)
Дипломска представа “Ничији” студента глуме Ђуре Брстине у класи Драгана Петровића, ред. проф и асс. Мине Обрадовић у продукцији Факултет драмских уметности – вечерас на сцени Петар Kраљ.
Реч драматурга:
У свету испод површине кућа и станова, постоје подруми и склоништа и у њима обитавају неки људи који ће рећи да су некад имали леп живот и да су много волели и грлили или нису уопште волели и мрзели су да грле, али пошто им живот одавно није леп, то сад није важно. Нико их се више не сећа.
Они носе дуге браде или се намерно стално брију и тако се сећају живота.
Они носе подеране јакне или их намерно крпе сваки дан и тако се сећају живота.
Они праве кревете од новина или намерно читају црну хронику и тако се сећају живота.
Они су око других или намерно пролазе поред других и тако се сећају: сећају се да су били деца, да су пили лимунаду на тераси или је то била оранжина, али било је нешто много лепо и слатко. И било је много давно: кад је живот мирисао на чисто и кад ваздух није био тежак од влажног склоништа, што једино мора да заштити од кише.
Ово је прича о онима који су много сами и плаше се да деле и плаше се звука сирене, а највише се плаше хладноће јер после ње, највише боли.
О Новој години.
О деци.
О ничијима.
О снегу и ономе што увек дође после њега.
Софија Димитријевић
Дипломска представа “Ничији” студента глуме Ђуре Брстине у класи Драгана Петровића, ред. проф и асс. Мине Обрадовић у продукцији Факултет драмских уметности – вечерас на сцени Петар Kраљ.
Реч драматурга:
У свету испод површине кућа и станова, постоје подруми и склоништа и у њима обитавају неки људи који ће рећи да су некад имали леп живот и да су много волели и грлили или нису уопште волели и мрзели су да грле, али пошто им живот одавно није леп, то сад није важно. Нико их се више не сећа.
Они носе дуге браде или се намерно стално брију и тако се сећају живота.
Они носе подеране јакне или их намерно крпе сваки дан и тако се сећају живота.
Они праве кревете од новина или намерно читају црну хронику и тако се сећају живота.
Они су око других или намерно пролазе поред других и тако се сећају: сећају се да су били деца, да су пили лимунаду на тераси или је то била оранжина, али било је нешто много лепо и слатко. И било је много давно: кад је живот мирисао на чисто и кад ваздух није био тежак од влажног склоништа, што једино мора да заштити од кише.
Ово је прича о онима који су много сами и плаше се да деле и плаше се звука сирене, а највише се плаше хладноће јер после ње, највише боли.
О Новој години.
О деци.
О ничијима.
О снегу и ономе што увек дође после њега.
Софија Димитријевић