)
Na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI), već više od 50 godina od 1961. godine, širom sveta obeležava se Svetski dan pozorišta, 27. mart.
Prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom ITI kongresu, juna 1961. godine, tadašnji predsednik Arvi Kivimaa iz Finske, predložio je da se proslavlja Svetski dan pozorišta. Njegov predlog je prihvaćen sa oduševljenjem.
Od tada se svakog 27. marta (dan otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu) obeležava Svetski dan pozorišta na različite načine.
Na taj dan pozorišta u svetu, nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta i čitava međunarodna pozorišna zajednica organizuje razne pozorišne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv ITI-ja, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda.
Poruka se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima
Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto (Jean Cocteau) 1962.
Ove godine poruku je napisao italijanski dramatičar i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, 1997. – Dario Fo.
PORUKA POVODOM SVETSKOG DANA POZORIŠTA 2013
Nekada davno, vlast je svoju netrpeljivost prema glumcima rešavala tako što bi ih proterala iz zemlje. Glumci i ansambli danas, nošeni krizom, imaju poteškoće da pronađu pozorišni prostor i publiku. Vlastodršcima, dakle, nije više problem da kontrolišu one koji se izražavaju kroz ironiju i sarkazam, budući da glumci nemaju ni prostor za igru, ni publiku kojoj bi se obraćali. Nasuprot tome, u renesansnoj Italiji moćnici su morali i te kako da se potrude da zauzdaju glumce-komedijante koji su uživali veliku popularnost brojne publike. Poznato je da se veliki pogrom komedije del arte dogodio u veku protivreformacije koja je naredila ukidanje svih pozorišnih prostora, posebno u Rimu, gde su glumci optuživani za vređanje Svetoga grada. Papa Inoćentije XII, pod snažnim pritiskom najreakcionarnijeg dela građanstva i najviših predstavnika sveštenstva, naredio je 1697. ukidanje Tordinona pozorišta, koje je, po mišljenju moralista, postavilo najveći broj opscenih predstava.
U vreme protivreformacije, kardinal Karlo Boromeo, koji je delovao na severu Italije, posvetio se iskupljenju „milanske dece“, načinivši jasnu razliku između umetnosti, kao najveće snage duhovnog uzdizanja, i pozorišta, kao manifestacije taštine i profanosti. U pismu koje upućuje svojim sunarodnicima – navodim ga po sećanju – izrazio se manje-više ovako: „U nastojanju da iskorenimo kukolj, mi smo se, poslavši na lomaču dela bestidnog sadržaja, pobrinuli da ga iskorenimo i iz ljudskog sećanja, te da, zajedno sa njim, prognamo i one koji su ta dela stvarali. Međutim, dok smo mi spavali, đavo je očigledno lukavo delao. Jer, koliko se više usađuje u dušu ono što oči vide od onoga što se može pročitati u takvim knjigama! Koliko glasno izgovorena reč, praćena odgovarajućim gestom, više ranjava umove mladića i devojaka od mrtvog slova na papiru! Zato iz naših gradova moramo hitno da proteramo komedijante, kao što to činimo sa nepoželjnim dušama.“
Stoga, jedino rešenje za krizu jeste nada da će se protiv nas, a pre svega protiv mladih koji žele da prigrle umetnost pozorišta, organizovati velika hajka: i da će jedan novi naraštaj glumaca, iz ovako nametnutih okolnosti, izvući nezamislivu dobrobit za jedno novo pozorište.
DARIO FO
Milano, 29. januar 2013.
Dario Fo (Sangiano, 24. mart 1926.) je talijanski dramski pisac, režiser, glumac i satiričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1997. godine. U svom dramskom delu koristi metode renesansne komedie dell’arte, popularne među radničkim klasama. Autor je oko sedamdeset drama, od kojih su najpoznatije: Ne mogu da platim i neću da platim! i Slučajna smrt jednog anarhiste.
Zajedno sa suprugom, glumicom Frankom Rame osnovao je pozorišnu trupu koja je razvila levičarsko političko pozorište, a kasnije su osnovali glumačku trupu koju je finansirala Italijanska komunistička partija. Godine 1970. osnovali su putujuću grupu koja je izvodila predstave u fabrikama i na drugim javnim mestima.
Delo Darija Foa obeleženo je kritikom organizovanog kriminala, političke korupcije, političkih ubistava, većine doktrina katoličke crkve i sukoba na Bliskom istoku. U skladu sa idejama komedije dell’arte, njegova se dela često oslanjaju na improvizaciju. Njegove drame, posebno Mistero Buffo, prevedene su na 30 svetskih jezika, a kada se izvode izvan Italije, često su prilagođene lokalnim počitičkim i drugim problemima. Fo podstiče reditelje i prevodioce da menjaju i prilagođavaju njegove drame, što smatra doslednom primenom načela komedije dell’arte.
http://www.world-theatre-day.org
Prevod: Dušana Todorović
Na inicijativu Međunarodnog pozorišnog instituta (ITI), već više od 50 godina od 1961. godine, širom sveta obeležava se Svetski dan pozorišta, 27. mart.
Prvi put u Helsinkiju, a zatim u Beču na devetom ITI kongresu, juna 1961. godine, tadašnji predsednik Arvi Kivimaa iz Finske, predložio je da se proslavlja Svetski dan pozorišta. Njegov predlog je prihvaćen sa oduševljenjem.
Od tada se svakog 27. marta (dan otvaranja Teatra nacija 1962. u Parizu) obeležava Svetski dan pozorišta na različite načine.
Na taj dan pozorišta u svetu, nacionalni centri Međunarodnog pozorišnog instituta i čitava međunarodna pozorišna zajednica organizuje razne pozorišne manifestacije, od kojih je najvažnija tradicionalna međunarodna poruka koju, na poziv ITI-ja, uvek piše pozorišna ličnost svetskog ugleda.
Poruka se prevodi na više od 20 jezika, čita pred desetinama hiljada gledalaca u pozorištima, štampa i emituje u stotinama novina, časopisa, radio i tv stanica na svim kontinentima
Prvu poruku za Svetski dan pozorišta napisao je Žan Kokto (Jean Cocteau) 1962.
Ove godine poruku je napisao italijanski dramatičar i dobitnik Nobelove nagrade za književnost, 1997. – Dario Fo.
PORUKA POVODOM SVETSKOG DANA POZORIŠTA 2013
Nekada davno, vlast je svoju netrpeljivost prema glumcima rešavala tako što bi ih proterala iz zemlje. Glumci i ansambli danas, nošeni krizom, imaju poteškoće da pronađu pozorišni prostor i publiku. Vlastodršcima, dakle, nije više problem da kontrolišu one koji se izražavaju kroz ironiju i sarkazam, budući da glumci nemaju ni prostor za igru, ni publiku kojoj bi se obraćali. Nasuprot tome, u renesansnoj Italiji moćnici su morali i te kako da se potrude da zauzdaju glumce-komedijante koji su uživali veliku popularnost brojne publike. Poznato je da se veliki pogrom komedije del arte dogodio u veku protivreformacije koja je naredila ukidanje svih pozorišnih prostora, posebno u Rimu, gde su glumci optuživani za vređanje Svetoga grada. Papa Inoćentije XII, pod snažnim pritiskom najreakcionarnijeg dela građanstva i najviših predstavnika sveštenstva, naredio je 1697. ukidanje Tordinona pozorišta, koje je, po mišljenju moralista, postavilo najveći broj opscenih predstava.
U vreme protivreformacije, kardinal Karlo Boromeo, koji je delovao na severu Italije, posvetio se iskupljenju „milanske dece“, načinivši jasnu razliku između umetnosti, kao najveće snage duhovnog uzdizanja, i pozorišta, kao manifestacije taštine i profanosti. U pismu koje upućuje svojim sunarodnicima – navodim ga po sećanju – izrazio se manje-više ovako: „U nastojanju da iskorenimo kukolj, mi smo se, poslavši na lomaču dela bestidnog sadržaja, pobrinuli da ga iskorenimo i iz ljudskog sećanja, te da, zajedno sa njim, prognamo i one koji su ta dela stvarali. Međutim, dok smo mi spavali, đavo je očigledno lukavo delao. Jer, koliko se više usađuje u dušu ono što oči vide od onoga što se može pročitati u takvim knjigama! Koliko glasno izgovorena reč, praćena odgovarajućim gestom, više ranjava umove mladića i devojaka od mrtvog slova na papiru! Zato iz naših gradova moramo hitno da proteramo komedijante, kao što to činimo sa nepoželjnim dušama.“
Stoga, jedino rešenje za krizu jeste nada da će se protiv nas, a pre svega protiv mladih koji žele da prigrle umetnost pozorišta, organizovati velika hajka: i da će jedan novi naraštaj glumaca, iz ovako nametnutih okolnosti, izvući nezamislivu dobrobit za jedno novo pozorište.
DARIO FO
Milano, 29. januar 2013.
Dario Fo (Sangiano, 24. mart 1926.) je talijanski dramski pisac, režiser, glumac i satiričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1997. godine. U svom dramskom delu koristi metode renesansne komedie dell’arte, popularne među radničkim klasama. Autor je oko sedamdeset drama, od kojih su najpoznatije: Ne mogu da platim i neću da platim! i Slučajna smrt jednog anarhiste.
Zajedno sa suprugom, glumicom Frankom Rame osnovao je pozorišnu trupu koja je razvila levičarsko političko pozorište, a kasnije su osnovali glumačku trupu koju je finansirala Italijanska komunistička partija. Godine 1970. osnovali su putujuću grupu koja je izvodila predstave u fabrikama i na drugim javnim mestima.
Delo Darija Foa obeleženo je kritikom organizovanog kriminala, političke korupcije, političkih ubistava, većine doktrina katoličke crkve i sukoba na Bliskom istoku. U skladu sa idejama komedije dell’arte, njegova se dela često oslanjaju na improvizaciju. Njegove drame, posebno Mistero Buffo, prevedene su na 30 svetskih jezika, a kada se izvode izvan Italije, često su prilagođene lokalnim počitičkim i drugim problemima. Fo podstiče reditelje i prevodioce da menjaju i prilagođavaju njegove drame, što smatra doslednom primenom načela komedije dell’arte.
http://www.world-theatre-day.org
Prevod: Dušana Todorović