića u ulozi demetnog Andreja, čini nam se da smo u jednoj ulozi videli mnoge važne uloge ovog glumca – Dimitrija u Buretu baruta, Matamora u Pozorišnim iluzijama, Žutilova u Rodoljupcima…
Svi ostali glumci igraju više realnih uloga i onih koji se pojavljuju u halucinacijama glavnog junaka. Hana Selimović igra ćerku koja se nalazi u paradoksalnoj situaciji. S jedne strane, ona je odrasla i odgovorna osoba, a sa druge strane, ona je ćerka svog oca koja poslednja priznaje samoj sebi i ostalima šta se događa sa njim. Delikatno i pažljivo. Hana Selimović nam je pokazala kako racionalnost i sabranost postaju maska ispod koje se otkriva očigledna činjenica da u odraslom čoveku nikada ne nestaje dete. To dete u nama će uvek svog roditelja želeti da vidi kao jaku i sposobnu osobu. Dete u odrasloj ženi ne može da prihvati činjenicu da čovek koga se nekada bojala nestaje pred njenim očima, a da ona ne može ništa da učini da ga spase. Na primeru lika koji igra Hana Selimović jasno nam je da mnogo bolje podnosimo kada naš bližnji fizički kopni, nego kada u voljenom biću nestaje osoba koju smo poznavali.
Dragana Varagić, Isidora Simijonović, Ivan Mihailović i Marko Grabež takođe igraju više stvarnih i fiktivnih likova. Oni su svesno išli za tim da ni mi, kao ni glavni junak, ne treba da budemo načisto ko je ko, ko stvaran, a ko izmišljen. Tek tu i tamo po neki iskežen osmeh, po neki prejaki gest ili čudan postupak nas podstaknu da razmišljamo da su pred nama i glavnim junakom stvarne osobe ili tek njegove fikcije.
Predstava Otac Ateljea 212 ima u sebi dobru meru aktuelne teme, efektne dramaturgije i odlične glume. Publika voli ovakve predstave. Nadamo se da će je i glumci voleti i čuvati, te da će dugo i sa uspehom biti na repertoaru.
Marina Milivojević Mađarev