)
Позориште Атеље 212 гостовало је у Бечу са представом „Моје позориште“, у режији Бориса Лијешевића, која је одиграна 15. марта у Акцент Театру.
Гостовање у Бечу део је активности Позоршта Атеље 212 на представљању савременог српског позоришта ван граница земље, а публика је имала прилику да види једну од најинтимнијих и најемотивнијих представа са репертоара.
Моје позориште је ауторски пројекат којим Борис Лијешевић преиспитује своју позицију у позоришту. Овом представом Лијешевић сцену насељава собом, даје јој себе. А све почиње питањем: Kо сам ја? Шта је то што те спречава да будеш свој и аутентичан, да се изразиш? Главни јунак је аутор који постаје сам своја позорница и сам свој садржај, а онда са те позорнице сагледава себе. Пловећи кроз сопствена животна искуства и сећања, аутор плете фрагментарни наратив аутофикције.
Реч је о одређењу позоришта, као уметничке праксе или искуства, као нечега личног, што припада аутору. Али током представе моје позориште постаје и наше, јер у овој дубоко интимној причи, лично постаје универзално.
Јер сви тумарамо у мраку и трагамо за собом чекајући да нас неко препозна, као што каже Борис у овом свом комаду.
У представу играју: Ана Мандић, Небојша Илић, Борис Лијешевић, Војин Ћетковић, Бојан Жировић и Бранка Шелић.
Позориште Атеље 212 гостовало је у Бечу са представом „Моје позориште“, у режији Бориса Лијешевића, која је одиграна 15. марта у Акцент Театру.
Гостовање у Бечу део је активности Позоршта Атеље 212 на представљању савременог српског позоришта ван граница земље, а публика је имала прилику да види једну од најинтимнијих и најемотивнијих представа са репертоара.
Моје позориште је ауторски пројекат којим Борис Лијешевић преиспитује своју позицију у позоришту. Овом представом Лијешевић сцену насељава собом, даје јој себе. А све почиње питањем: Kо сам ја? Шта је то што те спречава да будеш свој и аутентичан, да се изразиш? Главни јунак је аутор који постаје сам своја позорница и сам свој садржај, а онда са те позорнице сагледава себе. Пловећи кроз сопствена животна искуства и сећања, аутор плете фрагментарни наратив аутофикције.
Реч је о одређењу позоришта, као уметничке праксе или искуства, као нечега личног, што припада аутору. Али током представе моје позориште постаје и наше, јер у овој дубоко интимној причи, лично постаје универзално.
Јер сви тумарамо у мраку и трагамо за собом чекајући да нас неко препозна, као што каже Борис у овом свом комаду.
У представу играју: Ана Мандић, Небојша Илић, Борис Лијешевић, Војин Ћетковић, Бојан Жировић и Бранка Шелић.