)
Атеље је био кућа свих глумаца Београда и режисери су могли бирати одговарајуће за свој пројекат. План је био широк: нова домаћа дјела и класика цијеле Југославије, страна дјела, портрети глумаца и књижевника, монодраме, пантомиме, заправо све што личи на позориште, а има квалитет и може да стане на ту малу сцену.
Једног дана Мира Траиловић нам је казала: „Добићемо дворану“. То је био клуб „Борбе“ у Борбиној згради. Појавио се Радош Новаковић. Дошао нам је пријатељ и први управник новог простора. Висок, танак, проређене црне косе, са очима срндаћа а брцима као мала густа четка. Лијепо лице. Лијено се њихао. Руке су му биле лијепе и пунашне, мале, с прстима мало пунијим, тако да сам увијек мислила може ли чврсто стиснути песницу и треснути о сто. Нисам то дочекала. Духовито, интелигентно, засићено су му клизиле ријечи и мисли. Топао глас одавао је доброг човјека. Играла сам Софкину мајку Тодору у његовом филму „Софка“.
Радош Новаковић био је двије године управник. Након њега дошао је Бојан Ступица и дао своју јарку боју Атељеу. Саградио је и нову зграду. Мира је била и Бојанов замјеник. Атеље 212 се ширио и наједанпут почео губити свој први облик, што је и нормално.
Као прву представу у новом позоришту играли смо Гетеовог „Фауста“. У то се вријеме играо „Фауст“ у пријеводу Тита Строција, у Загребу, у Хрватском народном казалишту, па је идеја лако дошла, јер је у плану нове позорнице била и класика, још неприказивана у Београду, а у камерном облику.
„Квартет“ је пробао „Фауста“. Концертно, наравно. Требало је „Фауста“ добрано кратити. То је учинио Мата Милошевић, тако да су најважнији текстови подијељени на нас четворо и били смо сви задовољни. Забављали смо се.
Нема кулиса, само једна столица са високим наслоном. Стојимо, корак-два лијево и десно, ја сједнем који пут… Да, и Фауст – Мата је мало сједио, Мефисто – Љубиша је обилазио столицу, Вики – спајач сцена или читач, посебно је стајао за пултом. Све је било скучено, али довољно, јер је ријеч била важна. Заправо смо нас четворо били глумци ријечи, а како се важност ријечи у позоришту често заборавља и занемарује, ми смо у том позоришном тренутку дјеловали као „новина“. Пробали смо.
Дворана се архитектонски прилагођавала од клуба у театар. Постављено је 212 столица. Бројали смо их. Тачно 212. Сви су културни радници почели говорити о потреби за једним театром с „новим тенденцијама“, о авангарди и, ето, дошла су „нова“ настојања. А како то позориште није имало све потребне реквизите да би било „право“ позориште, назвали смо га сви заједно Атеље. Дакле – Атеље 212.
Требало је да у почетку буду три представе недељно. Новина је била и што смо публици били сасвим близу, па је могла примјетити сваку и најмању промјену на глумачком лицу, могла је чути шуштање хаљине. Могли су нам видјети пломбу у зубима и могли смо им без напора пружити руку и руковати се с првим и другим редом. Та близина им је годила и били су тихи и затечени.
И нама је близина била интересантна. Није требало савладавати простор, а да се то „не примјећује“. То је свакако новина за публику, а нама згодно, јер смо са много мање средстава могли постићи добре резултате. Тај подухват, као новину, имао је у виду и Градски одбор, кад нам је дао релативно велику своту од два милиона динара, која ће ипак једва покрити трошкове новог позоришта до краја године.
Марија Црнобори
Атеље је био кућа свих глумаца Београда и режисери су могли бирати одговарајуће за свој пројекат. План је био широк: нова домаћа дјела и класика цијеле Југославије, страна дјела, портрети глумаца и књижевника, монодраме, пантомиме, заправо све што личи на позориште, а има квалитет и може да стане на ту малу сцену.
Једног дана Мира Траиловић нам је казала: „Добићемо дворану“. То је био клуб „Борбе“ у Борбиној згради. Појавио се Радош Новаковић. Дошао нам је пријатељ и први управник новог простора. Висок, танак, проређене црне косе, са очима срндаћа а брцима као мала густа четка. Лијепо лице. Лијено се њихао. Руке су му биле лијепе и пунашне, мале, с прстима мало пунијим, тако да сам увијек мислила може ли чврсто стиснути песницу и треснути о сто. Нисам то дочекала. Духовито, интелигентно, засићено су му клизиле ријечи и мисли. Топао глас одавао је доброг човјека. Играла сам Софкину мајку Тодору у његовом филму „Софка“.
Радош Новаковић био је двије године управник. Након њега дошао је Бојан Ступица и дао своју јарку боју Атељеу. Саградио је и нову зграду. Мира је била и Бојанов замјеник. Атеље 212 се ширио и наједанпут почео губити свој први облик, што је и нормално.
Као прву представу у новом позоришту играли смо Гетеовог „Фауста“. У то се вријеме играо „Фауст“ у пријеводу Тита Строција, у Загребу, у Хрватском народном казалишту, па је идеја лако дошла, јер је у плану нове позорнице била и класика, још неприказивана у Београду, а у камерном облику.
„Квартет“ је пробао „Фауста“. Концертно, наравно. Требало је „Фауста“ добрано кратити. То је учинио Мата Милошевић, тако да су најважнији текстови подијељени на нас четворо и били смо сви задовољни. Забављали смо се.
Нема кулиса, само једна столица са високим наслоном. Стојимо, корак-два лијево и десно, ја сједнем који пут… Да, и Фауст – Мата је мало сједио, Мефисто – Љубиша је обилазио столицу, Вики – спајач сцена или читач, посебно је стајао за пултом. Све је било скучено, али довољно, јер је ријеч била важна. Заправо смо нас четворо били глумци ријечи, а како се важност ријечи у позоришту често заборавља и занемарује, ми смо у том позоришном тренутку дјеловали као „новина“. Пробали смо.
Дворана се архитектонски прилагођавала од клуба у театар. Постављено је 212 столица. Бројали смо их. Тачно 212. Сви су културни радници почели говорити о потреби за једним театром с „новим тенденцијама“, о авангарди и, ето, дошла су „нова“ настојања. А како то позориште није имало све потребне реквизите да би било „право“ позориште, назвали смо га сви заједно Атеље. Дакле – Атеље 212.
Требало је да у почетку буду три представе недељно. Новина је била и што смо публици били сасвим близу, па је могла примјетити сваку и најмању промјену на глумачком лицу, могла је чути шуштање хаљине. Могли су нам видјети пломбу у зубима и могли смо им без напора пружити руку и руковати се с првим и другим редом. Та близина им је годила и били су тихи и затечени.
И нама је близина била интересантна. Није требало савладавати простор, а да се то „не примјећује“. То је свакако новина за публику, а нама згодно, јер смо са много мање средстава могли постићи добре резултате. Тај подухват, као новину, имао је у виду и Градски одбор, кад нам је дао релативно велику своту од два милиона динара, која ће ипак једва покрити трошкове новог позоришта до краја године.
Марија Црнобори