РЕЖИМ ИСЦЕЉЕЊА НА СЦЕНИ „МИРА ТРАИЛОВИЋ“

24. октобар 2024

Вечерас ће у Атељеу 212, бити изведена гостујућа представа „Режим исцељења” Тање Шљивар, у режији Бојана Ђорђева, Хрватског народног казалишта у Вараждину. Представа почиње у 20 часова на сцени „Мира Траиловић”.

 

Глас је први доказ да смо се придружили свету, као плачни крик звучни је доказ нашег пристанка да се родимо, прва резонанца која пролази кроз тело. У сценском универзуму „Режима исцељења”, Тања Шљивар своје ликове позиционира у богату слику празног пејзажа у којем већ мало тога успева. Даје им глас који ту није природна неминовност и датост новорођеног, него ауторичин естетски и политички одабир.

Додељује им и тело. Као глас и звук унутрашњих органа. Јер тело памти све, а различити га се професионалци и читаве индустрије желе домоћи. Експлоатисати, уништити, брисати, префабриковати, оспособити за репатријацију у састав. Ликови „Режима исцељења” више него игде бораве у телу, које је постало порозно и пропусно. Њихова су тела пропустила кроз себе већ бројне крајолике фармаколошке диктатуре, порнографске диктатуре, пандемијске, технократске, „сајбер” диктатуре, диктатуре друштвених мрежа и реалитија, холивудских дистопијских и херојских франшиза, диктатуре патријархата, постиндустријског и посткапиталистичког профита. Можемо рећи и како сви ликови који пролазе изведбом „Режима исцељења” стварају у један лик, један глас, једно тело, једну „судбину”, једно стање човека. Тим својим драматуршким проседеом напуштања чврстог идентитета лика, Тања Шљивар излази из зоне сигурности и комфора, напиње границе очекивања и драматуршког хоризонта и хоризонта публике.

Вечерас ће у Атељеу 212, бити изведена гостујућа представа „Режим исцељења” Тање Шљивар, у режији Бојана Ђорђева, Хрватског народног казалишта у Вараждину. Представа почиње у 20 часова на сцени „Мира Траиловић”.

 

Глас је први доказ да смо се придружили свету, као плачни крик звучни је доказ нашег пристанка да се родимо, прва резонанца која пролази кроз тело. У сценском универзуму „Режима исцељења”, Тања Шљивар своје ликове позиционира у богату слику празног пејзажа у којем већ мало тога успева. Даје им глас који ту није природна неминовност и датост новорођеног, него ауторичин естетски и политички одабир.

Додељује им и тело. Као глас и звук унутрашњих органа. Јер тело памти све, а различити га се професионалци и читаве индустрије желе домоћи. Експлоатисати, уништити, брисати, префабриковати, оспособити за репатријацију у састав. Ликови „Режима исцељења” више него игде бораве у телу, које је постало порозно и пропусно. Њихова су тела пропустила кроз себе већ бројне крајолике фармаколошке диктатуре, порнографске диктатуре, пандемијске, технократске, „сајбер” диктатуре, диктатуре друштвених мрежа и реалитија, холивудских дистопијских и херојских франшиза, диктатуре патријархата, постиндустријског и посткапиталистичког профита. Можемо рећи и како сви ликови који пролазе изведбом „Режима исцељења” стварају у један лик, један глас, једно тело, једну „судбину”, једно стање човека. Тим својим драматуршким проседеом напуштања чврстог идентитета лика, Тања Шљивар излази из зоне сигурности и комфора, напиње границе очекивања и драматуршког хоризонта и хоризонта публике.