)
Слободан Машић, великан графичког дизајна, архитекта, независни издавач, својствени револуционар, преминуо је 25. маја у Београду, у 76. години.
Рођен 3. септембра 1939. године у Београду, дипломирао је на архитектонском факултету Београдског универзитета 1964. године. Заједно са супругом Саветом Машић, оснива Независна издања 1966. године, а исте године ствара и свој први плакат, поводом изложбе Радомира Дамјановића Дамјана у Дому омладине Београда. Један је од оснивача Грифона – годишње смотре дизајна Графичког колектива (тада под именом Контакт). Излагао је на бројним изложбама у Швајцарској, Италији, Финској, Јапану, САД-у и широм бивше Југославије. Добитник је неколико домаћих и интернационалних награда (Бијенале Брно, Октобарски салон, Мајски салон итд.).
Ако је по Маршалу Маклуану, „the medium is the message“, онда је, по Слободану Машићу, дизајн облик мишљења. Шта то значи? Ништа осим овога: графички дизајн Слободана Машића није „амбалажа“ у коју се угодно смешта извесна порука писане речи (у чији смисао дизајнер не улази), већ напротив, медиј који интезитет своје и само њему својствене поруке појачава прикључујући себи садржај другог медија – у овом случају писане речи. […] Јер, садржај дизајна јесте текст, али и садржај текста јесте дизајн.
Богдан Тирнанић, каталог изложбе, 1971.
Машић се приближава графичком дизајну путем двојне улоге дипломираног архитекте и ликовног критичара – уредника београдских студентских листова Студент и Видици. Многоструке улоге унутар београдског друштва профилишу се поступно и упоредно. Срећемо га као представника техничких факултета у оквиру Студентског савеза Београдског универзитета, као говорника на јавним панелима Дома омладине па као оснивача опозиционог листа, или пак графичког уредника левичарских Сусрета. Своје литерарно образовање, како је сам истицао, стекао је захваљујући познанствима и дугим разговорима са људима из литерарног миљеа, попут Милорада Павића, Васка Попе, Зорана Глушчевића, итд.
Заједно са супругом Саветом Машић, 1966. године оснива самосталну, алтернативну издавачку кућу Независна издања, која ће укупно објавити преко пет стотина наслова. Као архитекта – графички дизајнер, почиње са радом средином 1960-их година. У сарадњи са Саветом Машић, Бором Ћосићем и Драгошем Калајићем, 1968. године оснива графичко-архитектонски Студио Струцтуре. У улози графичког дизајнера, са писцем Бором Ћосићем ће сарађивати на неоавангардном часопису Рок – часопису за естетичко испитивање стварности, обликоваће часопис Уметност, као и први број загребачке публикације Enciklopedia moderna.
Графички ће обликовати и филмове црног таласа попут Раних радова Желимира Жилника и Невиности без заштите Душана Макавејева. Са супругом Саветом радиће плакате и каталоге за изложбе, позоришне манифестације и институције попут Атељеа 212, Битефа, Феста, Југословенског драмског позоришта, Музеја афричке уметности, сарађујући повремено са Домом омладине, Музејом савремене уметности и београдским Студентским културним центром.
Често је путовао у Загреб како би користио услуге тамошње радионице за сито штампу при Студентском центру и проводио време са Иваном Пицељем, Еугеном Фелером, Димитријем Башичевићем, Радославом Путарем.
Његов жар, слободарски и оштроумни дух остаће заувек са нама.
http://www.designed.rs/intervju/slobodan_masic
Слободан Машић, великан графичког дизајна, архитекта, независни издавач, својствени револуционар, преминуо је 25. маја у Београду, у 76. години.
Рођен 3. септембра 1939. године у Београду, дипломирао је на архитектонском факултету Београдског универзитета 1964. године. Заједно са супругом Саветом Машић, оснива Независна издања 1966. године, а исте године ствара и свој први плакат, поводом изложбе Радомира Дамјановића Дамјана у Дому омладине Београда. Један је од оснивача Грифона – годишње смотре дизајна Графичког колектива (тада под именом Контакт). Излагао је на бројним изложбама у Швајцарској, Италији, Финској, Јапану, САД-у и широм бивше Југославије. Добитник је неколико домаћих и интернационалних награда (Бијенале Брно, Октобарски салон, Мајски салон итд.).
Ако је по Маршалу Маклуану, „the medium is the message“, онда је, по Слободану Машићу, дизајн облик мишљења. Шта то значи? Ништа осим овога: графички дизајн Слободана Машића није „амбалажа“ у коју се угодно смешта извесна порука писане речи (у чији смисао дизајнер не улази), већ напротив, медиј који интезитет своје и само њему својствене поруке појачава прикључујући себи садржај другог медија – у овом случају писане речи. […] Јер, садржај дизајна јесте текст, али и садржај текста јесте дизајн.
Богдан Тирнанић, каталог изложбе, 1971.
Машић се приближава графичком дизајну путем двојне улоге дипломираног архитекте и ликовног критичара – уредника београдских студентских листова Студент и Видици. Многоструке улоге унутар београдског друштва профилишу се поступно и упоредно. Срећемо га као представника техничких факултета у оквиру Студентског савеза Београдског универзитета, као говорника на јавним панелима Дома омладине па као оснивача опозиционог листа, или пак графичког уредника левичарских Сусрета. Своје литерарно образовање, како је сам истицао, стекао је захваљујући познанствима и дугим разговорима са људима из литерарног миљеа, попут Милорада Павића, Васка Попе, Зорана Глушчевића, итд.
Заједно са супругом Саветом Машић, 1966. године оснива самосталну, алтернативну издавачку кућу Независна издања, која ће укупно објавити преко пет стотина наслова. Као архитекта – графички дизајнер, почиње са радом средином 1960-их година. У сарадњи са Саветом Машић, Бором Ћосићем и Драгошем Калајићем, 1968. године оснива графичко-архитектонски Студио Струцтуре. У улози графичког дизајнера, са писцем Бором Ћосићем ће сарађивати на неоавангардном часопису Рок – часопису за естетичко испитивање стварности, обликоваће часопис Уметност, као и први број загребачке публикације Enciklopedia moderna.
Графички ће обликовати и филмове црног таласа попут Раних радова Желимира Жилника и Невиности без заштите Душана Макавејева. Са супругом Саветом радиће плакате и каталоге за изложбе, позоришне манифестације и институције попут Атељеа 212, Битефа, Феста, Југословенског драмског позоришта, Музеја афричке уметности, сарађујући повремено са Домом омладине, Музејом савремене уметности и београдским Студентским културним центром.
Често је путовао у Загреб како би користио услуге тамошње радионице за сито штампу при Студентском центру и проводио време са Иваном Пицељем, Еугеном Фелером, Димитријем Башичевићем, Радославом Путарем.
Његов жар, слободарски и оштроумни дух остаће заувек са нама.
http://www.designed.rs/intervju/slobodan_masic