)
Na današnji dan pre trideset jednu godinu preminula je Mira Trailović. Prema rečima Feliksa Pašića, „Gospođa iz velikog sveta“ „buldožer u bundi“ ili samo jednostavno MIRA. Tokom života, stvarala je kao pozorišni, radio i TV reditelj, osnovala je preko 20 pozorišta među kojima su naravno Atelje 212 i Bitef teatar. Zajedno sa Jovanom Ćirilovom, 1967. godine osnovala je BITEF.
„ Počnimo od pozorišta! ”, rekla je tadašnjem beogradskom potpredsedniku. Nije u redu, govorila je političkim i kulturnim zvaničnicima, da glavni grad zemlje koja se tako široko otvara prema svetu i ima značajnu ulogu u pokretu nesvrstanih nema nijedan međunarodni festival. Zahvaljujući „vizantijskoj veštini” Mire Trailović da pronađe „formulu koja će upaliti” osnovan je Beogradski internacionalni teatarski festival – BITEF.
Muzej pozorišne umetnosti Srbije i Feliks Pašić objavili su 2006. godine knjigu koja sadrži priloge za Mirinu biografiju, zasnovane na svedočenjima nekih od najvećih glumaca, reditelja, dramaturga, kritičara i drugih dramskih umetnika koji su imali prilike da se sretnu i sarađuju sa njom. Tom prilikom Borislav Mihajlović Mihiz podelio je isustvo prvog susreta sa Mirom.
„Tu, kod „Tri šešira”, u boemskoj kafani u kojoj su krojeni, jednu noć živeli a ujutru venuli i umirali toliki ambiciozni planovi, Mira Trailović mi predloži jedan takav, činilo mi se neostvariv: da osnujemo novo pozorište. Moderno i avangardno. Biće ono, ređala je Mira, savremenije u repertoaru od drugih pozorišta, slobodnije u formi i nezavisnije od vlasti. Negovaćemo kamernu dramu, pantomimu i šansonu, uvesti monodramu, recital i literarni kabare, crtala je Mira punačkom rukom po duvanskom dimu stare kafane svoje inovatorske zamisli.
Svako ko je bilo kada sarađivao sa Mirom Trailović zna da se njoj nije moglo reći da je nešto nemoguće. Ili, ako se i moglo reći, to nije vredelo ništa. Ona bi to jednostavno i mirno prečula i nastavljala, uz ljubazan osmeh i buldožersku upornost, da isteruje svoje, i tebi bi brzo postajalo jasno da ćeš, hteo ne hteo, u tome morati da učestvuješ. Tako je bilo i ovoga puta.”
Dragan Klaić: „Kada u Evropi još nije bilo govora o 1992. i o političkoj, ekonomskoj i kulturnoj integraciji, kada je Amerika bila još provincijalno usmerena prema kultu Brodveja, pretvarajući svoje avangardiste u ekonomske iseljenike i gastarbajtere, kada još nije postojala takozvana „međunarodna pozorišna saradnja” u svim onim složenim oblicima koji su danas rutina, madam Trailović bila je otkrivač originalnih poduhvata, a njen festival žižna tačka pozorišne avangarde, stecište pozorištanaca prvog, drugog i trećeg sveta, uzlete u velike svetske pozorišne centre.”
Njenom režijom ,,Fausta“ 12. novembra 1956. godine u sali sa 212 stolica u dvorani nekadašnje novinske kuće ,,Borbe“ počeo da živi jedan novi svet – otvoreno je avangardno pozorište Atelje 212. Sa Radošem Novakovićem jedan je od osnivača, a potom i dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Izuzetnom energijom stvorila je od Ateljea 212 kultno mesto.
Jedna nova epoha je počela. Pod njenim vođstvom Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu, kao i prvo pozorište sa područja SFRJ-a koje je pozvano da gostuje u SAD-u posle Drugog svetskog rata. Glumci „Ateljea 212″ gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik,
Pozorišna rediteljka, čiji komadi su uvek bili avangardni, grozila se te reči, ali ti komadi su zaista unosili nove kulturne i političke trendove u pozorišni život Beograda. Kao rediteljka prvi put je predstavila beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde – Joneska, Sartra, Olbija, otkriva publici nove domaće pisce, postavlja dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića. Revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta nakon izvođenja hipi mjuzikla ,,Kosa“ u Mirinoj režiji, prve postavke u Evropi posle američke praizvedbe danas kultnog mjuzikla.
Režirala je više od 30 značajnih predstava, među kojima se posebno ističu: ,,Iza zatvorenih vrata“, ,,Don Žuan u paklu“, ,,Čudo u Šarganu“…
U njeno vreme, Atelje je popularnim i kontroverznim predstavama, poput ,,Kafanica, sudnica, ludnica“, u velikoj meri pomerao granice slobode izražavanja u političkom smislu.
Unela je duh Zapada u Srbiju, ali njen najveći talenat bio je organizacija i dobar odabir tima.
Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje – građanke sveta. Oktobarska nagrada, ,,Joakim Vujić“, Sedmojulska, Oskar popularnosti, priznanje Udruženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na polju kulture, bugarskog i čehoslovačkog društva, nagrada koju joj je uručio predsednik Italije Đuzepe Saragat i Orden komandora, koji joj je predao francuski ministar kulture Žak Lang, samo su neke od zvaničnih pohvala rada Mire Trailović.
Odlikovali su je beskrajni šarm i prodornost, talenat za ubeđivanje.
Kada su Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: „Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?”
Na današnji dan pre trideset jednu godinu preminula je Mira Trailović. Prema rečima Feliksa Pašića, „Gospođa iz velikog sveta“ „buldožer u bundi“ ili samo jednostavno MIRA. Tokom života, stvarala je kao pozorišni, radio i TV reditelj, osnovala je preko 20 pozorišta među kojima su naravno Atelje 212 i Bitef teatar. Zajedno sa Jovanom Ćirilovom, 1967. godine osnovala je BITEF.
„ Počnimo od pozorišta! ”, rekla je tadašnjem beogradskom potpredsedniku. Nije u redu, govorila je političkim i kulturnim zvaničnicima, da glavni grad zemlje koja se tako široko otvara prema svetu i ima značajnu ulogu u pokretu nesvrstanih nema nijedan međunarodni festival. Zahvaljujući „vizantijskoj veštini” Mire Trailović da pronađe „formulu koja će upaliti” osnovan je Beogradski internacionalni teatarski festival – BITEF.
Muzej pozorišne umetnosti Srbije i Feliks Pašić objavili su 2006. godine knjigu koja sadrži priloge za Mirinu biografiju, zasnovane na svedočenjima nekih od najvećih glumaca, reditelja, dramaturga, kritičara i drugih dramskih umetnika koji su imali prilike da se sretnu i sarađuju sa njom. Tom prilikom Borislav Mihajlović Mihiz podelio je isustvo prvog susreta sa Mirom.
„Tu, kod „Tri šešira”, u boemskoj kafani u kojoj su krojeni, jednu noć živeli a ujutru venuli i umirali toliki ambiciozni planovi, Mira Trailović mi predloži jedan takav, činilo mi se neostvariv: da osnujemo novo pozorište. Moderno i avangardno. Biće ono, ređala je Mira, savremenije u repertoaru od drugih pozorišta, slobodnije u formi i nezavisnije od vlasti. Negovaćemo kamernu dramu, pantomimu i šansonu, uvesti monodramu, recital i literarni kabare, crtala je Mira punačkom rukom po duvanskom dimu stare kafane svoje inovatorske zamisli.
Svako ko je bilo kada sarađivao sa Mirom Trailović zna da se njoj nije moglo reći da je nešto nemoguće. Ili, ako se i moglo reći, to nije vredelo ništa. Ona bi to jednostavno i mirno prečula i nastavljala, uz ljubazan osmeh i buldožersku upornost, da isteruje svoje, i tebi bi brzo postajalo jasno da ćeš, hteo ne hteo, u tome morati da učestvuješ. Tako je bilo i ovoga puta.”
Dragan Klaić: „Kada u Evropi još nije bilo govora o 1992. i o političkoj, ekonomskoj i kulturnoj integraciji, kada je Amerika bila još provincijalno usmerena prema kultu Brodveja, pretvarajući svoje avangardiste u ekonomske iseljenike i gastarbajtere, kada još nije postojala takozvana „međunarodna pozorišna saradnja” u svim onim složenim oblicima koji su danas rutina, madam Trailović bila je otkrivač originalnih poduhvata, a njen festival žižna tačka pozorišne avangarde, stecište pozorištanaca prvog, drugog i trećeg sveta, uzlete u velike svetske pozorišne centre.”
Njenom režijom ,,Fausta“ 12. novembra 1956. godine u sali sa 212 stolica u dvorani nekadašnje novinske kuće ,,Borbe“ počeo da živi jedan novi svet – otvoreno je avangardno pozorište Atelje 212. Sa Radošem Novakovićem jedan je od osnivača, a potom i dugogodišnji upravnik Ateljea 212. Izuzetnom energijom stvorila je od Ateljea 212 kultno mesto.
Jedna nova epoha je počela. Pod njenim vođstvom Atelje je probijao granice Jugoslavije i vremenom postao pozorište poznato svuda u svetu, kao i prvo pozorište sa područja SFRJ-a koje je pozvano da gostuje u SAD-u posle Drugog svetskog rata. Glumci „Ateljea 212″ gostuju u zemljama u kojima je do tada bilo nemoguće čuti naš jezik,
Pozorišna rediteljka, čiji komadi su uvek bili avangardni, grozila se te reči, ali ti komadi su zaista unosili nove kulturne i političke trendove u pozorišni život Beograda. Kao rediteljka prvi put je predstavila beogradskoj publici najznačajnija imena svetske pozorišne avangarde – Joneska, Sartra, Olbija, otkriva publici nove domaće pisce, postavlja dela Dušana Kovačevića, Aleksandra Popovića. Revolucionarne 1968. godine publika ostaje bez teksta nakon izvođenja hipi mjuzikla ,,Kosa“ u Mirinoj režiji, prve postavke u Evropi posle američke praizvedbe danas kultnog mjuzikla.
Režirala je više od 30 značajnih predstava, među kojima se posebno ističu: ,,Iza zatvorenih vrata“, ,,Don Žuan u paklu“, ,,Čudo u Šarganu“…
U njeno vreme, Atelje je popularnim i kontroverznim predstavama, poput ,,Kafanica, sudnica, ludnica“, u velikoj meri pomerao granice slobode izražavanja u političkom smislu.
Unela je duh Zapada u Srbiju, ali njen najveći talenat bio je organizacija i dobar odabir tima.
Govorila je da ne mari za nagrade iako joj laskaju, a toliko ih je dobila. Stizale su sa svih strana, što se uklapalo u njeno opredeljenje – građanke sveta. Oktobarska nagrada, ,,Joakim Vujić“, Sedmojulska, Oskar popularnosti, priznanje Udruženja američkih pozorišnih umetnika, ambasade Nemačke za doprinos na polju kulture, bugarskog i čehoslovačkog društva, nagrada koju joj je uručio predsednik Italije Đuzepe Saragat i Orden komandora, koji joj je predao francuski ministar kulture Žak Lang, samo su neke od zvaničnih pohvala rada Mire Trailović.
Odlikovali su je beskrajni šarm i prodornost, talenat za ubeđivanje.
Kada su Ežena Joneska 1971. godine pitali šta je video u Beogradu, odgovorio je: „Miru Trailović. Zar to nije sasvim dovoljno?”