)
Večeras će u Ateljeu 212, biti izvedena gostujuća predstava „Režim isceljenja” Tanje Šljivar, u režiji Bojana Đorđeva, Hrvatskog narodnog kazališta u Varaždinu. Predstava počinje u 20 časova na sceni „Mira Trailović”.
Glas je prvi dokaz da smo se pridružili svetu, kao plačni krik zvučni je dokaz našeg pristanka da se rodimo, prva rezonanca koja prolazi kroz telo. U scenskom univerzumu „Režima isceljenja”, Tanja Šljivar svoje likove pozicionira u bogatu sliku praznog pejzaža u kojem već malo toga uspeva. Daje im glas koji tu nije prirodna neminovnost i datost novorođenog, nego autoričin estetski i politički odabir.
Dodeljuje im i telo. Kao glas i zvuk unutrašnjih organa. Jer telo pamti sve, a različiti ga se profesionalci i čitave industrije žele domoći. Eksploatisati, uništiti, brisati, prefabrikovati, osposobiti za repatrijaciju u sastav. Likovi „Režima isceljenja” više nego igde borave u telu, koje je postalo porozno i propusno. Njihova su tela propustila kroz sebe već brojne krajolike farmakološke diktature, pornografske diktature, pandemijske, tehnokratske, „sajber” diktature, diktature društvenih mreža i realitija, holivudskih distopijskih i herojskih franšiza, diktature patrijarhata, postindustrijskog i postkapitalističkog profita. Možemo reći i kako svi likovi koji prolaze izvedbom „Režima isceljenja” stvaraju u jedan lik, jedan glas, jedno telo, jednu „sudbinu”, jedno stanje čoveka. Tim svojim dramaturškim prosedeom napuštanja čvrstog identiteta lika, Tanja Šljivar izlazi iz zone sigurnosti i komfora, napinje granice očekivanja i dramaturškog horizonta i horizonta publike.
Večeras će u Ateljeu 212, biti izvedena gostujuća predstava „Režim isceljenja” Tanje Šljivar, u režiji Bojana Đorđeva, Hrvatskog narodnog kazališta u Varaždinu. Predstava počinje u 20 časova na sceni „Mira Trailović”.
Glas je prvi dokaz da smo se pridružili svetu, kao plačni krik zvučni je dokaz našeg pristanka da se rodimo, prva rezonanca koja prolazi kroz telo. U scenskom univerzumu „Režima isceljenja”, Tanja Šljivar svoje likove pozicionira u bogatu sliku praznog pejzaža u kojem već malo toga uspeva. Daje im glas koji tu nije prirodna neminovnost i datost novorođenog, nego autoričin estetski i politički odabir.
Dodeljuje im i telo. Kao glas i zvuk unutrašnjih organa. Jer telo pamti sve, a različiti ga se profesionalci i čitave industrije žele domoći. Eksploatisati, uništiti, brisati, prefabrikovati, osposobiti za repatrijaciju u sastav. Likovi „Režima isceljenja” više nego igde borave u telu, koje je postalo porozno i propusno. Njihova su tela propustila kroz sebe već brojne krajolike farmakološke diktature, pornografske diktature, pandemijske, tehnokratske, „sajber” diktature, diktature društvenih mreža i realitija, holivudskih distopijskih i herojskih franšiza, diktature patrijarhata, postindustrijskog i postkapitalističkog profita. Možemo reći i kako svi likovi koji prolaze izvedbom „Režima isceljenja” stvaraju u jedan lik, jedan glas, jedno telo, jednu „sudbinu”, jedno stanje čoveka. Tim svojim dramaturškim prosedeom napuštanja čvrstog identiteta lika, Tanja Šljivar izlazi iz zone sigurnosti i komfora, napinje granice očekivanja i dramaturškog horizonta i horizonta publike.